INTERVJU JELENA KAJGO: Ušuškali smo se u neku osrednjost

Učena žena je za mene bila definicija koju, priznajem, često nisam razumevala. Da li je to obrazovana žena, salonski načitana dama ili intelektualka koja spretno pokazuje sve što zna i šarmantno ignoriše ono što još nije stigla da nauči. A onda mi je pre mnogo godina jedan kolega objasnio da je učena žena ona koja svojim znanjem i stavom niti podilazi svetu, niti se bori protiv njega. Samo se trudi da ga razume i svojim radom malo oplemeni. Jelenu Kajgo ne poznajem lično i zbog epidemije i izolacije ovaj intervju radimo mejlom. Ništa ne može da zameni razgovor, ali Jelena je pisac i reči su njen svet u kome kritika i razumevanje nisu jednosmerne ulice.

Kako definišete duhovnu krizu savremenog čoveka, da li je vreme ove pandemije promenilo nešto u Vašem stavu?

"Nažalost, ta duhovna kriza traje već dugi period. Vreme su ubrzalo, nove tehnologije su nam sa jedne strane veoma olakšale i donekle naravno ulepšale život, ali sa druge strane,  postali smo u određenoj meri njihove žrtve. Postali smo zavisni od interneta, telefona, društvenih mreža, stalnog dotoka informacija. Svet nam je sa jedne strane postao bliži, ali smo se mi udaljili od sebe i svoje suštine. Taj permanentni priliv informacija nam je doneo uvid u sve strašno što se dešava u svetu, vi za svaku strahotu, svaki zločin i svaku tragediju, saznate u roku od nekoliko sati. Treba znati živeti sa tom težinom, pogotovo ako imate veći stepen empatije. Sa druge strane, svesni ste u velikoj meri pohlepe, bahatosti, mržnje koje anonimno kuljaju sa društvenih mreža... I čovek se u jednom trenutku zapita gde živi i šta se dešava sa ovim svetom. A opet, kao socijalno biće, vi ne možete otići na planinu i dići ruke od života.

Ja sam uvek bila pristalica društvenog aktivizma, ali polazeći prvo od sebe, čisteći koliko je to u našoj moći prvo sopstveno dvorište, pa potom promišljajući kako da promenite i poboljšate stvari u sferi posla kojim se bavite, a onda možda i na nekom širem društvenom planu. Isprazna, jalova kritika naravno ne vodi nikuda. Pa koliko god da su naše moći ograničene, ne treba odustajati.

Kako kaže Hajdeger: ’Ne pobeđuje dobro, nego težnja za dobrim’. Želim da verujem da je tako, jedino tako zapravo i možemo živeti, sa uverenjem da je ta njegova misao istinita.

Povezane vesti - INTERVJU IVANA TODOROVIĆ: Tamo gde ćutimo počinju moji filmovi

Naravno, ovaj svet nikada nije bio savršeno i pitomo mesto, počevši od surovosti lanca ishrane pa do brojnih ratova do istrebljenja. Ako pogledamo istoriju ljudskog roda, čak bismo mogli reći da danas ljudi žive bolje nego ikada, imaju komfor, nekakv uređeni sistem zdravstva, školovanja, pa i nadogradnje, kulture, zapravo onoga što Danto zove svet umetnosti. Ipak, kultura kao da gubi utakmicu sa zabavom, gubi utakmicu i sa tržištem na koje je bačena, a gde joj nije mesto. Kao da postaje nepotreban trošak, a onda se u takvom poretku logično urušava duhovna vertikala čoveka. Ako nismo u stanju, a tu mislim na ceo svet, da ukinemo rijaliti programe, kao očigledni primer dekadencije i zloupotrebe ljudi u svrhu sticanja profita, kao primer brutalnog pothranjivanja prostote i nasilja, onda šta dalje reći. Rijaliti programi cvetaju na našim TV stanicama, dok, recimo, programi iz oblasti kulture i nauke, ili programi za decu, takoreći ne postoje. U takvom ambijentu rastu nove generacije, i šta od njih onda možemo da očekujemo.

Mislim da je ovaj trenutak koji sada živimo, pandemijski, i uskoro postpandemijski, jako važan. Ima ta divna replika iz Simovićevog ’Putujućeg pozorišta Šopalović’ kada jedan od aktera ovog komada kaže: ’Tebe je izgleda nesreća džaba zadesila’. Jer svaka nesreća bi trebalo da nas malo opameti, pa se iskreno nadam da će to sada biti slučaj. Ovo je trenutak da, i na ličnom i na društvenom planu, prikočimo, stanemo, promislimo dobro gde smo pošli. Pa onda promislimo još jednom pre nego što krenemo dalje."

Vaš komad "Realisti" je igran i u Americi, publika Vas je doživela kao svog pisca, a kako ste Vi doživeli sve te ljude? Da li kao deo istog planetarnog mozaika ili su fizičke granice realna stvarnost i naših naravi i razmišljanja? Da li zapravo svi sada čekamo ekonomsku ili moralnu depresiju?

"Izvođenje ’Realista’ u Njujorku je sigurno moje najdraže pozorišno iskustvo. Postavljeni su u ’Here Art’ pozorištu u Sohou, u režiji Ijana Morgana, a reakcije i publike i kritike su bile odlične. Komad govori o krizi neoliberalnog sistema, a igrao se upravo nakon demonstracija na Volstritu, pa je bio veoma aktuelan. Reakcije publike su bile takve da im je bilo čudno kada na sceni čuju srpsko ime jer su imali utisak da se radnja komada odvija upravo na Menhetnu. Tada sam shvatila koliko je globalizacija jak fenomen, koliko su velike sličnosti u načinu života, pogotovo naravno na američkom i evropskom nivou, a sada čini mi se i Azija pripada tom sličnom obrascu.

Svet se uniformiše, neki u tome vide opasnost, ali meni to lično ne smeta. Naravno, do granice kada se nikom ništa ne nameće.

Jako mi je žao što pokret ’Okupirajmo Volstrit’ nije imao neki jači revolucionarni potencijal, mada je solidno prodrmao tu čeličnu konstrukciju u kojoj bogati stiču sve više, a siromašni nemaju ni elementarnu socijalnu zaštitu. I sada vidite da jedan virus koji ljude zatvori u kuće na mesec dana, ostavi na ulici milione gladnih ljudi koji su izgubili posao i nemaju pravo da se leče. Naravno da će to odvesti svet u veliku depresiju i anksioznost. Nisam ekonomski stručnjak, ali čini mi se da je u velikoj meri prosperitet sveta zavisan od pravedne raspodele.

Ona je možda utopija, ali makar i mali pomaci ka njoj su značajni. Insistirati na oporezivanju najbogatijih, ljudi koji za još sto života ne mogu da potroše svoje bogatstvo, pa nije to valjda toliko teško izvodljivo."

Koliko su umetnici u svetu i kod nas realni u svojim očekivanjima?

"Mislim da su umetnici, silom prilika, sveli svoja očekivanja na najmanju moguću meru, a onda su i ta mala očekivanja obično izneverena. Da pođemo samo od sramno malog budžeta za kulturu pa nadalje. Imate zato kod nas sada taj trend hiperprodukcije TV serija, u najvećoj meri osrednjeg ili lošeg kvaliteta, tu se neki novac ulaže i obrće, a u visokoj kulturi se preživljava. Tu smo se ušuškali u neku osrednjost, u neko odrađivanje posla, bez velikih zanosa, bez velikih stremljenja. Kao da je došlo do zamora materijala od stalne borbe da nekom dokazujete da je to što radite vredno i važno."

Da li i koliko treba da se promene umetnici da bi se generalno promenio i stav prema kulturi?

"Često pomislim kolika je zapravo odgovornost samih umetnika za položaj u kome su se našli. Ali onda se vratim na pitanje budžeta za kulturu i postane jasno da su umetnici u najvećoj meri nemoćni. U ovoj situaciji pandemije neko je lepo primetio da fudbalere, recimo, plaćamo milionima dolara, a profesore, lekare i umetnike bedno. E sad, neko će reći to je pitanje tržišta, potražnje, obrta kapitala. Da, ali tu je onda država i njeni mehanizmi, zakoni, porezi... koji bi trebalo da utiču na takve tržišne fenomene i da ih koriguju. Imate i u umetnosti apsurdnih primera, da jedan glumac zaradi milione dolara na lošem filmu, a da veliki pozorišni umetnici u penziji jedva preživljavaju. Ne možete pustiti tržište da sasvim zavodi red, jer to naprosto nije u praksi pokazalo dobar rezultat.

Povezane vesti - INTERVJU MARIJA BERGAM: Za uspeh nisu presudni ni sreća ni veza

Naprotiv, područje kulture je ugroženo, a to urušava temelje jednog društva."

Koliko je naše pozorište hrabro i zašto smo manje spremni na eksperimentisanje u teatru? Koliko su mladi umetnici kreativni, a koliko samo buntovni?

"To su sve dobra i važna pitanja. Malo je produkcija koje se hvataju u koštac sa suštinskim pitanjima, koje su granične, kritički orijentisane... Bitef teatar u kome godinama radim ima taj imperativ eksperimenta, inovativnosti, to je jedan dragocen prostor slobode u kome umetnici izlaze iz zone komfora i glamura i prepuštaju se traganju. Imamo hrabre, kreativne umetnike, samo im treba pružiti šansu.

U većini slučajeva, nažalost, ide se na sigurno, da se ne talasa, ne rizikuje... Vrtimo unedogled klasike, oni nose najmanji rizik, dok su živi, domaći pisci su dobrim delom zapostavljeni.

A oni su ti koje publika voli da čuje, oni su ti koji će ostaviti trag i svedočanstvo o ovom vremenu i prostoru. Sećam se kada sam bila gost na radionici za pisce u ’Royal National Theatre’ u Londonu, primetila sam da su im na repertoaru samo britanski pisci, pa sam pitala producenta: ’Da li uopšte igrate strane pisce’, a on mi je u šali odgovorio: ’Ako pod stranim podrazumevamo Irce, onda igramo i strane pisce’. To su dve krajnosti, ali svakako da naša nije dobra, jer je domaća dramaturgija gurnuta na marginu i mladi pisci su potpuno demotivisani.

Što se tiče buntovništva, ono je retko, ljudi vide da umetnici koji su oštri i kritični loše prođu, sužava im se prostor za rad, pa samim tim i njihovi prihodi se smanjuju ili gube. Zato je kod nas samocenzura veoma prisutna, i kada su u pitanju pozorišne uprave, ali, nažalost, i umetnici. A ta je pojava pogubna."

Baletski i plesni izraz se već godinama dokazuje kao hrabriji iskorak u neke nove mogućnosti i drugačiju komunikaciju sa publikom, kakva su Vaša iskustva u radu sa Bitef dens kompanijom?

"Prošle godine smo obeležili deset godina od osnivanja Bitef dens kompanije i mislim da zaista možemo biti zadovoljni. Realizovali smo trideset dve produkcije, osvojili brojne nagrade, ostvarili preko dvesta gostovanja i zemlji i svetu. Za kompaniju su radili neki od najeminentnijih evropskih koreografa, kao i najbolji regionalni i domaći koreografi.

Oformili smo plesnu scenu za decu i mlade, osnovali i Mladu Bitef dens kompaniju, omogućili publici da tokom čitave sezone može da prati kvalitetan plesni teatar. Mi imamo važan zadatak da umetnicima sa nezavisne scene (jer savremena plesna scena nije institucionalizovana) otvorimo prostor za rad. U našim uslovima neizvesnog finansiranja koje zavisi od godišnjih konkursa, to nije nimalo lako. Ali istrajavamo. Posle predstave ’Gradovi kojih više nema’, poznate nemačke koreografkinje Konstance Makras, u idućoj sezoni planiramo da radimo plesni komad sa Dunjom Jocić, našom afirmisanom koreografkinjom, koja već godinama živi i radi u Holandiji.

Jako je važno da održavamo veze sa našim uspešnim umetnicima koji ne žive ovde i da omogućimo publici da vidi njihov rad.

A u trenutnim uslovima, kada je igranje predstava, nažalost, onemogućeno, osmislili smo drugu vrstu programa koji može biti zanimljiv našoj publici. Naime, nakon vrlo uspešnog ciklusa Filozofskog teatra, emitovaćemo tokom maja četiri emisije na Bitefovom Jutjub kanalu u kojima ćemo ugostiti dvanaest umetnika i teoretičara iz oblasti savremenog plesa i izvođačkih umetnosti, od kojih većina živi u Nemačkoj, Švedskoj, Sloveniji, Holandiji, Hrvatskoj... Tako ćemo ukrstiti mišljenja na neke važne teme o trenutnoj situaciji u ovoj oblasti i njenim perspektivama."

Kako Vam se dogodila krimi priča jer Vaš roman "Male smrti" je upravo to. Mogao bi poslužiti i kao početak nekog scenarija?

"Dosta ljudi koji su pročitali roman imali su sličan utisak, da bi bilo dobro razviti iz njega filmski scenario. To mi je drago da čujem jer to znači da nagoni čitaoce da vizualizuju scene kao na filmskoj traci i da ih na neki način i sami izmaštaju. Ni sama ne znam kako sam se obrela u detektivskom žanru, mada je on vrlo zahvalan i za pisca i za čitaoca, jer nosi dozu misterije, neizvesnosti, budi radoznalost, gura priču i događaje napred u iščekivanju raspleta. Naravno, taj žanr mi je poslužio samo kao baza da se ispriča priča o kompleksnim ljubavnim odnosima, o nekim trenucima u životu koje doživljavamo kao male smrti, kada preživimo neku tragediju, kada nam se čini da smo u nekom vakuumu i da stvari nikada više neće biti iste.

A onda život nastavi dalje, neumitno i neumorno, sa svim svojim iskušenjima, zanosima i strastima."