INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava

INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava


Svet nikada nisu pokrenule ni preobratile priče malih ljudi. Ali bez tih i takvih priča ne bi postojali heroji i oni drugi. Kroz filmove Gorana Paskaljevića prolaze već decenijama iako on tvrdi da nikada nije razmišljao da li će se publici dopasti, niti da li su za Oskara. “Samo sam otvarao pitanja na koja mi se činilo da je važno da skrenem pažnju i verovao da mi je to obaveza.”

Seobe naroda, strah koji polako prerasta u mržnju prema tim ljudima, politika i jedno dete koje se našlo u sredini toga, Vaš film “Uprkos magli”, koji će imati srpsku premijeru 6. marta na Festu, sve je to, ili još nešto? I zašto ste odlučili da snimate u Italiji?

“Pre četiri godine nisam imao nameru da snimam film u Italiji. Bio sam predsednik žirija u Valjadolidu i sticajem okolnosti u žiriju je bio i Lučano Solvenja, koji je distribuirao moje filmove u Italiji još od “Čuvara plaže u zimskom periodu”. Rekao mi je: Zašto ti ne bi došao da snimiš nešto u Italiji?, pošto sam mu se žalio da se u Srbiji jako teško dolazi do sredstava za film, da sam i prethodni film snimio izvan Srbije, u Indiji. Bio sam iznenađen njegovim predlogom. Šta da snimam u Italiji, pitao sam ga, nisam Italijan? Međutim, on je insistirao da razmislim i ja sam se setio jedne rane pripovetke Filipa Davida. Razmišljao sam da to može da se pretvori u priču o deci migrantima koja lutaju Evropom. Ima ih deset hiljada, od toga pet hiljada njih bez roditeljskog staranja luta drumovima Italije. Poslao sam sinopsis i odmah su me pozvali da dođem u Rim, našli su producente (Cinemusa), koji su dobro poznavali moj rad, i prihvatili ideju da smimam film u Italiji, sa italijanskim glumcima, na italijanskom jeziku. Njihov javni servis RAI je odmah dao znatna sredstva za film. Na moje veliko čuđenje, i italijansko Ministarstvo kulture mi je dalo finansijsku podršku i pored toga što sam stranac. Naravno, u međuvremenu sam napisao jednostavan scenario uz pomoć italijanskog koscenariste i preselio se privremeno u Italiju. Volim jednostavne priče. Kad sam počinjao da se bavim filmom, kad sam imao šesnaest godina, na mene je uticao italijanski neorelizam koji povremeno utiče na sve male kinematografije. Na primer, veoma uspešan iranski novi talas je oslonjen na neorelizam, na priče o običnim, malim ljudima i njihovim problemima.”

Neorealizam i male kinematografije protiv velikog Holivuda, stiče se utisak da je prošlo vreme isključivo akcionih filmova i da se u središtu scene nalazi opet ono što ste Vi radili celog života, mala ljudska priča?

“Pa jeste, ja sam uveren da kada bi u Americi dozvolili da se dubliraju filmovi, kao u Evropi, da američki glumci daju glasove stranim glumcima, mnogi evropski filmovi iz malih kinematografija koji su zanimljivi bili bi veoma uspešni u Americi. Da bi zaštitili svoju filmsku industriju, Amerikanci dozvoljavaju samo titlovanje stranih filmova. Takav, titlovan film može da ima samo ograničen uspeh u bioskopskim dvoranama. Potpuno je fascinantno da je ove godine film “Parazit” iz Južne Koreje dobio velikog Oskara i već se našao na listi najgledanijih filmova u Americi i pored toga što je publika primorana da ga prati sa titlovima. Možda je došlo neko bolje vreme za strane filmove na velikom američkom tržištu, pa i za srpske.”

 

Svojevremeno ste iz protesta u Holivudu kupili uputstvo kako napisati scenario, pa hoćemo li na kraju nekako uspeti da napravimo film za Oskara?

“Ja ne pravim filmove za Oskara. Spomenuo sam film “Parazit”, čiji autor nije sigurno ni sanjao da će njegov film postići takav uspeh, ali film je odličan, film je pravi i eto desilo se čudo. Drugo, za Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja mora svaka zemlja da ga predloži Američkoj filmskoj akademiji. Samo jedan film se izabere i pošalje u Holivud, nema šansi da se pošalje nekoliko filmova koji to zaslužuju, pa da oni tamo učine konačan izbor. Na primer, šteta je što prošle godine, pored nacionalno značajnog spektakla “Kralj Petar” nismo imali mogućnosti da pošaljemo i autorski film Ognjena Glavonića “Teret”, koji je ovde sačekan na nož pre nego što ga je iko video.”

Goran Paskaljević

Klaus Eder, nemački filmski kritičar, nazvao Vas je hroničarem srpske stvarnosti i da ljudi ukoliko žele da nauče nešto o savremenoj istoriji Srbije treba da gledaju Vaše filmove. Od “Čuvara plaže” prošle su četrdeset četiri godine. Kako Vi Srbiju danas vidite?

“Imao sam 28 godina kada sam snimio “Čuvara plaže u zimskom periodu”. Film govori o nevoljama dvoje mladih, upravo zbog toga što im društveni socijalni uslovi nisu naklonjeni. Film se završava odlaskom glavnog junaka trbuhom za kruhom vozom u Švedsku. Na samom kraju filma voz ulazi u tunel i sve je manje svetlosti dok voz ne uđe potpuno u mrak. Bojim se da posle toliko godina voz nije izašao iz tog tunela. Neko bi mogao da napravi rimejk tog filma danas i bio bi vrlo aktuelan, nažalost.”

Već godinama je rat centralna tema naših filmova, serija, knjiga, nikako da izađemo iz tih devedesetih godina.

“Te nesrećne godine su nas obeležile svakako za jedan dug period. Stigmati svega što nam se tada događalo su i dalje prisutni. Sa druge strane, razni filmski festivali u svetu favorizuju tu vrstu filma koji dolazi sa ovog prostora, naročito ako dolaze iz Bosne koja je najviše propatila. Ja se nisam bavio ratom devedesetih u svojim filmovima. Osećao sam više obavezu da pravim savremene filmove koji podstiču na razmišljanje o tome šta nije dobro u ovom društvu u kom živimo, i da tako ispunim svoju misiju kao umetnik.”

Povezane vesti – INTERVJU BOJAN SUĐIĆ: Kulturu treba demistifikovati

Mnogi Vas smatraju jednim od najznačajnijih intelektualaca na ovim prostorima.

“Ja sebe ne smatram intelektualcem (smeh), ja sam pre svega filmski reditelj.”

Da li u Srbiji postoji intelektualna elita ili je to samo grupa intelektualaca koji se prilagođavaju političkom trenutku?

“Naravno da postoje intelektualci, pravi intelektualci. Ja sam filmski stvaralac koji se, bez obzira na pristojno lično obrazovanje, više obraća sopstvenom instinktu nego knjigama i intelektu. Posmatram svet oko sebe i kad primetim da me nešto istinski nervira, počnem tom temom da se bavim. Tako su nastali neki od mojih najboljih filmova, među koje spadaju i oni koje sam snimao u inostranstvu kao, na primer, “Kako je Hari posta drvo”. Moj sin Vladimir mi je u aprilu1998, pošto sam završio snimanje filma “Bure baruta”, dao jednu knjigu kineskih priča da pročitam i rekao: “Pogledaj, tu ima nekih novela koje kao da su pisali srpski autori. Neke priče su veoma filmične”. ”

Jedna priča me je potpuno fascinirala. Kao da je kineski pisac napisao alegoriju o Slobodanu Miloševiću. Glavni lik iz te priče, Hari, stalno traži neke nove neprijatelje pošto smatra da je njegova snaga utoliko veća ukoliko ima protiv sebe jačeg neprijatelja. Pokušavajući da uništi neprijatelja, on uništava svoju porodicu i sve ljude u svojoj okolini. Naravno, to nisam mogao da snimim u to vreme ovde u Srbiji. Došao sam na ideju da bi Hari mogao da se snimi u Irskoj, činilo mi se da mi i Irci imamo dosta sličnosti. Film je bio u glavnoj konkurenciji na Festivalu u Veneciji i mnogi italijanski kritičari su ga ocenili kao veoma dobar film, ali su stavljali zamerku, da se ipak oseća da reditelj nije Irac. Međutim, irski kritičari su pisali kako je konačno došao jedan Srbin da nas nauči kako se snimaju pravi irski filmovi. Godinu dana kasnije film je od strane njihove kritike izabran među deset najboljih irskih filmova u prvoj dekadi ovog veka. Nikome nije padalo na pamet da sam inspiraciju pronašao u ličnosti i (zlo)delu Slobodana Miloševića.”

Kako ste doživeli 5. oktobar i sve to što se dešavalo od tada? Je l’ se državi zaista dogodio narod ili je narod samo prošao kroz državu i otišao? Gde smo sada u toj priči? Da li koračamo levo, desno ili bismo najradije zastali u premisi bravar je bio bolji?

“Mnogi iz moje generacije smataraju da su živeli bolje, jer nije bilo podela na superbogate koji mogu sve lako stečenim novcem, i na većinu ljudi koja jedva sastavlja kraj sa krajem. Zato je za te ljude bravar bio bolji. Međutim, ne treba smetnuti s uma da ni u jednom trenutku kao društvo nismo dosegli stepen demokratije, koji postoji u nekim razvijenim zemljama, čak ni posle 5. oktobra 2000 godine.”

Goran Paskaljević

 

Malopre ste rekli da kad Vas nešto nervira, snimite film o tome, šta Vas sad nervira u Srbiji? O čemu biste snimili film?

“Upravo spremam film “Mačiji krik”, koji govori o tome da nismo spremni da prihvatimo različitosti. Kod nas dosta vladaju predrasude i isključivost koja mi stvarno ide na živce.”

Ali smo zato uvek spremni da prikačimo odrednicu anti-Srbin i da se priklonimo nekim teorijama zavere.

“To se meni dogodilo kad sam radio “San letnje noći”, zato što sam se usudio da govorim da su i Srbi činili ratne zločine devedesetih godina, što je evidentna činjenica. Mene su anti-Srbinom proglasile pre svega neke moje ljubomorne kolege kojima je smetala moja karijera, činilo im se da su u mojoj senci. Ja mogu sutra da nestanem, da me nema, da ne snimam više filmove, to im neće pomoći. Moraju da prave bolje filmove od mene kako bi iz moje senke izašli.”

Povezane vesti – INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet

Kako prevazići tu isključivost koja je postala naša nacionalna osobina?

“Ono što me više zabrinjava, to je nestanak empatije, a sa povratkom empatije verovatno bi bilo i manje isključivosti. Suviše smo okrenuti sebi, sebični smo postali, svi zajedno. Oni koji su najbogatiji ne umeju da se zaustave i da primete da pored njih neko loše živi, da nekom treba pružiti ruku, da postoji neko ljudsko biće koje pati. To je sve zanemareno, samo je važno sticati još više, još više, još više… Naravno, mislim da je problem i u tome što se sve manje pažnje obraća na kulturu, kao da je to nešto nevažno, kao da je kultura sporedna stvar. Ali šta ostaje iza jednog naroda u budućnosti ako to nisu dometi u kulturi i umetnosti? Ko se seća imena ministara iz Nušićevog vremena, ali njegova gospođa ministarka Živka je još uvek i te kako živa.”

Jednom ste rekli da je Srbija Vaš stomak, ne misao ili pamet, nego baš stomak. Kako Vaš stomak reaguje na Srbiju koja se pretvorila u rijaliti?

“Loše. Šta da Vam kažem, toliko mi je muka od toga šta nam se događa u poslednje vreme. Niisu rijaliti samo “Zadruga” ili “Parovi”, rijaliti se preselio i u skupštinske klupe, u svakodnevnu politiku.”

Social Network Post 1920x1080

Malopre smo govorili o intelektualnoj eliti za koju Vi tvrdite da je ima, a koju Srbija sve manje vidi ili ne želi da je vidi.

“Naravno da je ima, ali većina tih ljudi se oseća poraženo, jer ih niko u vlasti ne sluša, niti ih uvažava. Danas je Srbiji potrebna jaka intelektualna elita, od koje svi očekujemo da nam baci pojas za spasavanje.”

Zašto stalno imamo potrebu, kao što ste već rekli, da pravimo neprijatelje, da se sumnjičimo, da pravimo teorije zavere, umesto da se bavimo svakodnevicom, zašto mi ne volimo našu svakodnevicu?

“Vlast uglavnom stvara neprijatelje, da bi skrenula pažnju sa nekih drugih problema. Tako je svojevremeno radio i Milošević, to se i danas radi, ali ne samo u Srbiji. To rade mnogi vlastodršci u svetu. Tramp na primer. Političari skreću pažnju sa gorućih problema za koje nemaju rešenje, ili da bi zataškali neke skandale koji mogu uzdrmati njihovu vlast.”

Cenzura i cenzori, da li i dalje postoje miljenici i oni drugi?

“Postoje i uvek su postojali. Dobar primer za to je moj film “Optimist” iz 2006. godine. To je omnibus film, od pet priča. Napolju je imao dosta uspeha, a ovde je odmah stavljan pod tepih. Za ono vreme to je bio film koji se vlasti nije dopadao, a kada biste ga izvukli iz fioke i opet stavili u bioskop, verovatno ni sad mnogima ne bi bio po volji. Kad sam snimio “Čuvara plaže u zimskom periodu” pre više od četrdeset godina, taj je film bio zabranjen iako su svi tvrdili da nema cenzure. Međutim, sve je to bilo veoma perfidno. Jednostavno ga bioskopi nisu stavljali na repertoar. Na moju sreću, “Čuvar plaže” je tada dobio Zlatnu arenu za režiju na Pulskom festivalu, što je bilo neverovatno za jedno debitantsko delo. I film je, i pored svih pokušaja da se skloni sa repertoara, napravio neverovatnu, milionsku gledanost.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar