Scena
14.12.2019. 10:00
Natalija Ginić
INTERVJU IVAN ZABLAĆANSKI: Kako pobediti samog sebe
On je negativac. Špijun koji radi na svoju ruku. U nekim trenucima se ta svojeglavost ispostavi kao dobra, u drugim, kao pogubno loša. Kakav god da je Stevan Kalinić, kukavica ili ne, kalkulant ili ne, izdajnik ili ne, mladi glumac Ivan Zablaćanski voli da igra njegov lik. Ta uloga je za njega drugačija od svih dosadašnjih i upravo zbog nje Zablaćanski, koji trenutno glumi u nekoliko pozorišnih i televizijskih projekata, na ulici dobija čak i grdnju starijih gospođa. To mu, kako kaže u razgovoru za "Ekspres", posebno prija.
"Kad je reč o unutrašnjim transformacijama, najzahtevniji mi je lik Stevana Kalinića u seriji "Crveni mesec". On je mladi oficir srpske vojske, crnorukaš, Apisov pomoćnik. Iz komentara ljudi koje dobijam na ulici i od kolega mogu da zaključim da je ta transformacija uspela. Svi mi govore kako sam divan dečko, a igram izdajnika. Kalinića su ocenili u tom kontekstu, ali to se sada polako menja. Na ulici maltene dobijam komentare "sram te bilo, kako možeš". I drago mi je. Mada nije uvek prijatno. Ljudi su poverovali u Kalinića i ja ga branim svim srcem, kao i sve likove koje igram."
Kakva je saradnja sa Romanom Majetićem? Da li je zahtevan kao reditelj?
"Jeste, ali nekako zajedno uspevamo da izguramo to što želimo. Sve ide svojim tokom. Postavio je šemu na početku koju mi pratimo već sedam meseci, koliko traje snimanje."
Kako su tekle pripreme za ulogu?
"Stevan Kalinić nije istorijska ličnost, tako da imam tu vrstu slobode da ga sam kreiram u okvirima serije. Imam veću slobodu u izvođenju."
Za Vas kažu da ste uspeh zaslužili zahvaljujući odličnim transformacijama. U koji lik ste morali najviše da se uživite, da izgubite sebe, postanete neko drugi? Kako izgleda to uranjanje?
"Nisam imao tu vrstu ekstrema da moram da smršam ili se ugojim dvadeset kilograma. To kod nas još uvek nije otišlo na taj nivo. Zato su mi brkovi zasad najveća transformacija, ali sam se navikao na njih. Polovina prijatelja navija da ostavim brkove, polovina da ih obrijem. Jedni su izričito za, drugi su izričito protiv."
Šta ćete raditi s njima kada se završi snimanje?
"Ne znam. Jedan dan se probudim i pomislim da ću da ih obrijem, sledeći da ću da ih zadržim još neko vreme. U predstavi "Mamma mia" me celog oboje, jer glumim meleza. I to je šminkanje od 45 minuta i skidanje od sat vremena. Nekada se skidanje šminke produži i na nekoliko dana. U "Zoni Zamfirovoj" na Terazijama igram lika koji je takođe zahtevan po pitanju transformacije. Glumim gradsku zamlatu Ganeta koji muca. Zapravo retko kada iko može da ga razume. Naravno, on zna šta hoće da kaže samo što ne može uvek da izrekne. Transformacije mi prijaju."
Povezane vesti - INTERVJU MARKO POPOVIĆ: Najteže se poveruje u triler
Koji lik tumačite u seriji Siniše Pavića "Junaci našeg doba"?
"O tome ne smem mnogo da pričam. Nije velika uloga, ali mi je draga, jer igram kockara. Na Akademiji sam ceo semestar u drugoj godini radio lik kockara od Dostojevskog, lik koji je i negativac i antiheroj. Posebno mi je interesantna ta čovekova želja da prokocka sve zbog strasti prema žetonima, ruletu. Zvuk žetona, miris kockarnice, duvan, sve to zajedno stvara jednu vrstu zle magije koja privlači ljude. Kocka mi je interesantna u smislu da je istražujem kao glumac, da proučavam ko su ti ljudi i zašto odlaze tako daleko. Kockarima se taj brzi dobitak na trenutak učini kao da je samo njihov, osećaju se moćnima, a zapravo su samo sebe približili đavolu još više. Sve što se tiče kocke i samog čina kockanja napravljeno je tako da prijaju čoveku. Svaka kockarnica, svaki aparat, svaki rulet, sve je napravljeno tako da ti bude udobno. Kada se jednom zagazi u tom pravcu, to je put bez povratka."
"Junaci našeg doba" su saga o mentalitetu Srba i iskušenjima. Šta po Vama oblikuje mentalitet našeg naroda? Koja su najveća iskušenja s kojima se danas suočavamo?
"Nije jednostavno opisati naš mentalitet. Putovao sam po Evropi, skoro sam bio u Rusiji, i nigde se ne osećam kao ovde. Nisam našao zemlju za koju bih mogao da kažem da ima ljude slične nama, osim u regionu. Naš mentalitet je jako kompleksan. Oblikovalo nas je mnogo toga. Bilo je kriza, ratova, ali i zajedničkih uspeha u sportu, nauci, kulturi. Evo, recimo, Beogradsko dramsko pozorište je iniciralo Festival RUTA koji je okupio šest pozorišta iz regiona. Doveli smo pozorišta iz Hrvatske, Bosne, Makedonije, Crne Gore i Slovenije. Festival iscrtava rutu kroz zemlje bivše Jugoslaviju. Sve te predstave liče jedna na drugu po mentalitetu. Mislim da smo mi narod koji ne želi da prestane da se bori. Kroz istoriju smo uglavnom gledali svoja posla i, nažalost, u tim odlukama često smo bili najgori po sebe. Iako nismo osvajački narod, često smo izvlačili deblji kraj. I žao mi je što se kultura kod nas ne tretira kao, recimo, u Moskvi. Tamo su na svakom ćošku spomenici, biste, posvete piscima, muzičarima, pesnicima, slikarima. Kultura predstavlja identitet jednog naroda i mi moramo da je čuvamo. Nemci su u Drugom svetskom ratu bombardovali našu Narodnu biblioteku. U tom trenutku nije postojala važnija zgrada koju su mogli da sruše. Kada su upitali general-pukovnika Aleksandra Lera zašto je baš Narodna biblioteka Srbije bombardovana u Beogradu, on je rekao: "Zato što je u njoj sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda".
Kultura ja zapostavljena, a jesu li glumci? Može li normalno da se živi od plate glumca?
"Mnoge moje kolege su radile razne poslove, pa i kao konobari u kafiću, samo kako bi mogli da plate račune. Naš posao je neizvestan. Neko će da kaže "super, ti sad snimaš, radiš"... ali niko ti ne garantuje da ćeš i naredne dve, tri godine raditi. Treba imati kontinuitet, raditi malo-pomalo, goreti, ali nikad ne sagoreti. Stariji glumci kažu da je 70-ih i 80-ih godina bilo bolje. Ne znam u kom poslu danas nije neka vrsta borbe. Bore se glumci, prodavci, pekari... Čitamo u novinama da ljudi žele da se isele, a nije lako otići u stranu zemlju i tamo pronaći svoje mesto. Ima zaista dosta mladih glumaca, tako da je pitanje kako će se svi snaći."
"Volim da sedim u "Mornaru""
U kojim predstavama publika može da Vas gleda?
"Igram u Beogradskom dramskom pozorištu u predstavi "Moskvičem do pakla". Počinjem da radim novu predstavu "Ružni, prljavi zli", na Terazijama igram u predstavi "Zona Zamfirova", "Mamma mia", "Viktor i Viktorija", "Mister dolar", a u Narodnom pozorištu u "Velikoj drami". Igram u seriji "Crveni mesec", a uskoro će se emitovati i "Junaci našeg doba". Trenutno se emituje i emisija sa Draganom Vujićem Vujketom "Starogradski biseri", gde u kafanskoj atmosferi pričamo o tome kako su nastajale određene pesme..."
Sede li danas glumci po kafanama?
"Sede i dalje. Neki od najvećih dogovora su sklopljeni u kafani, i ne samo glumački poslovi, već i državne stvari. Mnogo toga je rešavano u kafanama. Moja omiljena kafana je "Mornar", tu sedim sa kolegama i prijateljima."
Da li biste voleli da igrate za neku stranu produkciju?
"Zašto da ne, kada bi iskrsla Amerika, Rusija ili neka evropska zemlja. Ali svakako bih na kraju voleo da se vratim ovde, jer ovde pripadam."
Povezane vesti - INTERVJU VASILIJE NIKITOVIĆ: Magično crnilo i gorak ukus
Kakav lik bi Vam bio izazov?
"Ostala mi je dečačka želja da zaigram u akcionom filmu - junaka ili antiheroja. Nije bitno čak i ako je negativac koji treba na kraju filma da strada."
Šta mislite o našim akcionim serijama i filmovima?
"Na tom polju je svakako napravljen veliki napredak. Pokrenuli smo se i produkcijski u poslednjih nekoliko godina. Snimaju se serije, ne bih rekao da su to akcije u pravom smislu te reči, više su drame- trileri. Tu je fantastična serija "Besa", "Ubice mog oca", "Senke nad Balkanom", koje su pomerile granice po mnogim pitanjima. Sve te serije stavljaju u prvi plan marginalizovane grupe i opisuju probleme društva. Lepo je što se otvara prostor mladim glumcima."
Svojevremeno ste izjavili da pozorište volite, a da se u filmove i serije polako zaljubljete. Da li se ta ljubav obrnula?
"Teško je na to odgovoriti, jer su to dve različite stvari, kao što volite more i planinu, leto i zimu. Ne možete da se opredelite ni za jedno, ni za drugo. To je kao ono pitanje da li više volite mamu ili tatu. Sada, srećom, radim i u pozorištu i na setu, tako da pokrivam oboje."
Šta je za Vas gluma, da li je posao, hobi, zadovoljstvo...?
"Vrlo teško pitanje. Baš skoro kad sam pitao moje kolege šta vole u glumi, nisu znali da mi odgovore. Na sceni istražujem sebe, i satisfakcija leži u tome da vidite koliko različitih uloga možete da iznesete. Popularnost kao takva nikad nije krajnji cilj. Gluma je borba i pobeđivanje samog sebe."
Povezane vesti - INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti
Kroz samokritiku...
"Gledam da uočim greške koje pravim i ispravim šta treba... Treba primetiti kada neke stvari uradiš dobro, ali isto tako treba i sebi reći "magarče, ovo si mogao bolje, drugačije". Negde sam sam sebi najveći kritičar. Ima stvari kojima sam zadovoljan, ali nikad nisam do kraja zadovoljan. Vidim kako sam uradio i pomislim da ću sledeći put još bolje. Neke predstave zažive tek nakon premijere, za neke se pretpostavlja da će se igrati nekoliko puta, a one se izvedu 100, 200 puta. Glumci jednostavno funkcionišu bolje kad se uigraju, ispostavi se da ih publika voli, uhvate se tek na petom igranju i ta predstava eksplodira."
"Lakše mi je što mi je devojka iz iste branše"
Da li Vam je lakše što je i Vaša devojka Jelena Puzić glumica?
"Da, svakako, mislim da je lakše. Neko ko je iz druge branše ne može da razume odsustvo od 12 i 15 sati i da kada dođeš kući samo poželiš da legneš da spavaš. Ponekad zajedno uzmemo da gledamo nešto što smo radili i onda kritikujemo jedno drugo. Nedavno smo bili u Moskvi. Ona je dobila specijalnu nagradu žirija za monodramu o Diani Budisavljević na festivalu Zlatni vitez. Igrala je u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, UK "Vuk Karadžić", Narodnom pozorištu. Ljudima je drago kada saznaju za priču o ženi koja je spasla više od 10.000 dece iz ustaških logora. Svima ostane neki gorak ukus u ustima što ranije nisu znali za tu priču."
Komentari
