INTERVJU IVICA STEVANOVIĆ: Mašta na vlast

INTERVJU IVICA STEVANOVIĆ: Mašta na vlast


Pitanje je da li je strip značajan zbog vizionara koji su ga stvarali ili je on kao specifičan medij crtače i scenariste učinio velikim.

Zahvaljujući Ivici Stevanoviću i njegovim studentima, mnogi su ponovo posle puberteta i rane mladosti otkrili strip, ali ovoga puta kao umetnost. Ilustrovao je bukvar i već se sreo sa onim koji su prva slova učili iz njegovog bukvara. Njegovi klinci imaju najboljeg tatu koji crta zajedno sa njima.

Gde je mesto stripa, devete umetnosti, danas kod nas i u svetu?

“Strip je prevalio veliki put, od njegovog nastanka u formi novinskog stripa pa sve do veb-komiksa (web comics). Iako smo se već svi
navikli na njegovo papirno ruho, sasvim mu lepo stoji i ovo novo odelo – digitalno. Njegova dugovečnost kao medija jeste odraz čovekove izvorne potrebe da pripoveda, da ispriča priču, ali na jedan vrlo specifičan način, upečatljiv i originalan – putem slika zarobljenih u kadrove i putem reči izgovorenih kroz oblačiće. I za sve ove godine takav način pripovedanja je opstao i odoleo mnogim izazovima. U godinama njegovog nastanka, a i danas, mnogi ljudi strip percipiraju kao neodvojivi segment popularne kulture u smislu zabave i ubijanje dokolice. Međutim, strip nije samo puka zabava – strip je umetnost – umetnost koja je iznedrila značajna dela, a ta dela i svojom pojavnošću i kvalitetom pripadaju mnogo širem spektru savremene umetnosti. Pitanje je da li je strip značajan zbog vizionara koji su ga stvarali ili je on kao specifičan medij crtače i scenariste učinio velikim. Bilo kako bilo, strip u svetu je danas najvećim svojim delom komercijalnog karaktera, a manjim delom produkt nezavisnog autorskog pristupa u stvaranju. Oni koji stvaraju strip kao lično autorsko delo bez finansijske potpore, ulažu mnogo truda, vremena i energije u pomenuti proces, bez garancije da će ostvariti ikakav benefit od toga.

Neko uspe na tom stripskom trnovitom putu, a neko ne – to često ume da bude zbir upornosti i srećnih okolnosti. Dobar primer upornosti jeste živa legenda američkog andergraund stripa Robert Kramb, koji danas uživa svetsku slavu, dok je na početku svoje karijere strip-crtača spavao sa bubašvabama na podu jeftinih stanova San Franciska, živeo od socijalne pomoći i crtao za svega nekoliko dolara po strip-tabli. Strip je od svog nastanka u Americi vrlo brzo našao svoje mesto i kod nas, na ovim balkanskim prostorima.

Ivica Stevanović 2

Zahvaljujući entuzijazmu domaćih izdavača, mesto stripa u Srbiji je na dosta visokom nivou, posebno u pogledu broja izdanja. Ono što predstavlja problem budućnosti stripa kod nas jesu mali tiraži i publika koja sporo raste, odnosno koja je okrenuta bržim medijima, a to su najčešće filmovi i video igre. Današnju najodaniju stripsku publiku kod nas predstavljaju generacije rođenih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Današnji klinci ne poznaju toliko strip kroz njegovu izvornu formu, već mnogo više putem njegove filmske adaptacije.”

Istražujete grafički fenomen smrti?

“Poznanstvo i druženje sa piscem Zoranom Penevskim snažno je uticalo na mene da strip shvatim mnogo ozbiljnije i da ga usvojim kao izuzetan prostor za umetničko izražavanja, kroz jedan eksperimentalan pristup. Mi smo već 2003. godine uspeli da objavimo, kako smo ga sami krstili – prvi srpski grafički roman “Ljubazni leševi”, u izdanju Studenskog kulturnog centra, pod uredništvom Jovana Gvera. U delu “Ljubazni leševi”, koje do sada broji tri izdanja u Srbiji, i jedno u Americi, tačnije u Kanadi, vizuelizacija smrti je sprovedena kroz njenu “tranzicionu” transformaciju, odnosno deformaciju, i koja je, štaviše, i zakonski uređena kroz njene simbole pojavnosti i prezentacije – od propisanog fizičkog izgleda pokojnika pa do protokola sahrane istog. Radi se o jednom metaforičnom i simboličnom pristupu u tretiranju ove strip priče gde smrt podleže, odnosno njena vizuelizacija političkim uredbama jedne zemlje koja je zaglavljena u procesu tranzicije, pa samim tim predstavlja personifikaciju sopstvene smrti… Moje istraživanje fenomena smrti jeste zapravo samo pokušaj da ga prikažem na jedan grafički inventivan način, što nije nimalo lako jer postoji ogromno likovno iskustvo obrade ovakve teme, gde je smrt poprimala najneverovatnije vizuelno-poetičke oblike uprkos njenoj neumoljivosti u stvarnosti.”

Povezane vesti – INTERVJU IVAN ZABLAĆANSKI: Kako pobediti samog sebe

Jednom ste zapisali: “Slikanje smrti kao imitacije života kontradiktorno naglašava njeno neumoljivo vizibilno prisustvo”.

“Kao ratni reporter “Duge” bio sam u prilici da slikam 132 leša u Mrkonjić Gradu. Tada sam shvatio svu nemoć kamere…
Objašnjenje pojma “vizibilno” prvi put sam čuo od mog profesora Koste Bogdanovića, vajara i teoretičara vizuelne kulture, na magistarskim studijama. Postoji razlika između vizuelnog i vizibilnog. Vizibilno je utisak viđenog, osećaj koji ostaje u nama iako više nismo izloženi prizoru koji je izazvao to osećanje, tako da za neke scene i prizore možemo reći da imaju snažan vizibilni karakter ukoliko ostave upečatljiv utisak na nas kao posmatrača. U prilog tome, mogu navesti fenomen postmortem (posmrtne) fotografije. U drugoj polovinu 19. veka slikanje pokojnika sa živim članovima porodice, gde pokojnici često izgledaju kao da su na trenutak usnuli, ili pak postavljeni da ispraznog pogleda zure u objektiv kamere, bila je vrlo aktuelna i rasprostranjena društvena pojava u američkom građanstvu toga doba. Dakle, te jezive postmortem fotografije i dagerotipije iako deluju kao svojevrsne dokumentarističke zabeleške smrti, oni su zapravo svetlopisi koji nastaju u mračnoj komori (camera obscura) čija je pojavnost posledica hemijskog procesa. Nastale u dobroj nameri da se sačuva uspomena na dragog pokojnika, postmortem dagerotipije predstavljaju težnju za ugaslim životom i povratkom u pređašnje stanje – stanje pre smrti. Težnja da se na slici sačuva život (ili bar uspomena na njega) kroz grupni portret koji inscenira ucveljena porodica, kontradiktorno ukazuje u ovom slučaju na prvu vizuelizaciju smrti posle koje neizostavno kreće proces raspadanja i transformacije… Takav prikaz tela ostaje kao neka vrsta vizuelne, grafičke zavere – vrlo slikoviti, viktorijanski memento mori – oličen u svesnoj nameri da se bar na trenutak odgodi neodložni proces koji dolazi nakon sudbonosnog časa. Tako da postmortem sliku možda možemo uslovno tretirati i kao jednu vrstu anestezirane interpretacije smrti. Kada govorimo o ratnim strahotama i fotografiji koja beleži te strahote, siguran sam da je velika razlika između fotografske interpretacije i ličnog doživljaja, te pretpostavljam, otuda utisak da je kamera nemoćna da zabeleži jezive prizore iz Mrkonjić Grada.”

Ivica Stevanović

Zašto imate potrebu da upravo putem tako specifičnog medija načinite vizuelno delo koje će se autentičnošću i originalnošću suprotstaviti jeftinim i površnim vizuelnim konceptima bilo da dolaze iz sfere stripa ili neke druge oblasti primenjene umetnosti?

“Strip mi daje mogućnost eksperimenta kako u pogledu likovnosti, odnosno umetničkog izraza, tako i u pogledu grafičke naracije. Ljudi koji površno poznaju strip, zaprepastili bi se kada bi saznali koliko ima velikih strip dela, originalnih i neponovljivih, koji se mogu meriti po važnosti i sa književnim delima.”

Knjige se danas prodaju retko koliko i long plej ploče, Vi ste grafički prepoznatljivo opremili ogroman broj knjiga?

“Možda samo tako izgleda – da se knjige retko prodaju, ali mislim da je to zbog skučenosti ovdašnjeg tržišta, a možda i zbog načina
života. Nema se više vremena za čitanje, a ni para da se „bacaju" na nekakve knjige. Izloženi smo agresiji obilja informacija putem internetske vizuelne komunikacije. Ljudi rade po nekoliko poslova da bi prehranili porodice, rečju, jedan očaj – gde oni najugroženiji ne pronalaze snagu da se izbore za neki normalniji način funkcionisanja, već očekuju od nakaradno postavljenog sistema da im omogući pravedniji život. Međutim, neka kritična masa čitalaca ipak postoji, te baviti se ilustrovanjem i grafičkim oblikovanjem knjiga i dalje ima nekog smisla. Samo je pitanje dokle će to da potraje.”

Povezane vesti – INTERVJU VIKTOR LAZIĆ: Gradim hram svom narodu

Jedna od parola svetskog fenomena koji se zove “šezdeset osma” bila je i “Mašta na vlast”. Gotovo bogohulno je danas reći da je za stvaralaštvo potrebna i mašta. Gledajući ono što ste stvorili, prva pomisao mi je bila: koliko ovaj čovek ima mašte…

“Imaginacija je jedino sigurno utočište umetnika, posebno u konstelaciji postavke današnjeg sveta okrenutog virtuelnoj stvarnosti i društvenim mrežama. Ne postoji stvaranje bez mašte, imaginacije, uobrazilje, mitologije. To je ono što nas je identifikovalo vekovima. Danas se često može sresti kovanica “kreativna industrija” i kao takva se često vezuje sa rastućim IT sektorom kod nas i gejming industrijom. Ta kovanica je kontradiktorna i ne znači ništa. Kreativnost je stvaranje nečega originalnog, a to znači neponovljivog, a industrija se bavi štancovanjem replika, iskoristivih i potrošnih stvari. Kreativni umetnik koji dozvoli da glumi “šrafčić” u takozvanoj kreativnoj industriji, vrlo brzo gubi svoj identitet originalnog umetnika, uklapa se u trendove i njegov umetnički izraz biva pokoren i obuzdan zakonitostima tržišta. Samo naizgled mu se čini da se bavi kreativnim poslom, a zapravo robuje antikreativnoj mašineriji…”

Kad pisci među sobom govore o knjigama i istoriji književnosti, oni prvo govore o velikim likovima od Odiseja do Raskoljnikova… Kako Vi kao slikar stvarate likove koji će ući u život gledalaca i čitalaca knjiga koje pravite?

“Ja ih slikam onako kako ih vidim i zamišljam. Oni ne moraju biti tačno nacrtani, da njihova karakterizacija odgovora realističnoj morfologiji, ali moraju da budu ubedljivi, da ubede posmatrača, čitaoca da su živi. Kažu da svaki umetnik zapravo slika sebe, pa pretpostavljam da tako i ja ugrađujem dobar deo sebe u svaki fiktivni lik koji stvaram.”

Ivica Stevanović

Da li su stripovi produžena ruka bajki ili nešto drugo?

“Ako govorimo o onim stripovima na kojima je moja generacija odrasla, a i ja sa njima, onda ti stripovi jesu bili i ostali neka vrsta produžene ruke bajki. Kad to kažem, onda mislim na najpopularnijeg strip junaka koji je osvojio jugoslovenske prostore već sa prvim objavljivanjem šezdesetih godina prošloga veka, a reč je o Zagoru, duhu sa sekirom. U ovom dugovečnom Bonelijevom serijalu odnos dobra i zla je vrlo konkretno definisan, kao u bajkama. Vrlo lako prepoznajete negativce, a sa druge strane junake i heroja. Kod Zagora gotovo i da nema sivih tonova i nijansi, jer on neće podleći korupciji, već će se odupreti svakom iskušenju, i biće neumoljiv u isterivanju pravde od prve do poslednje stranice stripa. Danas, posle toliko godina, zbog takvih vrlina i dalje je najpopularniji strip junak na prostorima bivše Jugoslavije. Možemo slobodno reći da je postao deo ovdašnje savremene mitologije.”

Šta je “edge art”?

“Edge je ivica na engleskom, nešto što je prelomno, sa oštricom, na ivici… To mi se učinilo zgodno za neku vrstu pseudonima pogodnog za šire delovanje putem interneta i promovisanje mog umetničkog rada preko bloga, a kasnije i Facebook-a. Na festivalima stripa se najčešće prijavljujem i pojavljujem pod tim imenom. Pamtljivo je i zvučno. Recimo, kad Anglosaksonci žele da kažu da je nešto tako oštro da se možeš poseći (u figurativnom smislu), onda upotrebe izraz “edgy”. Penevski je u jednom tekstu za niški časopis o kulturi “Gradina” definisao moj likovni izraz kao umetnost sa oštricom – ta igra reči mi se jako dopala, pa sam je prisvojio, jer mislim da je dovoljno istinita da može da opstane kao takva.”

Povezane vesti – Priča o nekim drugačijim ljudima

Šta biste poručili mladim ljudima koji su se odlučili da krenu stazama kojim putujete?

“Kad me je jedna bivša studentkinja pre koju godina srela i žalila mi se kako joj je teško da se bori kao kreativni stvaralac spram neumoljivog tržišta, kratko sam joj u šaljivom tonu rekao „da izdrži". Nije nimalo lako opstati i ostati veran svojoj umetničkoj viziji, biti original, neponovljiv i autentičan. Kada gradite karijeru kao nezavisni umetnik, taj put zna biti vrlo trnovit. Ali radost kreativnog stvaranja je snažan motiv koji bi trebalo da svakogž mladog umetnika gura napred. Upornost i doslednost su ključni.”

Koliko Vam znače nagrade, a nije malo onih koje ste dobili?

Iskreno govoreći, posebno mi znače nagrade koje nisu samo plakete i pohvalnice već su i novčanog iznosa, jer onda taj novac mogu da uložim u neke buduće autorske projekte. Recimo, da su mi spram malopređašnjeg izrečenog dve nagrade “Neven” vrlo drage, kao i osvojeno prvo mesto na Reksovom konkurs “Čovek, žena, grad”, što me je odvelo na jedan od najvećih festivala stripa u Evropi, tačnije u Angulem, u Francuskoj. To putovanje u Angulem puno mi je značilo u iskustvenom smislu kao mladom umetniku posle tek završenih akademskih studija. Naravno, ne bih zaobišao ni Gran pri 49. međunarodnog Zlatnog pera Beograda.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar