INTERVJU MILICA STEFANOVIĆ: Ne verujem ni u američki san ni u srpsku bajku

INTERVJU MILICA STEFANOVIĆ: Ne verujem ni u američki san ni u srpsku bajku


Pripada generaciji srpskih glumica koje ne čeka uloga na svakom ćošku, ali ni one nisu spremne da na  svakom ćošku čekaju ulogu. Umeju da svojim likovima budu posvećene, ali ne i previše popustljive. Ne vole da podilaze publici, ali očekuju da reditelji poštuju njihov stav u potrazi za mogućim ili nemogućim. Svesne su sredine u kojoj se bore za posao, ali kako kaže Milica Stefanović „preostaje mi da ne pristajem da mi nedostaje ovo i ono i još ovo i ono, a radoznalost i otvorenost pobija izgovore i gura nas dalje“.

Trenutno ste u Americi, kako izbliza izgleda obećana zemlja i koliko je za glumce realna američka bajka?

“Poslednjih godina nekoliko meseci godišnje provodim u Americi, imala sam priliku da je obiđem u velikoj meri. Možda tu nije loše početi priču o američkoj bajci, bar onako kako je ja vidim. Amerika je zemlja jakih kontrasta, od vibrirajuće bučnih gradova na čijim ulicama vidite svu lepotu različitosti ljudskog vrste, vestern prizora, crnačkih predgrađa u kojima prodavnice, zarad bezbednosti, nemaju prozore, preko tužnih indijanskih rezervata negde pored puta.

Tumaranje Amerikom je učinilo da je ipak zavolim i da se ruralnoj Americi rado vratim. O poslu, proboju na tržište i mom mestu pod suncem ovde, nisam nikada razmišljala. Volim njihovu tradiciju stendap šoua, videla sam ih dosta i slušajući komičare shvatila koliko se američka bajka za običan svet zakomplikovala. Istražujući pozorišnu scenu koja bi mogla da me zanima, pri tom zaobilazeći mjuzikle kojima nemam ništa da ponudim i u kojima ne uživam ludo, uvidela sam koliki je pritisak doći do novca i zaraditi ga, jer pozorište je na tržištu i nema države ili grada kao kod nas da odobri budžet pa da se bunimo. Nema plate. Ima puno talentovanih umetnika koji rade po nekoliko poslova, te i onih koji ne očekuju da će od pozorišta moći pristojno da žive. Parametre za kvalitet života sazrevanjem svi mi sami kreiramo, ja se samo trudim da mi ni ideja američkog sna niti srpske bajke ne budu opijati.”

Povezane vesti –  JOVANA STOJILJKOVIĆ: Nisam glumica urbanog repertoara

Kako se izboriti za prvu ulogu i šta konkretno znači imati protekciju? Da li je moguće dobiti ulogu ako si anoniman? 

“Drago mi je što ste u ovom pitanju upotrebili pomalo zaboravljeni izraz. To me podsetilo na prve protekcije sa kojima se susretnemo u školi, dok šapućemo po klupama ko je koju ocenu dobio preko protekcije i čiji su mama ili tata prijatelji sa profesorima. Ja protekciju u školi nisam imala, dopalo mi se da mogu da kalkulišem između vrlo dobrog na polugođu pa da zapnem do odličnog na kraju godine te da sam za taj ugovor sa sobom sama odgovorna. Srećom da se moj mladi duh tada zasitio od hvatanja prečica, pomogli su mi roditelji koji nisu bili ambiciozni po pitanju mog uspeha, ni tada ni sada. Eto, to me kreiralo. Naravno da mi nekad nije svejedno da se susretnem sa protekcijom, naročito ako uz nju kao štaka oslonca ide politika, pa sve to još u umetničkim krugovima i još od ljudi koji često pričaju o raznim idealima.

To je nekad tragikomično, nekad deprimirajuće, zavisno od hormonskog statusa. Pošten svet kod nas ima velike duhovne izazove da se odupre gnevu, a da ne otupi sa druge strane. Na kraju dana ne zaboravimo da svako mora da legne na spavanje sa plodovima svoje borbe, te ni o tome ne treba mnogo misliti.

Što se anonimaca tiče, svako je bio anoniman pre nego što je dobio prvu ulogu. Mislim da snimanja koja kod nas trenutno bujaju pružaju priliku mladim ljudima da se pokažu i to me neizmerno raduje.“

Koliko su naši kastinzi realna prilika da se dobije uloga?  

“Kastinzi bi trebalo da budu jedina prilika da se uloga dobije. O tome nema mnogo priče, bar za mene. Da li ih ima dovoljno, zašto nisu otvoreni za veći broj mojih kolega i koleginica, ko bi trebalo da ih vodi i šta ponuditi glumcima da bi se za kasting adekvatno pripremili, kako uslovi tržišta diktiraju odabir glumica i glumaca i koliko su vredni projekti koji u tom odabiru reskiraju – to su podteme ovog pitanja, a kao takve čini mi se da širem auditorijumu nisu od veće važnosti. Da dodam – kao što bi bilo lepo da i ostale struke posao dobijaju preko konkursa, tako bi i moje kolege volele da češće imaju priliku da poštenije odmere snage.”

Milica Stefanović

Kako ste doživeli priču o beogradskim klaberkama? Koliko Vam je bila bliska ta uloga kao glumici, a koliko kao vršnjakinji tih devojaka? 

“Predstavu ’Izlaženje’, koja je opisuje život tri mlade žene koje izlaze i samo izlaze, producirala sam sa mojim prijateljima Marinom Ćetković i Markom Milosavljevićem. Oni su bili i dramaturzi na projektu a predstavu je režirala rediteljka Jovana Tomić, sa kojom sam i kasnije radila i uvek bih. Osmislili smo i napravili predstavu na temu koja je sve nas intrigirala, u uslovima koji smo sami sebi i obezbedili i odredili. Mali trijumf naše volje, prijateljstva, entuzijazma i vere u istu stvar. Koncept klabing kulture sam i tada i sada poistovećivala sa bilo kojom socijalno zatvorenom strukturom prema kojoj želimo da se jako definišemo. Klaberke u predstavi najveću satisfakciju doživljavaju u razvoju pseudofilozofskih stavova spram noćnih izlazaka, svesne da po danu sve gubi sjaj. Ako nam je nešto generacijski bilo blisko, to je opsesivno kritizerstvo koje ove žene razvijaju. Roman ’Izlaženje’ Barbi Marković (po kome je nastala predstava) logoreju svojih junakinja zasniva na sakrivenom osećaju skučenosti i nepripadanja i svi autsajderi ili oni koji su se bar nekada tako osećali su uživali u njoj.”

Zašto mnogi mladi glumci ne žele da prihvate angažmane u pozorištima u unutrašnjosti, čak i kad dolaze iz tih gradova?  

“Problem pozorišta u unutrašnjosti je problem centralizovane kulturne politike. Ali periferija je kod nas i na drugim poljima problematična. Sada, što se kolege ne zaleću u manje gradove je, ruku na srce, stvarno razumljivo. Sećam se kako sam se na predlog profesora a nakon završene Akademije, uputila u rodni Leskovac da se, bez ikakve gorepomenute protekcije, predstavim i kažem da sam voljna da sarađujem sa pozorištem, dođem na kasting za neku od uloga, ukoliko je tako nešto dostupno. Tadašnji upravnik je fotelju javnog komunalnog preduzeća upravo zamenio foteljom upravnika Narodnog pozorišta. Na sastanku je bio vidno pijan. Ne bih da ulazim u dalje opisivanje piktoresnog sastanka, ali takvih primera je mnogo. Više bih volela da priliku iskoristim i ukažem na pozorišta koja su svetliji primeri poput Šapca, Subotice, Sombora, Vranja, Užica… Primera ima i recept je jednostavan. Stavite malo kompetentnije ljude na pozicije odlučivanja i dajte da provincija zaživi. A zašto glumci koji dolaze iz nekih gradova iz unutrašnjosti Srbije ne bi da se nakon Akademije i vrate u isti, više je slika potrebe mladog čoveka da istražuje i menja sredinu, naročito ako se u nekoj oseća skučeno.”

Često  Vas gledamo u kratkim filmovima, da li su uloge u filmovima koji traju dvadesetak minuta veći izazov za glumce?  

“Svaka forma ima svoje zakone, izazove. Ja volim da radim na kratkom filmu jer je on, ukoliko ga prevedem na doživljajni nivo, fragment neke slike ili upečatljivog događaja i kao takav bi trebalo da nosi jaku koncentraciju i preciznost u umetničkim odlukama.”

Uloga u seriji “Jutro će promeniti sve” donela Vam je veću prepoznatljivost među TV gledalištem, a kako Vi gledate na ženske uloge koje se nude u sve brojnijim serijama?  

“Serija ’Jutro će promeniti sve’ jeste donela relativnu prepoznatljivost u kojoj sam kratkotrajno uživala na pijaci, u
bankama, kafićima. Šalu na stranu, tema jeste bitna i serija je zaista donela značajnu promenu zbog ženskih likova, kompleksno napisana i promišljena, pravi generacijski predstavnici. Svaki put kada vidim da se ženskom karakteru ne pristupa stereotipno, kada kostim i šminka ne služe da glumica lepo izgleda već da predstavi karakter, srećna sam i uživam da gledam moje koleginice koje takvu šansu i iskoriste.“

Rad na predstavi „Prst” ste okarakterisali kao potragu za istinitom predstavom, šta je za Vas istinita predstava i da li to podrazumeva i odbijanje uloga?  

“Ako sam negde rad na predstavi ’Prst’ okarakterisala kao traganje za istinom, danas tu formulaciju čitam kao nemogućnost da se prosto bolje izrazim, a pamtim da su uzbuđenja vezano za taj rad bila velika. Neka pomogne činjenica da je predstava nastala pre skoro 10 godina. No, ono što mi se tada dogodilo i dalje mi je veliki parametar u radu. Nema ništa bolje do raditi sa osobama čiji rad i ličnost cenite, a Jasna Đuričić je jedinstvena pojava na našoj glumačkoj sceni, Ana Tomović je rediteljka koja nema strah da svoj izraz stalno menja, nema zadate šablone. Kada vam se ukaže takva prilika, radite i učite, upijate sve. Nema mnogo boljeg od osećati da ste u kontaktu sa nekim ličnim izvorom, ako mogu da se još jednom ponovim, sa istinom.”

Kako ocenjujete  srpski film? Da li nam za veće uspehe nedostaju bolji scenariji ili glumci?

“Svesnom odlukom da život i rad baziram u Srbiji došla sam do zaključka da je jako zamorno stalno misliti u kategorijama svega što nedostaje, jer spisak počinje sa elementima u obrazovanju, nastavlja se u načinu na koji funkcionišu ustanove kulture pa sve do konkursa za finansiranje projekata. Ipak, ne bih da budem olako shvaćena kao zen majstor nerazmišljanja na teške teme, nisam vešta u tome i stalno vežbam.

Povezane vesti –  SLOBODAN BEŠTIĆ: Do nekih zanosa se retko stiže

Odustala sam od ideja promena jer svoju glumačku struku ne vidim kao ujedinjenu ni po jednom pitanju. Preostaje mi da ne pristajem da mi nedostaje ovo i ono i još ovo i ono. Ne glumim da mi se dopada kako sistem funkcioniše, ne kalkulišem moje poene spram osoba koje su zaposele pozicije, nisam nigde zaposlena, jeste izazovno, ali ima i puno benefita. Srpski film je onakav kakvi smo mi. Nekada stvarno beskompromisni, nekada kalkulantski nastrojeni da se dopadnemo visoko ispolitizovanim politikama relevantnih filmskih festivala, nekada samo usmereni na to da zaradimo koji dinar uz dobru zabavu. U poslednje vreme ima dobrih primera i na polju autorskog ali i komercijalnog filma i to me raduje. Volela bih da autorski film u Srbiji postane bliži publici.”

Da li mislite da je kratki metar već nekoliko godina kvalitetniji od igranog filma kad je reč o aktuelnoj tematici?

“Zakoni kratkog i dugometražnog filma su veoma različiti. Kratki filmovi nisu komercijalno zanimljivi, a sa druge strane, produkcijski su manje zahtevni, naravno i jeftiniji te kao takvi ostavljaju prostor autorima za slobodu i eksperiment. Ove razlike nekada se i odraze i na suštinu, umetničke odluke. Iako se široj publici kratki film ne plasira, jer kao produkt nije profitabilan, kada bi postao masovnije dostupan preko, na primer, onlajn platformi poput Netfliksa, HBO, verujem da bi bili gledani ništa manje od dugog metra.”

Koliko su naši mladi glumci zapaženi kada govorimo o stranim projektima klasične i alternativne scene i koliko naše obrazovanje ide u korak sa evropskim trendovima? 

“Bilo bi neozbiljno da o tome govorim jer stvaran uvid nemam. Onda kada mi je bilo potrebno da saznam kako neko van Srbije doživljava pozorište, istraživala sam i prijavljivala se na programe, radionice. Tako sam došla do radionice koju je držao reditelj Jan Lauers i članovi ’Needcompany’, publici poznati po predstavama ’Izabelina soba’ i ’Kuća jelena’ sa Bitef festivala. Nekoliko godina bila sam član internacionalne trupe ’Lamaison’. Klasično glumačko obrazovanje nije bilo najidealnija podloga za rad za ljudima koji dolaze iz sveta vizuelnih umetnosti i koji pozorište doživljavaju potpuno drugačije, ali nije bilo ni presudno. Radoznalost i otvorenost, stalno gledanje i traganje za radom koji nas uzbuđuje i koji nam nije do kraja razumljiv, pobija većinu trendova, uspona i padova u obrazovanju, pobija izgovore i gura nas dalje.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar