INTERVJU MILOŠ FILIPOVIĆ: Beogradski alhemičar

INTERVJU MILOŠ FILIPOVIĆ: Beogradski alhemičar


Miloš Filipović Fića je rođen i odrastao na nasmejanim ulicama Beograda. U  pitanju je nepoznati akademski slikar, koji nikad nije izlagao u Parizu, Beču, Cirihu i drugim evropskim gradovima. Njegova dela ne nalaze se u poznatim svetskim kolekcijama. Tokom dugogodišnje karijere vrlo retko je nagrađivan. Ali to ga nije zaustavilo – kaže za sebe Miloš Filipović. Tako ne misle oni koji su imali prilike da vide njegove slike. Kad-tad njegovo vreme će doći. I siguran sam da će se tajni bord trgovaca umetničkima slikama, koji određuju cenu slika na tržištu, jednoga dana dogovoriti da izbace njegove slike iz tišine koja ih okružuje i odrediti im ne malu cenu po kojoj će se prodavati. Za sada on je kultni slikar ne malog broja ljudi među kojima je ovaj pisac.

Činjenica je da svaki umetnik uvek radi autoportret. 

“Da, kao što svako, o čemu god da priča, u stvari priča o sebi. I kad slikam cvet, primećujem da taj cvet ima moju ozbiljnost i težinu umesto da je lak i mirisan, i to me nervira. A nekad mi je i prijatno, jer vidim da sam naslikao neku atmosferu svoje duše, koja je bila unutra, nevidljiva, a sad je tu, pred očima. Jung je rekao da umetnost koja je pretežno lična zaslužuje da bude tretirana kao neuroza. Po tome bi Rembrant, sa svojih 80 autoportreta, bio najbolesniji. Logika paradoksa, međutim, otkriva da duboko lični doživljaji zalaze u sferu zajedničkog iskustva.”

SONY DSC

Dosledno izbegavate „umetničarenje“, kako ste imenovali težnju da se rad učini efektnijim i originalnijim. 

“Umetničarenje, to je foliranje, gluma. Umetnost je lepa i zavodljiva, znači i opasna, jer ona nije samo lepa, ona ima i ono što manekenke zovu personaliti. To je ono neobjašnjivo. Nešto. To je veština da se senzibilitet materijalizuje. Sve je nacrtano osim senzibiliteta. Ko nije umetnik, a hteo bi da ga tako zovu, mora da umetničari. Svet umetnosti je primamljiv mnogima, naročito u mladosti kad nas zavodi blistavim obećanjima, dok okolo promiču lepe a slobodne i luckaste umetnice, ali sve prolazi kao san i kako to pesnik reče: ’Život je krt, a brza smrt k'o hrt’. (V.R. Tucić)“

Povezane vesti –INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Slikate sve što osećate, sve o čemu razmišljate, sve što vidite, i to baš onako kao što osećate, kao što razmišljate i baš kao što se vidi. 

“Slikam ono što vidim, ali ne u smislu realizma. Ukazujem poštovanje i nevidljivoj realnosti, snovima, anđelima. Ono što vidimo očima je samo ono što naša redukovana, sužena svest može da dosegne. Nisam vizionar kao što je bio Vilijem Blejk, ali iskreno verujem da je ono što se ne vidi stvarnije od onoga što se vidi. U mladosti sam napustio studije teologije i otišao na Likovnu akademiju, kažem iz zezanja da sam ’raspop’, ali zato kroz slike svedočim o nevidljivim stvarima.“

Slikate puno i beskrajno savesno, kao što izbegavate da upotrebi reč, suvišnu ili tuđu. 

“Da, koliko mi to svakodnevica dozvoli. Radim tri posla: u apoteci supruge kao apotekarski pomoćnik, u školi kao nastavnik i, naravno, kao slikar. Imam i troje dece, dve ćerke i sina.

SONY DSC

Smisao nas ucenjuje prolaznošću i ako stagniramo, ako zabušavamo, neće biti vremena. Reče moj sin Leka nedavno:
’Mi smo čudna porodica’. S obzirom na mnoštvo obaveza, ponekad i meni deluje kao magija kako mi polazi za rukom da uradim toliko slika, a da operem i sudove, idem u kupovinu, brišem prašinu. Prošle godine sam imao tri izložbe, pa su me neki pitali ’kako?’. Ali nisu primetili da, pre toga, godinama nisam ništa izlagao, nigde me nije bilo.”

Kod Vas nema namerne dopadljivosti ili neintegralne upečatljivosti motiva?  

“Sećam se da mi je čuveni košarkaški trener Dule Vujošević, koji je i iskreni ljubitelj umetnosti i kolekcionar, jednom rekao: ’Pokušaj da uradiš slike koje niko neće moći da ne kupi’. Još uvek to pokušavam. Volim da se dopadnem ljudima, i ja i moje slike, ali ne po cenu izdaje, sladunjavosti, aktuelnosti ili nekog četvrtog imperativa. To i kad bih hteo, ne bih uspeo.“

Povezane vesti – BISTRA PAMET UVEK NAĐE PUKOTINU: Milivoje Mića Milošević (1930-2020)

Jasna Opavski kaže da ste  alhemičar koji od beogradskog vazduha pravi dragulje.  

“Jasna je moja draga koleginica i zahvalan sam joj na tim lepim rečima. Nije teško ponekad napraviti i dragulje od vazduha ako obratimo pažnju da se u reči ’vazduh’ nalazi ’Duh’. Naši preci tako su izrazili oduhovljenost vidljivog sveta. Bili su svesni prožimanja vidljivog i nevidljivog. Valjda ih nećemo obrukati. Ja se nadam da na mojim slikama ima lekovitog humora, koji će makar malo ublažiti bol onome ko ih pogleda. Onda bi to bilo nalik alhemijskoj transmutaciji.“

Milos Filipovic NEUMERENA INTERVENCIJA

Vi ste urbani mistik, a Vaš atelje je alhemičarska laboratorija u kojoj se rađaju stotine čudesnih slika.

“Voleo bih da je tako, ali, iskreno, ja sam slab i nedostojan tako uzvišenog opisa. Mistik je neko ko je uvek svestan Božjeg prisustva, ko se stalno žrtvuje i bori sa samim sobom. Često uhvatim sebe u grešnim mislima ili vidim koliko je u meni mržnje. To je tužno. Celoga života opsednut sam idejom o promeni sebe. Kao momak, hteo sam da budem ni manje ni više nego – svetac. Kad sam to rekao svojoj tadašnjoj simpatiji, devojka je pukla od smeha.“

Imate direrovsku lupu za čitanje tetovaža na putnicima. U bošovski punom autobusu uočavate botičelijevsku tananost ljudskosti. 

“Duboko poštujem stare majstore slikarstva. Pri susretu uživo s njihovim slikama po muzejima shvatio sam koliko je slab i nedovoljan moj talenat. Disproporcija je ogromna, ali valjda je laž ovog sveta toliko metastazirala da i ono što ja slikam može nekima da prođe kao istina. To jest, zadovoljan sam što sam na putu kojim su išli ti znani i neznani slikari iz prošlosti, iako im nisam ni blizu. Nas su učili da slikamo ekspresivno, velikim četkama i da je kič kad se slika sjaj u oku. Gluposti.

Kao da su oči bez sjaja, ugašene oči, lepše?! Volim kad nemački mistik Jakob Beme kaže: ’Oko kojim ja gledam Boga je isto oko kojim On mene gleda’. To je pravi misticizam.”

Formalno, na Vašim slikama prisutna je estetika rane renesanse. Glatke površine samostalnih i jasnih boja oblače ulične prizore u duhovno dostojanstvo humanosti. 

“Moguće je da sam najviše usvojio od slikara rane renesanse, koji se nisu mnogo udaljili od visoke gotike, valjda najuzvišenije epohe u istoriji. To su vremena u kojima se nije relativizovalo dobro i zlo i kada smisao čovekovog postojanja nije bio zatrpan vizuelnim i verbalnim atrakcijama modernog sveta… Doduše, neko reče: ’Izdaleka, sve je poezija’, a i Crnjanski više puta kaže da se prošlost ne može shvatiti i meriti današnjim merama. Povezati disciplinu starih majstora sa uličnim prizorima ovog vremena, deluje kao nemoguća misija, ali je i beskrajno zabavno. Naravno, to ne sme da izgleda kao budalaština. Treba da bude ozbiljno, ali veselo.“

Na Vašim radovima je puno intuitivnih značenja, koja ni pesnik rečima ne bi mogao da obuhvati. 

“Pitanje je koliko su ta intuitivna, skrivena značenja i meni samom otkrivena. Dok slikam, to je nalik snu, ne znam kako će slika izgledati na kraju. U tome je draž ove ozbiljne i vesele igre koju igram celog veka. Jer kad bih unapred znao kako će slika na kraju izgledati, šta će govoriti, osećao bih se kao izvođač radova, a ne kao umetnik. Cerebralna sfera nije dovoljna. Kako reče Viktor Frankl: ’Smisao je dublji od logosa’.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar