INTERVJU DEJAN MILIVOJEVIĆ: Ulazak u platno

INTERVJU DEJAN MILIVOJEVIĆ: Ulazak u platno

Dejan Milivojević; Foto: privatna arhiva


Ipak je naš praprapredak na zidovima pećina prvo želeo da predstavi ono što se dešava oko njega, ali uvek figurom. Vođen time, i ja želim da prenesem svoja osećanja koristeći isti motiv. Osnovni motiv mojih slika je ono što se dešava u nama, a ne ono što se dešava oko nas – kaže Dejan Deki Milivojević, slikar, gitarista, glavna faca na likovnim kolonijama. Iza njega su izložbe u mnogim gradovima u zemlji i inostranstvu. Njegovim putem krenula je i ćerka koja je završila Likovnu akademiju i bavi se mozaikom. Pomalo skrajnut od glavnih tokova i Soros fondova, on je omiljeni slikar kolekcionara. Bio je selektor slikarske kolonije/radionice „Pignalion“, posvećene ženskom aktu, koji je, o, užasa, rađen sa živim modelima.

Posvećeni ste figuralnom slikarstvu sa osećajem za siguran crtež i kolorističke vrednosti.

„Oduvek je u mom radu figuralno slikarstvo dominiralo kao osnovni način izražavanja. Osnovu toga verovatno treba tražiti i u mom mišljenju da mi je lakše da kroz takav način izražavanja na platnu lakše mogu da pošaljem poruku i emociju posmatraču i učinim samu sliku nešto razumljivijom. I u samom figuralnom slikarstvu ja sam se odavno odlučio baš za ljudsku figuru kao dominantan motiv u svom slikarstvu. Uvek je na mojim slikama čovek i njegove emocije postavljen kao centralni motiv i oko njega se pravi priča koju pričam. U zavisnosti od samih emocija, a i od različitih perioda u mom radu, koristim figuru, od akta do samog portreta, često i sam portret minimiziran na same delove ako su dovoljni da prenesu emociju koju želim.

Za takav način izražavanja crtež mora imati jedno od najznačajnijih mesta jer ako imate tako malo elemenata koje koristite, onda svako odstupanje od sigurnog crteža može odvesti priču i značenje u sasvim drugačiji smer. Crtež se javlja kao osnova, priprema i formula, kako od ideje doći do završnog proizvoda. Nekad je taj crtež vidljiv i jasan, nekad je utopljen u nanosu boje ili lazurnim premazima, ali je važno da stoji utemeljen na slici, naročito što sebe ne vidim kao autora koji može da se pohvali jakim kolorističkim vrednostima. Trudim se da sliku uvedem u određenu gamu boja koja mi odgovara i istaknem ono što mi je važno, zato je moja paleta vrlo često oskudna koloritom. Mislim da je odnos svetla i tame, dobrog i lošeg, toplog i hladnog, figurativnog i apstraktnog dovoljno da slici da potrebnu energiju.“

Osmišljavanjem i prikazom irealnog prostora ispunjenog raznovrsnim simbolima, suočavate posmatrača sa preplitanjem intuitivnog, idejnog, univerzalnog i subjektivnog u svojim delima.

„Oduvek sam umetnost smatrao kao način izražavanja, tj. komunikacije autora sa okolinom. Kad na takav način pristupate slici, onda se umnogome otvaraju ti prostori irealnog, onog nevidljivog, onog samo vama poznatog koje nosite u sebi. Ti prostori nemaju granice, oni nemaju oblik, ostavljaju vam punu svoju širinu za igru i stvaranje. Ostavljaju prostor za maštanje. U tom irealnom prostoru pokušavam da predstavim onu unutrašnju borbu u nama koja je uvek prisutna i koju tako teško možemo da ispričamo.

