INTERVJU NEDELJKO KOVAČIĆ: Misterija o nekoj ženi je uvek dobra priča

Ima nekih sudbina koje decenijama ostaju skrivene na polici čekajući da neko prođe pored nekog zaboravljenog ormana. I najčešće ih otvaraju, ko bi drugi, nego pisci i filmadžije. U potrazi za jednim takvim arhiviranim životom reditelj Nedeljko Kovačić potpisaće TV seriju o sasvim drugačijoj devojci.

 Da li je lakše zaraditi prvi milion ili dobiti šansu za snimanje prve serije?

„Iskreno da vam kažem, ranije je bilo teže, a danas je verovatno lakše, zato što su se malo promenile prilike u televizijskoj produkciji kako kod nas, tako i u svetu. Svi pričaju da televizija sa serijama doživljava ekspanziju u celom svetu, i taj trend nije mogao da zaobiđe ni nas. Tako da u poslednjih nekoliko godina postoji ekspanzija serija na našim prostorima i u tom smislu je dosta lakše doći do posla, ne samo rediteljima nego i scenaristima i glumcima. Čitavoj branši je lakše da dođe do šanse da snimi igranu seriju.“

Kada govorimo o ekspanzija serija na televiziji, nekad se serija snimala i dve godine, danas najviše nekoliko meseci, da li je to rezultat novih tehnologija ili je oboren kvalitet da bi se smanjili troškovi? 

„Promenila se tehnologija, a promenili su se i produkcioni odnosi. Serije kao što su ’Otpisani’ snimale su se pre pola veka sa jednom potpuno drugačijom tehnologijom, pre interneta, pre digitalnih tehnologija, pre digitalnih kamera, digitalnih montaža i ceo tehnološki produkcioni proces je trajao mnogo duže, od onog najbanalnijeg u smislu da napravimo sastanak ekipe, što se danas uradi preko Vibera za pet minuta, a nekada si morao da zoveš ljude kući i da ih ugovaraš po pet dana unapred.

Povezane vesti - INTERVJU OGNJEN AVLIJAŠ: Traži se slučajni čitalac

Promenio se jednostavno sistem u kome živimo. Nekada se radilo u socijalizmu sa društvenim sredstvima, pa nikome nije smetalo da se nešto radi i po godinu i po dve, bio je drugačiji svet u kome smo živeli. Danas živimo u tržišnoj ekonomiji i mora da se pronađe neki odnos između uloženog i vraćenog. I u svetu, ne samo kod nas. Hoću da kažem da to ne mora nužno da ide na uštrb kvaliteta. Ljudi često imaju utisak da smo nekada imali kvalitetniji TV program, kvalitetnije filmove... Svako vreme donosi neke serije i neke filmove. I neke serije koje mi danas smatramo kultnim u momentu kada su se pojavile čak nisu bile toliko uspešne.“

Možda je i patina učinila da to danas drugačije izgleda.

„Jeste. Ko zna, neke serije iz današnje produkcije možda će za deset, dvadeset godina potpuno drugačije biti gledane nego danas. Često se dešavalo da serije i filmovi naknadno postanu kultni, a u momentu kada su se pojavili nisu bili tako uspešni. To je malo do toga, rekoh, promenio se svet u kome živimo, tako da mi više ne možemo da imamo iste vrste priča, likova, profil glumaca kakve smo imali pre 40 godina. Jednostavno, moramo da imamo i drugačije ljude i drugačije priče jer živimo u drugačijem okruženju.“

Kada poredimo nekadašnje i današnje serije, da li je današnji serijski program ogledalo ukusa publike ili lična ambicija reditelja kada je reč o poimanju kvaliteta?

„O tome moram malo da razmislim. Mislim da tu ima verovatno i jednog i drugog. Kao što sam rekao, kad živimo u tržišnoj ekonomiji, moramo negde da gađamo ukus publike jer želimo da proizvod bude komercijalan, odnosno da ga ljudi gledaju i da on povrati uloženi novac. Nekada smo živeli u sistemu u kome se smatralo da publika treba da se edukuje. Odnosno da nešto što autori i urednici smatraju da je zanimljivo, potrebno, važno, da to narod treba da gleda. Danas, s jedne strane, mi ako zauzmemo neki ekstreman stav možemo da kažemo – pa dobro, narod voli da gleda ’Zadrugu’, evo, kao to je rijaliti, to je ono što najbolje prolazi kod naroda.

Ali i jeste i nije u smislu da mi imamo dosta primera domaćih serija koje su izašle i koje su postigle lep uspeh, a koje u stvari imaju određenu umetničku vrednost, nije da se samo podilazi publici. Tako da ono što mogu da uočim kao zanimljivo to je da imamo  trend krimića, na primer. Puno je krimića koji se rade kod nas, što je negde i duh vremena. Jer ako pogledamo i produkciju napolju, takođe su krimići izuzetno popularni, počev od skandinavskih autora koje svi vole da čitaju, pa se prave njihove ekranizacije, i tako dalje.“

Okosnica je uvek scenario. Koliko je danas teško ili lako naći dobar scenario i šta Vi smatrate, ako ne odličnom, ono bar solidnom pričom?

„Postoji jedna stara priča koja se ovde dugo vuče, da domaća kinematografija ima problem sa scenarijima, to je jedno opšte mesto koje ćete često sresti. Verovatno to nije tako. U ovom gradu postoji puno dramaturga, puno scenarista. Mnogi od njih imaju pune fioke zanimljivih priča koje nikada nisu stigle na ekranizaciju. S druge strane, pošto smo mi tradicionalno važili kao neka autorska kinematografija, odnosno kinematografija koja se vrti oko reditelja, taj sistem preneo se i na televiziju. I uvek se dešavalo da se snima ono što reditelji forsiraju. I najčešće se dešavalo da reditelji sami sebi pišu scenario, što ćete često čuti kao činjenicu na koju se scenaristi u svojoj branši puno žale. Scenaristi ne pišu koliko reditelji pišu sami za sebe.“

To su radili i autori nekih veoma popularnih serija.

„Jeste. Ja o tome govorim kao reditelj koji piše, što je opet malo ironično u celoj priči. Mislim da to negde ima veze sa time što mi, kao i u mnogim drugim stvarima, tek postavljamo tu stvar kao industriju. Recimo, napolju je uobičajeno da timovi ljudi pišu serije, to su takozvani rajters rumovi, sobe pisaca, i kada pogledate špice vidite da je po desetoro ljudi potpisano na jednoj seriji, iako obično izvorna ideja dođe od jednog čoveka. Uključen je ceo tim ljudi, što je neki sistem rada koji je nama malo stran. Kod nas se i dalje podrazumeva da će jedan ili dvoje ljudi sesti pa nešto napisati ili ostaviti veći autorski pečat, napolju je to industrija. Mislim da smo mi sada na prelazu i da to i kod nas počinje da se formira kao industrija. Tako da ćemo sve više gledati serije koje su kao inicijalna ideja potekle od jednog čoveka, na kojima je kasnije radio tim ljudi, u čemu nema ničeg lošeg.“

S obzirom na to da se pojavljujete i kao scenarista i reditelj serije „Vera Pešić“, šta očekujete da bude Vaš prepoznatljivi potpis kao reditelja?

„Ono što bih ja voleo da postignem kao reditelj sa serijom o Veri Pešić, to je da ispričam jednu priču koja je smeštena u epohu, koja je špijunska priča i melodramska priča, da je ispričam, nekako da postignem ravnotežu između filmskih sredstava, televizijskog jezika, da je ispričam na jedan efikasan, ekonomičan način. Da ta priča koja možda u svojoj suštini nije do te mere komercijalna, na komercijalan način komunicira sa što većim brojem gledalaca a da pritom negde ne ugrozim ono što želim da postignem - a to je da nekim umetničkim sredstvima pokažem i nju kao lik i vreme u kome je živela i različite probleme koji iz toga proističu.“

Priča o Veri Pešić je postala veoma zanimljiva poslednje dve, tri godine na društvenim mrežama. Kada se pojavila, mnogi ljudi su prvi put čuli za tu ženu, kako ste  došli na ideju da radite seriju, kako ste prikupili materijal? I gde će se serija naći između mita i činjenica?

„Priča o Veri Pešić jeste postala u poslednje dve, tri godine popularna na društvenim mrežama i internetu, a ne bih da se hvališem, ali to je možda donekle i do naše zasluge. Sa ovom pričam sam se sreo kada sam sa produkcijskom kućom GFC i producentkinjom Dankom Milošević, od koje je sve i poteklo, radio na serijalu o istoriji tajnih službi Srbije, koji se prikazuje na Radio-televiziji Srbije. To je jedan veliki poduhvat gde se u nekih 20 epizoda priča o istoriji špijunaže, kontrašpijunaže na ovim prostorima, bukvalno od Karađorđa do današnjeg doba.

Povezane vesti - INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Istraživanje i scenario za seriju je radio general Svetko Kovač, bivši načelnik VBA, koji je naš najveći poznavalac istorije obaveštajnih službi na ovim prostorima. I kao jedna od epizoda serije tajnih službi pojavila se priča o Veri Pešić. I nama je to bilo fascinantno jer priča nije bila potpuno poznata. Shvatili smo da imamo u rukama jednu pravu filmsku priču, zanimljivu, o jednoj mladoj ženi koja je u jednom uzbudljivom vremenu radila vrlo zanimljive stvari. I tu se izrodila ideja da napravimo film i seriju o Veri Pešić. Tako da je general Kovač, opet, istražio arhive i uz veliku pomoć Dragana Bokana uspeli smo da oformimo dosije o Veri Pešić, iz dostupnih izvora. Znači, to je reč o arhivima koji su javno dostupni - Arhiv Jugoslavije, Arhiv Srbije, Arhiv grada Beograda, gde postoji, zbilja, neka pristojna količina pristojnih dokumenata, zapisnika, pisama, depeša koji se odnose na Veru Pešić.

Pišući scenario o Veri, ja sam u stvari shvatio da moram nekako da izmislim jednu svoju Veru u svemu tome. A zašto? Zato što su mnoge informacije o njenom životu kontradiktorne i poluizmišljene. I dok je bila živa postojale su kontradiktorne priče o njoj, njenim aktivnostima, njenoj prošlosti, čemu je i sama doprinosila šireći najrazličitije verzije priča o sebi. Tako da sada, praktično, 70 godina kasnije, kada bismo hteli da kažemo ko je bila realna istorijska Vera Pešić, to bi bilo veoma teško, zato što su dokumenti nedorečeni, odnosno pritvrečni. I da nije tako, bilo ko da je pisao fiktivnu romansiranu verziju njenog života morao bi da osmisli jednu fiktivnu romansiranu Veru. Ali, sa druge strane to je u redu, pošto je ta žena ipak ostala  misterija. I dan-danas ne znam da li postoji iko ko bi mogao da kaže - ovo je u stvari bila Vera Pešić.“

Šta mislite da li će publika voleti ženu čija je poslednja želja pred streljačkim vodom bila da joj meci ne nagrde lice, da li će je doživeti kao avanturistkinju ili kao običnu prevarantkinju koja se samo borila da preživi?

„Ta priča sa čuvanjem lica prilikom streljanja je prosto apokrifna, to je legenda, to je nešto što nismo našli u dokumentima, i što je možda neko vrlo lako domaštao kasnije. To je u rangu onoga što je kralj Aleksandar rekao u automobilu – ’čuvajte mi Jugoslaviju’, ili je neko domislio kasnije da bi bilo zgodno da je on to u stvari rekao. I prosto radeći na Veri, velika briga mi je bila da nađem tu jednu vrstu ravnoteže da u stvari nju kao lika opravdam i učinim je negde i prihvatljivom i dragom gledaocu. Da ne ispadne – eh, to je samo neka avanturistkinja koja je radila za Švabe, pa kad ju je kraj snašao, koga briga.

Pokušao sam da izgradim lik žene koja se u stvari probija u nekom vrlo surovom patrijarhalnom svetu koji je pritom zahvaćen ratom. I u tom smislu da to posmatram kao jednu univerzalnu priču koja bi mogla da funkcioniše danas. Jer, ovi prostori su i danas patrijarhalni, ni danas nisu suviše emancipovani, i ovde su okolnosti uvek bile teške. Neka današnja Vera Pešić bi mogla da ima skoro pa i istu priču. I onda je samo pitanje iz psihologije tog lika, iz njenog života, iz njene prošlosti, iz unutrašnjeg privatnog života shvatiti njene motivacije i stati na njenu stranu.

U tom smislu ideja ovog poduhvata je da je ne predstavimo kao ženu sumnjivog morala koja je nastradala, nego da postignemo jednu vrstu emotivnog saučestvovanja sa njom i sa njenim problemima. I da nekako objasnim kojim se sticajem okolnosti ona zatekla tu gde se zatekla. Činjenica je da Vera jeste bila avanturistkinja. I činjenica je da nije imala svoju ideologiju. I činjenica je da je sve što je radila, to činila u svoju korist, i da u tom smislu nije bila ni sa levima, ni sa desnima, nego je bila uz sebe.

I ja sam pošao od toga, od pojedinca, da ne kažem pojedinke, koja pokušavao u neobično složenim okolnostima da dođe do nekog drugačijeg života za sebe. A da to ne osudimo, nego da pokušam da predstavim tu priču onako kako je ja vidim, a na gledaocu je da dođe do neke vrste moralnog stava o tome. Nadam se da sam uspeo na jedan emotivan način da te stvari opravdam tako da ona ne bude osuđena od strane gledaoca.

Vera je, pre svega, bila jedna bistra žena, a kada pogledate njene fotografije, ona nije bila neka filmska lepotica. Jeste bila privlačna prema standardima toga doba, ali mislim pre svega da je ona kupovala muškarce na energiju i na harizmu.“

Pripadate, uslovno rečeno, mlađim stvaraocima. Kakvo viđenje televizije i kakvu energiju na televiziju donosi Vaša generacija?

„Oh, to je zanimljivo pitanje. Ovde je čovek dugo mlad i perspektivan. Kada govorimo o generacijama, malo je to nezahvalno definisati. U isto vreme ovde debituju i ljudi koji imaju 30, 40 i 50 godina i potiču iz nekih potpuno drugačijih generacijskih postavki. Studirao sam negde pred bombardovanje, mi nikada nismo istupili kao generacija, već se proteklih dvadeset godina uključivao kako je ko mogao, neko sa starijima, a neko sa mlađima. Tako da je teško definisati šta je generacija. Jedino što mogu da kažem jeste da smo svi pokušavali da doprinesemo profesionalizaciji i industrijalizaciji u nekom pozitivnom smislu čitave produkcije.

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN AĆIMOVIĆ: Pametnome dosta

Svi delimo neku želju da postavimo na domaćoj televiziji nešto što smatramo standardom kvaliteta u stranom televizijskom programu koji volimo da gledamo. Znači, priče koje su vizuelno i dramaturški dobro ispričane i koje negde računaju i na jednog aktivnog zainteresovanog gledaoca koji može da isprati različitu nijansu u tom pripovedanju i da neke stvari nasluti, poveže.

U tom smislu teško mi je da kažem da postoji neka generacija ili neka generacijska poetika. Jer to smo imali i ranije kada su stvari bile malo uređenije. E sad, kako gledam, prosto ovih poslednjih dvadesetak godina stvari se pojavljuju ponovo nasumično i teško bi mi bilo da išta grupišem kao jednu generaciju. Evo, na primer, u ovom poslednjem, da ga tako nazovem, talasu proizvodnje, neki kažu hiperprodukcije serija, tu postoje ljudi od 25 do 65 godina. Teško je u svemu tome naći neko generacijsko obeležje.“

Imate li ideju šta biste radili nakon priče o Veri, neku istorijsku temu ili neku potpuno drugačiju?

„Istorija me uvek zanimala, tako da su mi istorijske teme uvek bitne. Sa produkcijom GFC trebalo bi uskoro da uđemo u snimanje igrano-dokumentarnog serijala o Jovanki Broz i tajnim službama, koji će takođe ići na Radio-televiziji Srbije, i to je sličan format kao ’Tajne službe Srbije’. Reč je o dokumentarnom serijalu sa gomilom sagovornika, puno arhivskog materijala i igranim rekonstruisanim scenama iz života Jovanke Broz, koji sažima nekih 50 godina priča o njoj.

Što se igranog programa tiče, najradije bih radio seriju o Tasi Milenkoviću, prvom školovanom policajac Kraljevine Srbije, Beograđaninu, koji se školovao u Beču i Parizu i koji je negde otprilike u vreme vladavine kralja Milana prvi kod nas pokušavao da uspostavi profesionalnu policiju po, kako se onda govorilo, ’jevropskom’ uzoru. Mislim da to može da bude jedna vrlo zabavna i zanimljiva serija iz epohe, potpuno drugačija od bilo čega što smo gledali, smešteno u Nušićevo doba, da tako kažem. A posebno je interesantno što bi serija bila zasnovana na njegovim autentičnim zapisima, zato što je Tasa Milenković bio i pisac. Malo je poznato da je pisao prve krimiće kod nas i ostavio iza sebe nekoliko stotina stranica zapisa o svojim autentičnim slučajevima. Kao neki Šerlok Holms sa Dorćola.“