Scena
15.03.2020. 13:12
Dušica Anastasov
INTERVJU PAVLE JERINIĆ: Teatru nedostaje zahtevna publika
Šta znači biti talentovan ako se ne boriš za šansu, ne težiš da naučiš više, da se suočiš sa svojim manama, prevaziđeš ih. Nemam razumevanja za ljude koji smatraju da je za glumu dovoljan samo dar i koji za neuspehe krive druge. Talenat je samo temelj nečeg što ću graditi - kategoričan je Pavle Jerinić.
Šansu da zaigrate u teatru dobili ste kao veoma mlad glumac, ali i prvu nagradu.
"Period od 2015. do 2017. obeležile su mi predstave "Bela kafa" i "Rodoljupci". Dato mi je jedno lepo parče, dobar deo prostora u tim predstavama i ono što uvek govorim, mislim da je samo pitanje prilike da se da, a moje je da to iskoristim. Mislim da sam dobro iskoristio te prilike. I nekako je ta nagrada za ulogu u "Beloj kafi" prirodno došla."
Kako ste dobili prvu priliku?
"To je bio prirodni uzlazni put od trenutka kada sam prvi put 2006. kročio u Narodno pozorište pa posle preko audicija koje su tada postojale za raznorazne predstave u Narodnom pozorištu koje sam dobijao i stalnog angažmana. Ljudi su primećivali da taj prostor meni nekako pripada. A moje je bilo da opravdam njihovo poverenje. I mislim da su te nagrade dokaz da jesam."
Koliko je teško mladom glumcu da dobije priliku i koliko zaista mladi glumci žele priliku u teatru, možda više žele da to bude televizija, a možda čak i neka reklama?
"Jeste za ove prilike potpuno neprirodno da se u jednom trenutku snimaju 24 serije i to zvuči neverovatno, ali za mlade glumce je to prilika. I razumem zašto hoće da je iskoriste. Pre svega zbog finansijskog aspekta, koji je mnogo zahvalniji na televiziji ili filmu nego u pozorištu. Ali, pozorište je nešto što od čoveka pravi glumca, od mladog glumca zrelog glumca. Čini mi se da danas mladi žele da prodaju svoju privatnost, da postanu žovijalni da postanu poznati, misle da će time postići nešto. Mislim da više ni televizija ni film to ne trpe, a kamoli scena. Scena takve ljude sažvaće, ispljune i vrlo brzo za njih tu nema mesta."
Je l' to znači da je glumački filter u pozorištu mnogo gušći nego na TV?
"Jeste, i ono što je jako bitno, tržišni prostor, što se pozorišta tiče, postao je mali za razliku od televizijskog i filmskog prostora. I samim tim to je još jedan dodatni filter, poteškoća da mladi glumac opstane na daskama. Zato što su ansambli zaključani. I s vremena na vreme kad ansambl ne uspeva da donese u potpunosti zahteve svih uloga određenog komada, tek onda se poseže za gostima, nebitno da li su zaposleni u nekom drugom pozorištu ili su frilenseri. Pre 10 godina je bila dosta drugačija situacija, upravo zato što su postojale neke audicije, pa je glumac mogao da se profiliše i da ga zapaze."
Povezane vesti - INTERVJU MLADEN ĐORĐEVIĆ: Izgubljeni u iluzijama
Da li je zaključavanje pozorišnih ansambala možda način da se sačuva kvalitet?
"Ne verujem da se time dobija kvalitet. Konzervativizmom se ne dobija kvalitet u umetnosti. Mislim da je, nažalost, finansijski aspekt u pozorišnoj umetnosti uzeo maha i da se zbog toga ansambli zaključavaju. Nije isti repertoar u Narodnom pozorištu, u JDP, Ateljeu, Buhi, i prosto od različitih glumaca dobijamo različite boje koje svakako doprinose tom jelu da bude što ukusnije i što raznovrsnije."
Engleski teatar ima malo drugačiju percepciju i prema publici i prema predstavi, ali i veći broj teatara, što formalnih, što neformalnih. Kakva su Vaša glumačka iskustva iz Engleske? Ima li publike za toliku ponudu. I kakva je uopšte ta publika?
"Potpuno je drugačiji sistem, drugačije je tržište, drugačija je publika, ne samo u smislu pozorišne tradicije, već i kompletnog mentaliteta i neke određenosti prema umetnosti, a pre svega kulturi. Mislim da je ta grana ovde duboko zapostavljena, što je veliki hendikep po mentalitet ovog naroda. U razvijenim zemljama se mnogo više ulaže u kulturu, pre svega da bi to društvo prosperiralo. Za razliku od ove publike ovde, koja je retko kad voljna da učestvuje, britanska publika mnogo ličnije doživljava pozorište. Prisnije doživljava pozorište, stavlja do znanja ansamblu ili pojedinom glumcu da je tu, da učestvuje u svemu tome. Skoro sam bio i u Belorusiji, gde sam pričao sa tamošnjim umetnicima i oni su se žalili na svoju kulturnu scenu, na broj pozorišta, na broj umetnika i kako ih je sve manje. Žalili su se da imaju samo 18 gradskih pozorišta, a kada sam rekao da mi imamo šest, počeli su da pričaju o fudbalu. Problem je u našem mentalitetu i odnosu države prema kulturi i identitetu ovog naroda."
Povezane vesti - Zašto je važan "Otac"
A možda i u tome šta publika očekuje od teatra. Mi smo ipak ostali na neki način taoci tradicionalnog odnosa prema teatru. Svet je malo dalje otišao u tom doživljaju teatra.
"Narodno pozorište je doskora imalo jedno vrlo zdravo alternativno razmišljanje i tumačenje teatra. Klasični komadi kakvi se postavljaju u Narodnom pozorištu zbog reditelja i njihovih koncepcija su tu klasiku popeli na jedan viši nivo i po tome je Narodno pozorište u proteklih četiri-pet godina bilo vrlo prepoznatljivo. Međutim, taj koncept izazvao je i neke negativne kritike i komentare da to jesu dobre predstave, ali da to nije repertoar Narodnog pozorišta. Dolazimo do sukoba mišljenja i meni se čini da, ako je nekim ljudima neophodna muzejska scena, onda treba jednostavno da gledaju snimke."
Mira Trailović je, da bi uradila nešto drugačije, osnovala jedno drugačije pozorište, a od tada je prošlo mnogo godina.
"Prošlo je više od 40 godina. Upravo o tome pričamo. Svest ljudi treba da se menja. To je prirodno, od toga ne treba bežati ili bojati se, već eksperimentisati."
U teatar ne odlaze svi, ali TV gledamo skoro svi. U poslednje vreme imamo veliku produkciju serija, a s druge strane imamo publiku koja nije najzadovoljnija, čak većinu tih serija smatra vrlo površnim.
"Mogu na ličnom primeru da navedem, da bez obzira na to što 14 godina igram u pozorištu, dok nisu došle neke uloge na filmu i TV, kao što je "Kralj Petar I", "Ubice mog oca", "Igra sudbine", „Junaci našeg doba", dok se to nije zavrtelo, bio sam potpuni anonimus. Što je takođe slika današnjeg gledaoca."
I što dovodi glumca u dilemu da li je biti bolje poznat ili priznat?
"To jeste blagotragična dilema, ali ne mora nužno da bude dilema. Mislim da je to nešto što kači neiskusne i labilne. Kad neko zna svoj put, tu ne postoji dilema, tu postoji samo iskorišćavanje prilike jer egzistencija od tebe to traži. Nije to pitanje dileme priznatosti ili poznatosti, samo egzistencije."
Jedna od takvih mogućnosti je i rad na sinhronizaciji filmova.
"Crtaći su jedna divna i zahvalna stvar. Jer koliko god pozorište ili film nudili često ozbiljnost, dramu, sredstva vezana za crtaće su potpuno drugačija i uglavnom mora da se bude ekspresivniji, da se koriste neka potpuno drugačija sredstva, što u suštini oslobađa. Kao mali gledao sam mnogo crtaće i to mi je mnogo pomoglo kada sam počinjao da se u školi bavim glumom. Znam koliko je meni značilo da čujem dobar karakter, dobar glas, dobar lik dočaran kroz crtać i sada imam priliku koju sam želeo kada sam bio mali. Rad na animaciji superjunaka (Samsam) je apsolutno uživanje i siguran sam da će se dopasti publici, ne samo najmlađim gledaocima."
Da li su "Braća Karamazovi" i dalje vaša omiljena knjiga?
"Da. Iako sam „Karamazove" čitao sa 19 godina, za ovih 14 se nešto i pročitalo, nešto se doživelo i proživelo, pa su se neke životne okolnosti više vezivale za neke druge knjige, ali "Karamazovi", iako ne pripadam nijednoj religiji, za mene su neka vrsta Biblije, Kurana, kako već. Jer tamo zaista piše sve što je vezano za ljudsku prirodu, za dušu i čemu sve čovek treba da stremi, ali i kako te izazove prevazići."
A kako naš teatar oslikava sve to što od njega očekujemo?
"Mislim da je to i pitanje spremnosti publike kao malog uzorka ovog naroda, da se suoči sa sobom, svojim manama, sa onim što je loše u nama. Ljudi često prave grešku u stavu, ako nam se nešto ne dopada, znači da je nešto loše. Nešto je pitanje ukusa, a nešto je pitanje spremnosti za suočavanje. U tom smislu mislim da je publika nezrela da objektivno sagleda stvari onakve kakve jesu. Pričamo o tome da li nam se sviđa gluma, scenografija, kostimi, a retko kad postavimo pitanje šta mislimo o problematici ove predstave. Da li je objektivna, ili je neka vrsta konstrukcije zašto su nam je prikazali? Da li treba da se zamislimo nad njom. I kada bi po tom principu svaka osoba iz gledališta tako funkcionisala, mislim da bi publika bila zahtevnija pa bi pozorište i u tom smislu prosperiralo, jer bi tražilo nove načine da zadovolji publiku koja bi bila inteligentnija."
Ili nama nedostaje malo više hrabrosti da budemo neko drugi makar ta dva sata?
" To je ono što ja nazivam problem ziherizma. Retko ko danas ima hrabrosti da rizikuje. A ako ne rizikujete, sebi uskraćujete priliku da napredujete. To je, nažalost, usko povezano sa tim da prilika ima sve manje. Mladi reditelji kada prvi put kroče u neko pozorište, prvo angažuju najiskusnije glumce jer ne žele da upropaste svoju priliku. Što je greota. Mlad čovek bi trebalo da ima pravo na grešku, jer kako će drugačije nešto da nauči. Ljudi imaju sklonost da se učaure. Nemaju svoju interpretaciju i svoje mišljenje nego čekaju od reditelja da ih pomeraju kao figure na šahovskoj tabli."
Povezane vesti - INTERVJU FILIP ČOLOVIĆ: Ne vidimo umetnost zbog površnosti
Što je odsustvo kreacije?
"Da. Jako je važno usavršavanje. Za samo mesec dana boravka u Londonu spoznao sam da svoj potencijal u tom trenutku nisam mogao da ispoljim u Srbiji. Jako je bitno da se bude aktuelan, ne mislim u smislu da svima iskačemo iz frižidera, nego da se bude aktuelan u smislu inovacija."
Da li postoji želja da se igra još nešto osim Čehova i Nušića?
"Skoro sam razmišljao o tome, da mogu, kao što ne mogu, Hamleta bih zabranio da se režira u celom svetu 30 narednih godina, a Nušića kod nas bar deset do petnaest godina. Jer, na kraju krajeva, to je nezahvalno i prema mladim dramaturzima i spisateljima. Mada, čini mi se da nedostaje mašte i kreacije i u osmišljavanju repertoara. Kad god ne znam šta bih, hajde da se vratimo na "Ministarku", "Ožalošćenu porodicu", "Sumnjivo lice", koje do sada postavljano dvesta miliona puta. One konferencije za novinare pred premijeru zvuče kao neka vrsta ispovedaonice, i uvek se završavaju rečenicom da je ovaj komad i dan-danas aktuelan. Aktuelan je pre svega zato što je klasik, a s druge strane zašto radimo komad koji danas nije aktuelan. Takve vrste komentara i ispovesti mi uvek zvuče iluzorno. Mislim da treba biti vredniji pa čitati te tekstove koji hvataju prašinu u nekoj fioci čoveka koji odlučuje koji će se komad postavljati na scenu."
Komentari