Povezane vestiINTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Znate, čovek je uspeo mnogo toga na poljima fizike, hemije, naročito tehnologije, uspeo je u velikom delu da potčini sebi i samu prirodu, ali je tako malo učinio u razumevanju samog sebe i razumevanju drugih ljudi. Sve one strahove, borbe, sreće, osećanja i ljubavi, oni procesi koje nam se dešavaju unutar samog bića, još su nam ostali nepoznanica. U tom polju irealnog u nama i odnosu sa samom figurom ja sam našao motiv za svoje slikarstvo.

Ponekad simbolima samo pokušavam da navedem posmatrača na koju stranu treba da ide njegovo razmišljanje o slici.“

Vaše simbolističko delo ostavlja snažan utisak na svakog poštovaoca tradicionalnog slikarstva.

„Drago mi je kada se to desi. Danas nije lako dopreti do posmatrača na način na koji to zahteva tradicionalno slikarstvo. Izgubili smo onaj presudni trenutak pažnje, preko potreban. Osim same brzine življenja koja nam sigurno neće doneti ništa dobro, ovu civilizaciju su ugušili i preplavili vizuelni podaci. Previše podataka današnji čovek prima preko očiju i najčešće nema vremena da ih analizira i pogleda na pravi način. Prelazimo mnogo brzo sa tih vizuelnih podataka, umorili smo se od toga, a tradicionalno slikarstvo je oduvek zahtevalo vreme. Slika nosi svoju energiju pokupljenu iz napora i ideje samog autora, još kad se tu doda i energija koju boje nose svojom frekvencijom, onda je nemoguće jednim pogledom videti i osetiti svu energiju slike.

Tako da je došlo vreme da bi autori tradicionalnog slikarstva trebalo imati poštovanje prema takvim posmatračima koliko i oni prema nama. Zato današnje slikarstvo mora imati bar jedan provocirajući efekat ne bi li privuklo pažnju. Na mojim slikama vrlo često baš figura ima taj zadatak da privuče pažnju posmatrača ne bi li ga onaj simbolistički deo odveo u one nadrealne i imaginarne svetove. Tu je velika zamka narativnosti koju treba izbeći, a to uopšte nije jednostavno jer današnji čovek je sve više okružen pojašnjenim i sažvakanim stvarima. Teško je podstaći maštu posmatrača da aktivno uđe u sliku.“

Vaše slike su materijalizacija snova skrivenih na marginama između svesti i podsvesti.

„Uvek sam smatrao da su moje slike samo moji snovi materijalizovani na platnu. I ceo taj proces se odvija u dva dela. Naime, dobar deo mog rada se odnosio na to da pokušam da uhvatim taj san, da ga zapamtim, da ga razradim, uprostim i onda pokušam da ga slikarskim elementima ispričam. I vrlo često se ta borba odvijala pre svega u glavi, da bi onda sama slika nastajala kao reprodukcija onoga što je već u glavi naslikano. Moram priznati da mi je često baš taj svesni element smetao i zaustavljao neku ideju.

Vrlo često se osećanja autora dijametralno razlikuju od trenutka nastanka ideje pa do završetka realizacije. Zato su ekspresionisti imali tu snagu i tu energiju u svojim delima. U poslednje vreme sam celu tu priču nastajanja slike okrenuo naopako. Moje slike u poslednje vreme nastaju nesvesno, bar u toj prvoj fazi dopuštam unutrašnjem, pomalo frojdovskom elementu slučajnosti, da započne sliku u vidu neke fleke ili mrlje koju svest ne kontroliše. To mi je omogućilo neku novu igru, ali i bespoštednu borbu sa samom slikom od prvog do zadnjeg poteza na njoj. Dopuštam da me asocijacija neke fleke uvede u podsvest i da me navede na ono što će biti na slici. I tu se sad vrlo često postavlja pitanje ko koga vodi u toku rada, često ja preuzimam kontrolu nad slikom, ali često i slika preuzima kontrolu i odlazi u sasvim drugi pravac.

Trenutak kad se treba stati i proglasiti pobednik te borbe je vrlo često najvažniji deo celog procesa nastajanja slike. Nema skica, nema prethodnih priprema za sliku, kao ni prethodnih promišljanja i rešavanja nekih čisto tehničkih problema u glavi. Vrlo često podsvest napravi i neku kompozicijsku pa i kolorističku grešku, što možda sliku i čini manje savršenom, ali mislim da se dobija na iskrenosti same energije, koju ja kao autor prenosim na platno.“

Dejan Milivojević; Foto: privatna arhiva

Dejan Milivojević; Foto: privatna arhiva

Primat na Vašim slikama preuzela je žena.

„Jeste, u poslednjih petnaestak godina od kad se bavim isključivo figuracijom, žena se pojavljuje kao najčešći motiv. Postoji više razloga za to. Naime, žena se u istoriji umetnosti pojavljuje od početka kao neiscrpan i nepresušni motiv u umetnosti. Žena za mene predstavlja ono savršenstvo koje je priroda stvorila kao alfa stvaralac i umetnik. Ovo kažem imajući u vidu s jedne strane ulogu žene kao savršenstva u prirodnom smislu, ali i kao savršenstva u čisto umetničko-tehničkom smislu. Mekoća linije, geometrijski elementi kojom obiluje ženska figura, kao i lirska putenost kojom sama ženska figura zrači je za mene onaj pijedestal koji je priroda napravila.

Sa druge strane, sama ta ženska figura mnogo izražajnije i mnogo upečatljivije može da pokaže sve emocije koje ja želim da prenesem na sliku. Vrlo često ona za mene na slici i nije žena i dok je stvaram dok se rađa na slici, ona je samo sredstvo koje pokazuje emociju. U jednom ženskom pogledu ili izrazu lica se može prikazati toliko toga sa tako malo elemenata, a da ono zadrži svoju mističnost, svoju tajanstvenost i da dopusti gledaocu da napravi neki samo sebi svojstven utisak i emociju.“

“Umetnost je ljubomorna, ona traži da joj čovek potpuno pripada“ – volite da citirate velikog Mikelanđela.

„Mislim da je umetnost možda i najjači opijat koji je priroda stvorila i poklonila isključivo nama, ljudima. Ona traži da joj se čovek bezrezervno prepusti. Ona nas polako uvlači u svoje tajne i u svoj svet, pružajući nam bezgranično zadovoljstvo stvaranja, istraživanja i dopuštajući nam beg od onog stvarnog života vrlo često sputanog socijalnim, moralnim, običajnim i svim drugim normama. Kad to postane način razmišljanja, način življenja i način komunikacije sa okolinom, onda nema više povratka. Otuda često verovatno i ono nerazumevanje umetnika od strane okoline.

Povezane vestiINTERVJU ŽELJKO ĐUROVIĆ: Slike koje se gledaju iz stomaka

Nigde čovek nije opušteniji, slobodniji i zadovoljniji nego u sopstvenom univerzumu koji sam stvara a koji mu umetnost dopušta. Otud i ta ljubomora koju traži. Sve je utoliko komplikovanije jer danas živeti kao slobodni umetnik predstavlja više nego izazov. Živeti od umetnosti naročito kod nas, skoro da se svodi na borbu za opstanak koja uz sve nedaće koju nosi, donosi i ono obavezno koketiranje sa eventualnim kupcima ili investitorima, kao i gomilu kompromisa od kojih najviše trpi ono što bi najmanje trebalo, a to je sama umetnost.“

Rekli ste da nacionalni identitet, po jednoj definiciji umetnosti, mora da podržava i odražava vreme i mesto svog nastanka.

„Možda se mnogi i neće sa mnom složiti oko ovoga, ali ja mislim da mesto i vreme nastanka nekog dela mora da se vidi na samom delu. Naime, ako je umetnost iskrena, onda mora da se pođe od preživljenog, od onoga što poznajemo iz nekog ličnog iskustva. Uzmimo, na primer, portret kao jednu likovnu formu koja traje već vekovima. Portret današnjice ne može da bude isti kao onaj koji je nastao pre 200 ili 300 godina i ako se samo ljudsko lice nije mnogo promenilo. Možda je to i najplastičniji primer. Čak se ni sama tehnologija slikarstva, bar onog klasičnog nije mnogo promenila, ali način izražavanja mora da bude drugačiji.

Kao što mi sad možemo da prepoznamo period kad je nastalo neko delo, tako moramo ostaviti i tu mogućnost nekim budućim generacijama da vide da je ovo što mi radimo nastalo u ovom vremenu. Naravno, tu ne smatram da treba juriti u pomodarstvo i uporno tražiti novine u načinu izražavanja. Sa ova druga dva elementa je stvar malo komplikovanija jer novi, moderni načini komunikacija su nam doneli popriličnu zbrku i po pitanju nacionalnog identiteta i mesta nastajanja. Ali uprkos toj globalizaciji i tome što smo bar na neki način bliži i upućeniji i lakše komuniciramo, lakše dobijamo informacije, što kroz razne medije preživljavamo i ono što lično nismo, mislim da nam je u samom genu ipak zapisana neka nacionalna osobina, koja se i te kako prepoznaje kroz način stvaranja.

Ako pogledate, recimo, akt kao temu, sa velikom sigurnošću možete videti nacionalni identitet autora, možda ne konkretno nacionalnu pripadnost, ali religijsku ili bar kontinentalnu sigurno. Videćete razliku u tananosti i lirskog elementa istočnog ili tačnije slovenskog načina i erotičnosti, ne želim da kažem vulgarnosti koja je prisutnija na zapadnom delu, i neke čudne mističnosti Dalekog istoka iako su sva ta dela nastala u istom periodu. Zato sam ubeđen da kroz možda način razmišljanja, osećanja,vaspitanja, običaje ili sam DNK svaki umetnik nosi i taj deo nacionalnog identiteta i ako to može da ugradi u svoje delo, i ono dobija na svojoj težini i vrednosti.“

Stvaralaštvo jednog umetnika mora da crpi snagu iz mentaliteta i tradicije svog naroda, inače nema osnova.

„Upravo ono o čemu sam malopre pričao, koliko god da smo postali isti, postali univerzalni na svim meridijanima, duboko u sebi nosimo onaj nacionalni identitet i mentalitet istorijskog prostora koji nam je u krvi. I pored toga što su moji motivi univerzalni i što nemaju tu nacionalnu odrednicu, na mnogim mojim slikama baš te ženske figure dobijaju oblik slovenskih princeza, boginja i proročica. Iako je ta slovenska mitologija relativno malo poznata našem današnjem čoveku, ona ipak postoji u nama u podsvesti i u našim genima i ja pokušavam da je često oživim na slikama.

Ipak, i ta relacija mora da bude obostrana jer mislim da i vrhunski umetnici stvaraju i oblikuju i sam mentalitet i tradiciju jednog naroda. To nažalost odavno nije slučaj. Nekad je ovaj narod imao vrhunske umetnike kao najbolje predstavnike u svetu, koji su kroz svoja dela i stvarali i sliku o svom narodu u svetu. Toga više nema, vrhunski umetnici pa i intelektualci su ostavljeni na marginama i to nije slučaj samo kod nas. To je nešto što nam dolazi kao posledica nekog novog uređenja društva u svetu.“

Kakav je Vaš odnos prema savremenoj umetnosti i njenim trendovima koji nisu naklonjeni figuraciji, nacionalnom, tradicionalnom?

„Umetnost je živa stvar, ona trpi promene vremena, načina ponašanja, pa i mode na kraju krajeva. Ali u toj evoluciji nije ni sve dobro. Likovna umetnost je u velikoj meri u krizi više zbog načina života i shvatanja umetnosti nego što nema novih kvaliteta u njoj. Naročito ako se tu doda i samo poimanje kulture i umetnosti u današnjem svetu i njeno mesto u odnosu na potrošačko društvo, onda je jasno da je umetnost u ozbiljnoj krizi.

Nema više velikih izložbi, velikih filmova, velikih romana, ovaj svet sad nema vremena da čeka njihovo stvaranje. Kako smo počeli da instant živimo, u tom smo počeli da i kulturu i umetnost prihvatamo po instant modelu. Kod nas je to još izraženije jer što je društvo siromašnije, kao što je slučaj sa nama, kao i niska stopa pravog obrazovanja, to je kriza sve veća i dublja. Moram priznati da smo mi i kao narod i pored ogromnog kvaliteta i talenta koji posedujemo skloni daleko više nego što bi trebalo prihvatanju svega što dolazi sa strane, pa tako još dodatno gušimo onaj deo nacionalnog i tradicionalnog u umetnosti koji posedujemo. Tako da često ne mogu da opravdam ulaganje nekih sredstava u nešto što baš tamo gde treba da predstavimo ono što imamo mi kao mejnstrim predstavljamo nešto što nam dolazi sa strane, za šta čak i ne mislim da ima ikakvu umetničku vrednost.

Povezane vestiINTERVJU SNEŽANA PETROVIĆ: Tišina haosa

Nisam pristalica teorije sve je umetnost i svako je umetnik. Kao što svako udaranje po tipkama i svako grebanje po žicama nije muzika, tako ni svako igranje bojama nije slika. I slika, iako je apstraktna i nefiguralna, mora da ima svoje zakonitosti, svoju kompoziciju, formu i metriku. Mislim da su savremenu umetnost preplavile pojave kao što su multimedijalni projekti i instalacije. Ne mogu da prihvatim da je sama ideja umetničko delo bez adekvatne realizacije istog. Nemam ništa lično protiv tih projekata, ali kad oni preuzmu primat i zauzmu glavno mesto u najznačajnijim galerijama i kulturnim događajima, onda je teško očekivati da će običan čovek koji ih ne razume pokazati interesovanje za likovnu umetnost.

Sećam se reči jednog kolege koji je pre desetak godina izjavio da smo mi figurativci postali toliko dekadentni da ćemo za par godina postati avangarda. Srećom, primećuje se lagani povratak i nekim tradicionalnim vrednostima pa i štafelajnom slikarstvu kao jednom od njih. Sama figuracija je bila skoro iskorenjena kao dekadentna pojava, ali se vraća u jednom novom i modernijem obliku, osvežena i ojačana novim vremenom. Osetno je primetan sve veći broj čak i mladih autora u svetu koji se vraćaju figurativnom slikarstvu. Naravno da mi kao i uvek za korak kaskamo za novim trendovima, ali se to vidi i na našoj likovnoj sceni.“

Šta je novo u Vašoj majstorskoj radionici?

„Ovo što nam se sada dešava, naročito ova pojava sa pandemijom virusa i opštom okupiranošću svim tim, umnogome je zaustavila mnoga dešavanja u kulturi. Kako svako zlo ipak ima i neku trunku dobrog, tako je i ovo donelo mnogo veću aktivnost samih slikara u ateljeima, verovatno kao beg od sivila svakodnevice. Tako se i u mom ateljeu radilo verovatno intenzivnije nego ranije i sa još većim žarom.

Moja borba sa platnom i bojama ili sa svesnim i podsvesnim me je odvela u istraživanja na polju strukture slike i same pastuoznosti koja se dobija nanosima boje. U duhu tih traganja i te igre između boje i paste nastaje nova izložba koju uveliko spremam. Tema, kao i motiv žene je ostao isti, samo sad u duhu neke nove forme koju pokušavam da nađem u tim kolorističkim flekama i u njihovom odnosu sa strukturom paste na platnu. U tim nesvesnim tragovima boje rađaju se neki novi i čudni oblici i neke forme u kojima pronalazim figuru.

Nadam se da će se svet brzo osloboditi ove depresije koja je zavladala i da će opet galerije biti mesta bez ograničenja posetilaca, gde će se moći pogledati slika u svom pravom obliku i u direktnom kontaktu slike i posmatrača.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar