Scena
15.11.2020. 16:57
Dušica Anastasov
INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture
Ili je svet izazov tebi ili si ti njemu. Nema trećeg. Ili možda ima?
Kad živiš na adresama na dva kraja sveta, shvatiš da je svet ono što ga čini tvoj stav, dijalog sa ljudima bez straha, misao bez zazora i pisanje bez kompromisa. Maja Herman Sekulić je jedina naša književnica koja je ušla u „Antologiju kritičke misli 21. veka“. Na pločnicima Beograda ili Njujorka ona je pesnik, izazov je reč koja je pokreće.
Potičete iz jedne od najuglednijih beogradskih porodica, Vaš otac je bio jedan od osnivača „Nolita“, stasavali ste u građanskoj intelektualnoj sredini, školovali ste se povremeno u inostranstvu, sada ste opet u Beogradu. Koji je to Beograd? Kakav Vas je Beograd sačekao? Onaj koji Vam liči na palanku ili velegrad?
„Mene Beograd ne sačekuje, ja sam tu od prvog trenutka. Rođena sam Beograđanka i nemam nikakvo prilagođavanje. Beograd je sada mnogo veći i, naravno, prima kao i uvek svakoga. Volim tu otvorenost. Možda je razlika u tome što su se u neko pređašnje vreme ljudi koji su dolazili prilagođavali građanskoj klasi i trudili se da se, ako ne oni, a ono bar njihova deca ponašaju, govore i obrazuju kao intelektualci i građani, a sada oni očekuju da se mi njima prilagodimo. Njihovoj muzici, njihovom izgovoru i rogobatnom jeziku koji se provlači svuda. Čak se i na televiziji tako govori.
Povezane vesti - INTERVJU VIKTOR KIŠ: Šta to beše publika
S druge strane, Beograd se i prolepšao, ima dosta obnovljenih fasada, bolje je osvetljen, ali ima i propusta u urbanizmu i arhitekturi. Postavljene su i neke skulpture koje me ponekad plaše. Zapravo, te nove skulpture u gradu su tužne. A evo, prošle godine, u čuvenoj njujorškoj ’Momi’ (Muzej moderne umetnosti) bila je otvorena velika izložba o takozvanoj betonskoj utopiji, odnosno o našoj socijalističkoj arhitekturi i spomenicima protiv fašizma, koji su bili među najzanimljivijim na svetu.“
Mnogi bi želeli da imaju bar deo života koji ste Vi proživeli u mnogim zemljama. Zašto ljudi, zapravo, toliko žele da odu odavde? Da li je to stvar samo egzistencije ili su to ipak i neki naši kompleksi?
„Kod mene nije u pitanju ni jedno ni drugo. Od malih nogu sam putovala i išla u škole u Engleskoj, Italiji, Francuskoj, pa u SAD, i uvek se vraćala ovde. Nisam nikada polazila trbuhom za kruhom, niti da se obogatim, nego u potrazi za većim znanjem, tako da se nikada, kao što je tvrdio i Mihajlo Pupin, nisam osećala kao neki emigrant. Ekonomska emigracija je uvek postojala, bila je možda još razvijenija u Kraljevini Jugoslaviji nego što je danas, mada je 80-ih godina bio veliki odliv mozgova. A ova druga emigracija koju ste pomenuli zbog nekog kompleksa niže vrednosti, to mi je sasvim nepoznato kao pojam.“
Koliko smo zapravo daleko od tog intelektualnog sveta hiljadama kilometara ili svetlosnih godina? Gde smo mi sada u toj planetarnoj priči?
„Ima kod nas veoma obrazovanih, informisanih, pametnih ljudi, ali šire gledano mislim da smo malo otišli u neku zatucanost. Mislim da je za decu danas važnije da u školi imaju časove informatike nego veronauke. Religija je privatna stvar. Demokratska zemlja odvaja religiju od države. Negde sam pročitala da je u vreme Jugoslavije bilo šest odsto nepismenih, a sada je taj broj skoro deset puta veći. Kako neko ko ne ume ni da se potpiše, ništa ne čita, ne obrazuje se, da uhvati korak sa vremenom?“
Kada govorimo o našoj književnosti, o piscima koji su stvarali pre nekoliko decenija i danas, kad govorimo koliko su naša dela bila nekada prevođena, uvek se zapitamo ko su naši pisci za koje se danas zna, recimo, u Njujorku. Kada ste poslednji put videli u knjižari u tom gradu ili kupili neku našu knjigu?
„Pavić je poslednje poznato ime koje je bilo prisutno u knjižarama. Sećam se kako se moj prijatelj Josif Brodski odmah zainteresovao kada sam mu pomenula naslov ’Hazarski rečnik’ kada se pojavio na engleskom. Kiš i Popa su isto imali izvestan uspeh. Znam da je tadašnja urednica velike izdavačke kuće Harkort Brejs Jovanović pokušavala da lansira Aleksandra Tišmu bez većeg uspeha.“
Da nismo malo izgubljeni u prevodu?
„Jedna moja pesma je nedavno prevedena na 25 jezika, to je, moglo bi se reći, neki planetarni uspeh, ali znate šta, čak ni Andrić, da budemo realni, nije dostigao veliku čitanost u Americi. On je, nažalost, jedini nobelovac, a to su mi rekli njegovi izdavači u Njujorku, koji nije stekao svoju čitalačku publiku. Bila sam zamoljena svojevremeno da prevedem njegove priče. Prevela sam jednu i uspela da je objavim u jednom od najboljih književnih časopisa ’Anteus’ i zainteresujem moga prijatelja Dena Halperna, izdavača ’Eko presa’, jer Andrićevi bivši izdavači nisu bili zainteresovani, ali nismo dobili pravu materijalnu podršku za taj projekat. Jako je teško probiti se na američko tržište. To mora da radi neka kulturna organizacija, čak i država, kada su u pitanju male zemlje, mali jezici. Ona treba ponovo da otvori kulturne centre koji organizuju izložbe, okupljaju intelektualce, zalažu se za prevođenje naših dela. Ako hoćete da lansirate srpsku kulturu i književnost na širem planu, onda to mora da se radi na jednom veoma visokom nivou i da se dugo i uporno gradi. Ne mogu da se šalju na diplomatska mesta ljudi koji jedva govore jezik, koji ne umeju ni da se ponašaju.“
Većina srpskih pisaca mlađe generacije često se poziva na tradiciju, ali njihove najčešće teme su i dalje devedesete godine i građanski rat. Vas to nije previše inspirisalo?
„Ja sam o tome, o građanskom ratu i raspadu zemlje, napisala knjigu/poemu ’Iz puste zemlje’ u dvojezičkom srpsko/engleskom izdanju ’Paideie’, koja je kasnije prevedena kao knjiga na francuski i delimično na nemački i italijanski.
Povezane vesti - INTERVJU STEVAN PIALE: Uspeh se danas meri na Instagramu
U ovom času me više zanima to što se kod nas piše i nagrađuje poezija koja kao da ne zna da je ikada postojao Vasko Popa ili Miloš Crnjanski. To je pogubno, a veliki problem je danas i prevođenje. I ne samo kod nas. Fejsbuk i društvene mreže su rodili te neke pseudopesnike, pseudoprevode. Internet je doneo to neko zbližavanje i veliku demokratiju u književnosti, bolje smo obavešteni, na vezi smo sa celim svetom. Ali dao je i šansu da se okupe i promovišu kružoci nekih diletanata, amatera, poluamatera, koji brzo okupe oko sebe obožavaoce i dobijaju svoj glas i nekakva udruženja. Onda se uzajamno dive jedni drugima i nagrađuju polupismene sastave, i još gore, Gugl prevode. Svaka revolucija donosi zlo, ali i mnogo dobrih stvari. O tome sam pisala u svojoj knjizi ’Digitalna galaksija’, koja je sada doživela drugo izdanje u okviru mojih Izabranih dela, ali ni posle sedam godina od prvog izdanja mišljenje o tome nisam bitno promenila.“
A kakva je uloga interneta za vreme pandemije i samoizolacije?
„Karantin me je zatekao u Beogradu i onda su me pozvali da napišem nešto za Dan poezije 21. marta. U početku pandemije nisam imala inspiraciju, sve mi je bilo depresivno, ali pošto je taj dan pao na prvi dan proleća i ravnodnevicu, dobijem odjednom inspiraciju da napišem pesmu ’Ljubav u doba korone’, koja je u roku od sedam dana već bila prevedena na nekih 10 jezika a potom čak i na 25. Ljudi su valjda želeli da čuju nešto pozitivno. Jedna čitateljka je pronašla da je veliki Puškin za vreme karantina zbog kuge napisao pesmu sa sličnom porukom nade. U mom stanu u Beogradu bila je tada kao neka planetarna centrala, jer su me zvali sa svih strana čitavih mesec dana. Posle prvih desetak spontanih prevoda, dalje širenje moje pesničke poruke preuzela je Virdžinija Boden koja je pesmu dala svojim prevodiocima, a onda se pojavila urednica Alija Mundi, dr Anja Stjelja, koja je dalje osmislila projekt i pozvala čak i likovne umetnike da uz svaki novi prevod stvore novu sliku, tako da je to van mene preraslo u jedno divno izdanje. E, to je ta pozitivna strana interneta.“
Nekada su mnogi kritičari sa podsmehom gledali na ono što je pisala Mir Jam. A sada imamo ogromnu produkciju takozvanog lakog štiva koje mnogi ubrajaju među ozbiljna dela.
„Što se tiče te šund, lake literature, takozvane ženske književnosti ili herc romana, to nije ništa novo. Toga je uvek bilo i već se po koricama to nekad prepoznavalo. Ali, novo je to što sada neki naši izdavači više ne prave razliku. Daju istu opremu petparačkim romanima i klasicima. Možda misle da je i u svetu tako, ali nije baš sasvim isto. Tamo se i dalje već po omotu zna ko je ko, a kod nas je taj odnos prema kvalitetnoj književnosti malo izgubljen. Malo je izdavača koji su ga zadržali.“
Dobili ste mnogo više nagrada u svetu nego u Srbiji? Zašto mi ovde teško priznajemo uspehe naših ljudi koje je svet već priznao? Zašto ih se setimo tek posle sto godina?
„To je stvar mentaliteta. Većina ljudi i ne zna šta to znači imati doktorat na Prinstonu. Aha, doktorirala je u Americi. Nije to isto. A postoji malo i zavist, malo ima i političkih igara. Nije to ništa novo. Jer, ako sam ikad naučila nešto o tome, to je pišući knjigu o Mileni Pavlović Barili sa kojom imam nekih paralela i podudarnosti biografskih i geografskih. Milena je imala neverovatne uspehe u svetu, a ovde nisu hteli da je prime ni za nastavnicu likovnog, a bila je jedna od najobrazovanijih Srpkinja ikada, govorila je pet jezika. Jedan Pol Valeri joj se divio.
Povezane vesti - INTERVJU BRANKA PAVLOVIĆ: Sačuvano u realnom vremenu
U Njujorku uspeva da za svega nekoliko meseci dobije posao u ’Vogu’, što su joj neki malograđani dugo zamerali, kao prodala se, jadna ona morala je da radi za pare, nije se, eto, bavila samo ’čistom’ umetnošću. E, volela bih da vidim nekog drugog ko je tako nešto uspeo. Izlagala je u najuglednijim galerijama u Njujorku, pre toga u Parizu, a pre toga u Rimu. Ona je zaista izuzetna pojava – nijedan naš umetnik nije nikada postigao to što je ona. Međutim, dugo se o njoj nije znalo. I tek u poslednje vreme, kako kod nas sve dolazi preterano, ona postaje prava moda. Idemo iz jedne krajnosti u drugu.“
Kad govorimo o tom mentalitetu i Vašem iskustvu, gde žive srećniji ljudi - u Srbiji ili u Njujorku? I gde im je lakše da ostanu svoji?
„Beograd i Njujork imaju dosta sličnosti. Oba su otvoreni gradovi. U suštini su kosmopolitski. Ako ste uspešni u Beogradu, verovatno biste bili uspešni i u Njujorku. Ja sam svoja gde god se nađem, a za druge ne mogu da govorim.“
Ko su danas te žene u Srbiji o kojima ćemo pisati, kojima ćemo se diviti kao što se divimo Mileni Barili?
„Jake žene, lepe žene. Mislim da su žene naprednije od muškaraca i mislim da su jače u Srbiji od muškaraca. To je opet posledica ratova. Nigde u svetu ne postoji možda toliki procenat lepih i uspešnih žena kao u Srbiji.“
Nakon zavidnog proznog opusa najavili ste pre desetak godina da se vraćate poeziji. Jednom ste čak rekli da će poezija ujediniti svet. Da li i dalje verujete u to?
„Počela sam kao pesnik, jedno vreme sam se dosta bavila i teorijom, prozom i esejima, i vratila se poeziji podstaknuta time što mi je ugledni francuski urednik i pesnik Matju Bomije tražio i objavio izbor iz moje poezije na francuskom u svojoj ediciji između Lorke i Čarlsa Simića. I u poslednjih nekoliko godina često sam bila počasni gost na velikim međunarodnim kongresima pesnika, čak sam dobila i jedinstvenu titulu ’Globalne ikone poezije’ na koju sam posebno ponosna pošto je samo meni data, a nosim trostruku titulu ambasadora dobre volje, kulture i humanizma od strane velikog Globalnog književnog društva i uvažene Akademije Galaksije iz Indije, što je, naravno, dobro i za našu kulturu jer pronosim glas o njoj širom sveta.
Pored toga, prošle godine sam dobila i prvo italijansko priznanje za najboljeg stranog pesnika gde mi je izašla i zbirka, dodeljeno baš u rimskom senatu, a i u Turskoj njihovo udruženje književnika. Na toj mojoj velikoj svetskoj turneji gde sam za četiri meseca dobila čak 10 nagrada, uverila sam se da je svet željan poezije. To jeste neki novi trend jer se u prošlom veku verovalo da je poezija mrtva. Videla sam da niko od pozvanih pesnika uopšte ne postavlja pitanje ko je odakle, ko je koje vere, boje, rase. Videla sam i lično doživela tu novu ljubav prema poeziji i potrebu ljudi za njom, jer su pesnici čitali pred prepunim auditorijumima. Osetila sam na svojim putovanjima taj novi trend, tu neku žudnju, prosto žeđ za nekim novim svetom, za nekim jedinstvom, za nekom novom dimenzijom.“
Komentari
