INTERVJU MILENA GRUJIĆ: Gnevni smo jer nikog ne zanima šta imamo da kažemo

Smena generacija u srpskom filmu liči na prolazak diližanse kroz varošicu u vreme ručka. Sve se uskomeša, svi istrče na prozore i već sledećeg trenutka vidi se samo trag prašine. Ali ako kojim slučajem zastane, grad dobije neke nove boje, osluškuje neke drugačije zvukove. I nema tu generacijskog jaza, samo neka nova energija koja je spremna da osvaja publiku. Ključna reč je šansa da se, kako kaže rediteljka Milena Grujić, promeni trenutno stanje, da se pomere stvari sa mrtve tačke.

Šta Vam smeta u današnjem srpskom filmu?

"U današnjem srpskom filmu u smislu kinematografskog dela nastalog u skorije vreme na prostoru naše zemlje ne bih mogla da izrazim stav o tome šta mi smeta, jer je to uglavnom stvar ukusa, o kojima, kao što znamo, ne treba raspravljati. Mada je moj profesor istorije svetskog pozorišta i drame Ivan Medenica jednom prilikom kolegi na tu opasku povodom razgovora o nekoj drama iz ispitnog pitanja rekao da su ukusi jedino o čemu ima smisla raspravljati. U širem smislu, smeta mi, kao i u životu, neodgovornost, površnost, lakomost, spletkarenje, malodušnost... Takve se pojave nekad jasno prepoznaju u samom filmu, a nekada ostanu iza kulisa produkcije. Mala smo zemlja koja ne izdvaja mnogo novca za kinematografiju, pa se u tom okruženju ljudi snalaze kako umeju. Odatle uglavnom proizlazi sve što mi smeta."

Da li smo na neki način i dalje taoci tema iz devedesetih godina i zašto je mladim rediteljima teško da osvoje svoj prostor? Da li je to pitanje ambicije ili realnih nemogućnosti?

"Ja se ne osećam kao talac tema iz devedesetih, ali je nesporno da je to period naše novije istorije koji još nismo preboleli, koji nas tišti, žulja, koji je pun filmskih priča, tragičnih, ali i apsurdnih, te nije iznenađujuće što autori koji su to vreme proživeli i koje je u njima ostavilo dubok trag osećaju potrebu da se razračunaju sa određenim temama. Sa druge strane, imam utisak da postoji svojevrsna festivalska matrica koja filmovima sa određenih prostora teško dozvoljava da izađu iz poželjnog i ustaljenog šablona. Egzotični, haotični, dekadentni, pa i krvoločni Balkan zvuči uzbudljivo ako ste iz mirnog područja u kom imate vremena da promišljate tuđe nevolje. Većini domaće publike nije zanimljivo da gleda ono što živi ili je živela.

Povezane vesti - INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Mi ovde imamo manje vremena za druge, ali bar imamo neke srčanosti u sebi, zbog ili uprkos ne tako lepoj prošlosti – nisam sigurna. Što se tiče mladih reditelja, sve ih je više i sve su vidljiviji. Sa druge strane, ranije niste mogli da upišete FDU a da prethodno već niste završili neki fakultet. Ljudi nisu previše mladi snimali svoj prvi film i to je sasvim u redu. Za bavljenje režijom potrebna je kombinacija zrelosti i očuvanog mladalačkog žara i strasti. Dok je sada nikad lakše snimiti nešto što liči na film, jer svako u svom džepu ima kameru, ipak je teže istrajati u smislenoj ideji. Verovatno mladima nekad nedostaje ta vrsta posvećenosti."

Da li u srpski film stižu neki mladi i gnevni autori ili je to talas buntovnih umetnika koji imaju drugačiju poruku za publiku?

"Umetnost se uvek nekako povezuje sa buntom, valjda zato što želi da promeni trenutno stanje, da pomeri stvari sa mrtve tačke, uvek želi više i smislenije, a ako ne to, onda želi da pokuša nešto da objasni. Ne kognitivno i logički, više emotivno. Ako dođe do katarze, bes i frustracija zbog nemogućnosti artikulacije nekog problema nestaju. Kada nekom autoru to pođe za rukom, divan je način utehe i povraćaja smisla.

Sigurno je da stižu mladi autori, a ako se ne varam, većinom smo gnevni jer nam se čini da nikoga više ne zanima zaista šta imamo da kažemo, ako se to ne uklapa u neki stereotip o mladalačkim jadima. Videćemo kako će se to dalje razvijati i kada će doći trenutak u kom nismo više mladi. Trenutno je stanje takvo da, ako imate mnogo sreće i pameti, snimate u najboljem slučaju jedan film na šest, sedam godina. Snimite dva filma i već više niste mladi, te vam preostaje samo da budete gnevni. Ja se ipak nadam da ću imati prilike još uvek mlada da se oprobam u nekom manje gnevnom narativu nego što je onaj u filmu ’A. S. (25)’."

Dobili ste šansu da radite kao asistent na snimanju serije u Americi, kako to tamo izgleda iza kamere, šta je trend i šta se očekuje od scenariste i reditelja? 

"Zapravo, snimanje se odvija ovde, u studijima i na lokacijama u Srbiji, ali američka je produkcija, pisci, većina reditelja i glumci... Pošto oni imaju budžet za jedan pravi profesionalni rad filmske ekipe, naučila sam mnogo o procesu rada u industriji. Taj bezbedni, sigurni proces naravno nije uvek garant dobrog proizvoda, niti je savršena atmosfera za autorstvo bilo koje vrste, ali verujem da se genijalni reditelj može ispoljiti čak i u ovakvom delu. Konkretno na projektu na kom radim pisci, koji su i producenti, vode glavnu reč, a reditelj je uglavnom tu kao figura od autoriteta koja možda, nakon što ispuni sve zahteve mreže koja seriju finansira, a koji se tiču kadriranja pre svega, može da prokrijumčari neko svoje originalno rešenje. Jedno je sigurno, da sam u Americi išla u filmsku školu, nikada ne bih uspela da snimim dugometražni film sa 24 godine. Odsustvo sistema ovde bilo je ključno za početak mog rada.“

U Kini ste snimili film „Sve što raste“, koje teme privlače njihovu publiku?

"Kinezi su velike patriote i moj film nastao je kao deo projekta ’Looking China’ u okviru kojeg svake godine njihova fondacija poziva mlade studente filmskih škola širom planete da dođu u Kinu o njihovom trošku i snimaju dokumentarce koji bi svetu predstavili njihovu kulturu. U tom smislu, ja sam sa filmom ’Sve što raste’ uz dosta sreće i veliku pomoć moje kineske producentkinje, a kasnije i prijateljice, koju su mi dodelili po dolasku, uspela malo da zaobiđem okvir namenskog dokumentarca i napravim film koji čak i ne gleda blagonaklono na strogost, rigidnost i surovost njihovog sistema. I oni su to prihvatili, što je velika mudrost. Dok sam bila tamo, primetila sam da vole romantične i akcione filmove. Bez velike filozofije, što se, s obzirom na njihovu kulturu, možda ne bi reklo. Ali kao što mi ne volimo da gledamo devedesete, možda iz istog razloga oni ne vole da gledaju filozofiranje.“

Povezane vesti - INTERVJU MILA GVARDIOL: Na raskršću magije

Kako Vam iz tih perspektiva izgleda naša TV produkcija koja decenijama nije ovako velika?   

"Jako mi je drago što se snima i radi, što moje kolege filmadžije i glumci imaju posao, što se širi mreža scenskih radnika, rasvetljivača, asistenata režije i ostalih zanimanja koja siromašne industrije često ne neguju na pravi način. To su sve veliki profesionalci i dobro je to što se razvijaju i napreduju zahvaljujući ovom talasu snimanja. Sa druge strane, ne bih da se zavaravam pa da mislim da u mojoj branši, iako je volim, ne postoje razne malverzacije i korupcija tako svojstvena našoj (i ne samo našoj) zemlji. Nadam se da neće nadjačati kapacitete stvaralaca i da će, ipak, iznedriti dela koja će ljudi voleti i po tome pamtiti ovaj period."

Koliko je Vama sve to zanimljivo, kakvu biste seriju Vi izabrali da snimite?

"Izuzetno mi je zanimljiv format serije, ali tek odnedavno. Zapravo, pre karantina sam se retko predavala i posvećivala bilo čemu što mi ne pruža kompletan doživljaj i priču u okviru dva, tri sata koherentnog sadržaja. To se promenilo od kad sam, odjednom, počela da raspolažem velikom količinom slobodnog vremena, pritom prilično neizvesnog i stresnog, pa mi je prijalo da se preselim u neki drugi svet i na duže. Neki veliki striming servisi/produkcije čak su ušli i u manir, što postaje dosadno. Znate unapred kakav ritam da očekujete ako je nešto ’Netfliks’, a kakav ako je nešto HBO, koji profil montažera, kompozitora i reditelja zapošljavaju. Koje teme smatraju isplativim.

Povezane vesti - INTERVJU VLADIMIR GVOJIĆ: Novi talas sigurno stiže, boja je nevažna

Naravno, ne bih se žalila da neka ideja koju imam zainteresuje bilo kog većeg producenta. Mislim da kada imate tako veliku i snažnu industriju, možete sebi da dozvolite eksperiment. I tako nastanu dela koja pomere granice, slučajno, iz eksperimenta. Verovatno bih se borila da moja zamišljena ’Netfliks’ serija nema prepoznatljiv ukus, i ne znam da li bi mi uspelo, ali oprobala bih se, na primer, u seriji o svakodnevnim morama prosečnog čoveka čiji se život menja iz korena nakon što, duboko razočaran i poražen, pronalazi u sebi snage da promeni stvari na nekonvencionalan način. Iz epizode u epizodu, sve je smeliji, a na kraju potpuno izvrgava ruglu sistem koji ga je potlačio. Ako je nekome zanimljivo, neka se javi!"

Da li sebe doživljavate kao reditelja ili kao rediteljku, da li Vam smeta ili imponuje potenciranje žena kao autorki u našoj  kinematografiji?

"Naš jezik, za razliku od engleskog, razlikuje rodove imenica i doživljavam sebe u skladu sa pravopisom – kao rediteljku. Potenciranje žena mi ne imponuje, ali mislim da je sasvim u redu, jer nas ima sve više, snimamo i radimo svaka na svoj način, prateći svoj senzibilitet. Ako će nekome to što sam žena biti razlog više da mi pomogne da snimim film, odlično. Ako će nekome to što sam žena biti razlog više da mi ne pomogne, to je već problem koji prevazilazi kinematografiju. Potenciranje često ume da rezultuje otporom, pa mislim da treba biti umeren i sa tim."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .