INTERVJU SAVO PEKOVIĆ: Slika je dom sa svojom adresom

INTERVJU SAVO PEKOVIĆ: Slika je dom sa svojom adresom

Foto: Vladimir Peric i Dejan Zivadinovic


Da ništa nije uradio Momo Kapor za kulturu Srba, to što je ubedio vlasti Srpske da u Trebinju osnuju Likovnu akademiju bilo bi dovoljno. Nekadašnji student prve generacije, a sada uvaženi slikar mi je pričao da su prvi studenti došli direktno sa ratišta, malo prestareli, i da su pored štafelaja držali puške.

Razgovaramo sa znamenitim profesorom trebinjske Akademije Savom Pekovićem, slikarom i mudracem, na čijim slikama otkrivam boje najčistije srpske reke Trebišnjice.

Polazeći od destrukcije, Vi stvarate sliku?

“Zapravo, na neki čudan način, dok radim čini mi se da se u stvari bavim dekonstrukcijom, taj termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nečega, nego u smislu istraživanja sedimentiranih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu vizuelnu diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik, kroz kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost svetu u kom živimo.”

Iz Vaših slika izbijaju linija, ritam, boja, snaga odluke, relacija ja i ja?

“Moj cilj nije slika koja će pokazati kako trajanje prevladava svest, nego je slika sama događaj, trenutak koji se događa, pričama se suprotstavlja plastična nagost. Sve je tu, dimenzije, boje, crte bez aluzija. Da, to predstavlja problem onome koji komentariše. Šta zapravo dodati što nije rečeno (naslikano)?

Poruka jeste predstavljanje, ali predstavljanje praznine, to jest prisustva. Takva pragmatična organizacija daleko je bliža etici nego bilo kojoj estetici ili poetici. Što se mene tiče, radi se o tome da se prepusti boji, liniji, ritmu, snazi odluke, u relaciji ja i ja, u drugom licu, čiji obrazac ne može biti: Vidi ovo (tamo), nego: Vidi me. Ili bolje: Slušaj me. Jer obligacija je modus pre vremena nego prostora, a njen je organ oko.”

foto Vladimir Peric Dejan Zivadinovic

foto Vladimir Peric Dejan Zivadinovic

Obavljate a ne dovršavate.

“Slikanjem pokušavam da dotaknem anđela, ne pišem nikakvu poruku, nego su slike same po sebi poruka. Opis je lak, ali mi se čini, bezizražajan kao parafraza. Kako govoriti novim jezikom, van likovnog, a da pri tom opišem pokret, boju, smisao, a da ne zadrem u polje procedura i naznaka.

Moje slike nisu lakoća definisana nekim ciljem (užitkom primatelja), a još je manje igra čija bi pravila valjalo otkriti; ispunjavam ontološki zadatak, to jest hronologiju. Obavljam je, a ne dovršavam. Suština kompozicija koje koristim je u funkciji stvaranja fenomena unutrašnje sile, koji se ne uljuljkuje u veštini, već traži forme koje će dotaći posmatrača. Pokušavam da prikažem postupak kojim se doživljaj preobražava u umetničko delo.

Povezane vesti – MIRJANA MITROVIĆ: Neko “novo normalno” neće opstati ako nas liši drugih

Usuđujem se da kažem – moje slike poseduju sposobnost prilagođavanja i upućuju na svoj unutrašnji doživljaj. Tako se u njih prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje kompoziciju i izvrće izgrađeni poredak. Slika je dovedena u stanje prostornog preobražaja, uskovitlanih sila koje izazivaju izvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se sa njom dogoditi u nekom sledećem trenutku.”

Recite nam nešto o slikama iz ciklusa „Odsustvo prisustva”.

“Koliko god slike iz ciklusa ’Odsustvo prisustva’ bile lična biografija (ne puka autobiografija), one su i moja lična geografija. Svaka slika je kao dom sa svojom adresom. Šezdeset četiri slike, različitih dimenzija, od 18 x 24 cm do 200 x 180 cm, slikane akrilikom i pigmentima, vezivima i gužvanim platnom sjedinjenim sa površinom slike, predstavljaju moje sećanje na proživljene trenutke. Ove slike su paket u kome se nalazi katalog čulnih informacija (bolest, povrede, bol ali i patnja, samilost, sjaj lepote, britkost uma, hrabrost, ljubav…), sve ovo spada u fenomenologiju disanja.”

Vi često govorite, a i stvarate simbole. Šta je za Vas simbol?

“Šta znači simbol? To je pre svega tehnička reč grčkog jezika i znači crep za uspomenu. Domaćin je svom gostu davao tzv. tessera hospitalis, tj. prelomio je crep, zadržavao jednu polovinu za sebe, a drugu davao svome gostu, s tim da, kada nakon trideset ili pedeset godina naslednik toga gosta dođe u kuću, komadi crepa se ponovo spoje u jednu celinu. Antički pasoš: to je izvorni tehnički smisao simbola. To je nešto po čemu se prepoznaje stari prijatelj.

Postoji jedna jako lepa priča u Platonovom dijalogu Symposion koja, kako mislim, još dublje ukazuje na značenje koje za nas ima umetnost. Tu Aristofan priča jednu još i danas fascinantnu priču o biti ljubavi. Aristofan kaže da su ljudi u početku bili okrugla bića, ali su ih zbog lošeg vladanja bogovi prepolovili. Sada svaka od te dve polovine traži iznova da se spoji u celinu. To je – da je svaki čovek deo nečega što je razdvojeno, a ljubav je kada se u susretanju ispuni očekivanje da se polovine spasonosno upotpune.

Ta duboka slika nalaženja duša i srodstva prema izboru može se upotrebiti i za iskustvo lepog u umetničkom smislu. I tu je jasno da značenje koje pristaje uz umetnički lepo ukazuje na nešto što ne leži neposredno u vidljivom i razumljivom izgledu kao takvom. No kakvo je to ukazivanje? Prava uloga ukazivanja tiče se nečeg drugog, nečeg što možemo imati ili iskusiti i na neposredan način. Kada bi tako bilo, tada bi simbol bio ono što u najmanju ruku od klasicizma nazivamo alegorija: da je izrečeno nešto drugo nego što se misli, ali da se to što se misli može i neposredno iskazati.

Povezane vesti – INTERVJU VESNA ANTONIĆ: Platna zaboravljene slobode

Posledica klasicističkog pojma simbola, koji ukazuje na nešto drugo, ali ne na taj način, jeste da kod alegorije imamo po sebi sasvim netačnu konotaciju hladnog i neumetničkog. Govori se o odnosu značenja koji mora biti unapred poznat. Simbol, iskustvo simboličkog, naprotiv, znači da se to pojedinačno, posebno, predstavlja kao delić bića koji obećava da će se spasonosno upotpuniti u celinu ili da je to što se upotpunjava u celinu uvek traženi drugi deo fragmenta našeg života. To značenje umetnosti ne izgleda mi da je, kao ono u kasnograđanskoj religiji obrazovanja, u vezi sa vlastitim društvenim uslovima, nego je iskustvo lepog, a posebno lepog u umetničkom smislu, priznanje nekoga mogućeg poretka spasa, ma gde on bio.”

Da li je umetnost poslanstvo spasa?

“Razmislimo li načas, pokazaće se da je važan upravo multiplicitet toga iskustva koje poznajemo jednako kao neku istorijsku stvarnost i kao savremenu simultanost. U njoj nam se stalno iznova obraća, i to na najrazličitije načine koje nazivamo umetničkim delima, isto poslanstvo spasa. To mi zapravo izgleda kao precizniji odgovor na pitanje u čemu je značenje lepoga i umetnosti. Prema njemu, u vlastitosti susretanja ne iskušava se vlastito, nego totalnost iskusivog sveta i položaj čovekovog bitka u svetu, kao i njegova konačnost nasuprot transcendenciji. U tom smislu sad možemo načiniti još jedan važan korak i reći: to ne znači da neodređeno očekivanje smisla koje nam čini značajnim neko delo može naći svakidašnje ispunjenje, pa da razumevajući i spoznajući prisvojimo punu celinu smisla.”

 foto Vladimir Peric Dejan Zivadinovic

foto Vladimir Peric Dejan Zivadinovic

Šta je to čulna pojava ideja?

“To je mislio Hegel kada je govorio o čulnoj pojavi ideje kao definiciji umetnički lepog. Duboka je ta njegova misao, prema kojoj je u čulnoj pojavi lepoga zapravo prisutna ideja. No čini mi se da je ona ipak idealističko zavođenje. Ta misao nije opravdana istinskim stanjem stvari, da nam delo govori kao delo, a ne kao posrednik izvesnog poslanstva. Očekivanje da neki sadržaj smisla koji nam se obraća u umetnosti možemo dokučiti u pojmu. No upravo je to bilo vodeće Hegelovo uverenje, koje ga je odvelo i do teme o značaju prošlosti koji pripada umetnosti. Mi smo je tumačili kao Hegelov principijelan iskaz ukoliko bi u liku pojma i filozofije moglo biti i jeste prevedeno sve ono što nam se u partikularno čulnom jeziku umetnosti obraća mračno i nepojmovno.”

Povezane vesti – INTERVJU JARMILA VEŠOVIĆ: Razbijanje formi i normi

Da li je savremena umetnost u stvari idealističko zavođenje?

“To je ipak idealističko zavođenje, koje pobija svako umetničko iskustvo, a na kraju savremena umetnost koja izričito odbija da od umetničkog stvaranja našeg vremena očekuje smislenu orijentaciju koja bi se mogla obuhvatiti u obliku pojma. Tome nasuprot, smatram da ono što je u vezi sa simbolom, a posebno umetničko simboličko, počiva na nerešivoj oprečnosti između ukazivanja i skrivanja.

Umetničko delo, u svojoj nezamenljivosti, nije puki nosilac smisla – jer tako bi smisao mogao biti natovaren i drugim nosiocima. Smisao nekog umetničkog dela počiva, naprotiv, na tome što je ono tu. Da bismo izbegli svaku pogrešnu konotaciju, trebalo bi reč ’delo’ zameniti jednom drugom rečju – stvaranje ili struktura (Gebilde).

To znači, recimo, da se tranzitorni proces brze struje govora u pesmi zaustavlja na zagonetan način, postaje stvaranje, onako kao što govorimo o formaciji neke planine. ’Stvaranje’ nije ništa od onoga o čemu možemo misliti da ga je neko sačinio sa namerom (kako je to još uvek u vezi sa pojmom dela). Onaj ko je stvorio neko umetničko delo uistinu ne stoji pred delom svojih ruku drugačije od bilo koga drugog. Stvaranje je skok između planiranja i činjenja sa jedne strane, i uspeha sa druge.

Delo sada ’stoji’ i time je zauvek ’tu’, spremno da na njega naiđe onaj koji ga susreće, i vidljivo je u svom ’postanju’. Stvaralaštvo je skok kojim se odlikuje umetničko delo u svojoj jedinstvenosti i nezamenljivosti. To je ono što je Valter Benjamin nazvao aurom umetničkog dela, i ono što svi mi poznajemo recimo u uzbuđenju zbog onoga što se naziva umetničko svetogrđe. Uništenje umetničkog dela za nas još uvek ima nešto od religioznog svetogrđa.”

Da li je došao kraj umetnosti?

“Umetničko delo je nezamenljivo. To ostaje tačno čak i u doba tehničke reproduktibilnosti u kojemu se nalazimo i u kojem su nam dostupne kopije izvanrednog kvaliteta umetničkih dela najviše vrste. Fotografija ili gramofonska ploča jesu reprodukcije, ali nisu reprezentacije. U reprodukciji kao takvoj nema ničeg više nego u jednokratnom događaju koji odlikuje izvesno umetničko delo (čak i ako se kod gramofonske ploče radi o jednokratnom događaju interpretacije, to jest i same jedne reprodukcije). Pronađem li neku bolju reprodukciju, njome ću zameniti stariju; ako je ipak izgubim, nabaviću novu.

Šta je to drugo što je još prisutno u umetničkom delu, drukčije nego u nekom proizvoljno izrađenom komadu?”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar