INTERVJU TEA LUKAČ: Među zaboravljenim ljudima

INTERVJU TEA LUKAČ: Među zaboravljenim ljudima


Na prvi pogled film „Pripadnost“ mogao bi da bude nedopisana strana neke istorijske čitanke. Najavljen kao lirski dokumentarac o kolektivnoj krivici, film rediteljke Tee Lukač nema ambiciju da širom otvori odškrinutu kutiju naših decenijskih dilema. Zaborav je najgori odgovor na pitanja na koja nije lako odgovoriti, a sudbine nekih ljudi su tu da nas podsete da ne odustanemo od traženja objašnjenja. Opravdanja nisu izgovori.

Istoriju pišu pobednici, a sudbina poraženih u zemlji pobednika nije tako čest motiv u našim filmovima. Vi ste u filmu „Pripadnost“ progovorili baš o njima. Kakvu poruku ste želeli da pošaljete, a kako očekujete da publika doživi ovu priču?

„Iako je istorijska situacija o kojoj film govori stvar (ne tako davne) prošlosti, kompleksnost ljudskih sudbina je univerzalna tema, a ova je posebno kompleksna. Pre nego pripremljenu poruku, težila sam da postavim pitanja o kojima često nema dovoljno diskusije – kada pojedinac postaje nacija, koje su razlike između kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti, da li nas apolitičnost spasava posledica politike učinjene u naše ime i koliko je sama pripadnost nepromenljiva a koliko fluidna? Na pitanja koja film postavlja nema lakih odgovora, ali mislim da je važno da barem pokušamo, ako ne da ih pronađemo, a ono da ih barem malo više promislimo. ’Pripadnost’ kroz istoriju i sudbinu jednog naroda donosi lirsku sliku o jednom prostoru i strujama vremena koje su ga preplavile. Kroz lične, porodične istorije direktnih svedoka i njihovih potomaka, film otkriva atmosferu jednog vremena i posledice koje to ostavlja na pojedinca, ’običnog’ čoveka i generacije koje dolaze posle njih.

Povezane vestiINTERVJU MARINA VODENIČAR: Umetnost će propasti ako bude bila samo odraz društva

Drugi svetski rat smatram uvek važnom temom za razgovor, jer da se istorija ne bi ponavljala, ne smemo da je zaboravimo. Međutim, meni je istorijski kontekst bio samo polazište za ljudsku, ličnu priču, onu koja se uglavnom izgubi u statistikama i faktografijama – jedna istorijska fusnota iza koje se zapravo kriju pitanja o tome šta znači biti čovek.“

Događanja vezana za sudbine Podunavskih Švaba u filmu su ispričana kao kolektivno iskustvo, kako ste dolazili do tih ljudi i njihovih priča s obzirom na to da je veoma malo istorijskih materijala i posle svih ovih godina dostupno?

„Zanimljivo je da su mnogi materijali postali dostupniji javnosti tek tokom proteklih petnaestak godina. Pre toga nije posvećena posebna pažnja sudbini pobeđenih te ne čudi da mnogi, uključujući i mene pre nego što sam se upustila u ovaj film, nisu imali mnogo znanja o tome. Čitala sam sve knjige, rasprave i svedočanstva do kojih sam uspela da dođem i to me je vodilo korak dalje ka nekim imenima i pričama. Pronalaženje sagovornika i lokacija je krenulo odatle, a u pogledu nekih konkretnih kontakata su nam pomogla i udruženja Podunavskih Švaba koja su takođe bila ljubazna da mi ustupe i neke ređe snimke i dokumenta koji su bili od koristi tokom istraživanja. Našli smo i spiskove mesta prethodno većinski naseljenim Nemcima i tokom obilaska lokacija iznenadila nas je raznolikost njihovog stanja. Na kraju smo film sveli na dva elementa – prostor dešavanja i svedočanstva sagovornika, razmišljanja o kolektivnom i individualnom i različitim vrstama pripadnosti.

Screenshot (113)

U pitanju je lirski pristup sa naglašenim konceptom gde su sagovornici predstavljeni kroz slike iz njihove privatne arhive. To su materijalni dokazi njihovog postojanja, ali u isto vreme samo porodične fotografije, ništa više ili manje različite od mnogih drugih iz tog vremena. Njihovo lice ne vidimo u sadašnjosti, već ih samo čujemo kao naratore, dok se film vizuelno bavi mahom napuštenim predelima i lokalitetima na kojima su Nemci nekada boravili u velikom broju ili uticali na njihovo stvaranje. Iako snimano na stvarnim lokacijama dešavanja o kojima pričaju sagovornici, one su prevashodno tretirane kao njihove simbolične i asocijativne predstave. Ovi kadrovi-fotografije slikaju pejzaže, vegetaciju, domove, arhitekturu, spomenike, ali i neprepoznatljivo šiblje i kamenje, sada bezimene komade zemlje koji su pretrpeli svu krvavu istoriju na svojoj površini. Prostor kao svedok, odupirući se nemilosrdnom zubu vremena, govori više od reči o krhkosti ljudskog postojanja. O želji da potisnemo, zaboravimo, sakrijemo ali i sačuvamo, obnovimo, zalečimo.“

Festivali dokumentarnih filmova i kod nas i u svetu uvek su prilika da njihovi reditelji na neki način pokažu veću otvorenost govoreći o nekim uslovnom rečeno tabu temama nego što to čine stvaraoci igranih filmova. Da li je dokumentarni film hrabriji ili igrani film gubi tu oštrinu jer je uslovljen ukusom publike? I da li je na neki način uopšte moguće definisati ukus današnje publike ili je presudan generacijski jaz?  

„Bilo da je dokumentarni ili igrani, dobar film je uvek dobar film. U oba slučaja je to priča koja nam drži pažnju i na koju imamo neku reakciju, bilo emotivnu ili intelektualnu. S druge strane, činjenica je da imamo sve veći jaz između visokobudžetnih i niskobudžetnih filmova, odnosno gubimo sredinu na mnogim poljima. U tom smislu, igrani filmovi koji nam dolaze u bioskope neretko igraju na sigurno, uloženi kapital ne dozvoljava postavljanje pitanja i remećenje statusa kvo. Dokumentarni film, samim tim što je jeftiniji, može sebi to da dozvoli, a porast interesovanja može da se pripiše i gubljenju poverenja u tradicionalne medije, odnosno navici publike da konzumira informacije ’iz prve ruke’ putem društvenih mreža.

Povezane vestiINTERVJU ĐURO LUBARDA: Potraga za utopijom

Međutim, čini mi se da igrani film često sužavamo samo na onaj holivudski, američki. Filmovi iz drugih zemalja i dalje imaju hrabrosti i oštrine, pogledajte samo na primer neke filmove iz Južne Koreje ili Rumunije. Tako da bih pre rekla da su lako dostupni, izrazito komercijalni filmovi izgubili oštrinu (ako su je ikada i imali) nego igrani film kao takav.“

Da li ste razmišljali o tome da svoja interesovanja pretočite u igrane filmove i šta bi u njima bile teme?

„Naravno, studije filma sam i upisala prevshodno zbog želje da radim igrane filmove. Međutim, tokom godina mi se menjao ukus, interesovanja i opažanja i na kraju dana dostupnost i brzina finansiranja filmova kakve bih volela da pravim. Sve to, plus još mnogo drugih faktora su uticali na to da poslednjih pet godina radim isključivo dokumentarni sadržaj. Trenutno mi je u fazi postprodukcije film radnog naslova ‘Koreni’, koji volim da nazivam senzorno-etnografsko iskustvo o prirodi, kulturi i ljudima zarobljenim u vremenu. Kroz koncept road tripa prisustvujemo pričama, običajima i kulturi naroda koji živi na predelu opštine Dvor na Uni. S druge strane, upravo ulazimo u produkciju filma ‘Jedna umiruća zvezda’ o naučno-fantastičnim filmovima nastalim u Jugoslaviji. Iako potpuno različiti, uživam u radu na oba dok pišem scenario za kratki igrani film o odrastanju. Tako da bih pre rekla da priče koje mi pobude pažnju diktiraju formu nego obrnuto.“

Screenshot (104)

Koliko su istorijske nedoumice u srpskom filmu potisnule neke ljudske priče i  kako vidite naš iskorak na međunarodnu filmsku scenu?  

„To je odlično pitanje i jedno od mnogih kojim moramo više da se bavimo. S jedne strane, naravno da je uticalo jer da bismo uopšte ušli u neku priču moramo pre svega da raščistimo naš odnos prema njoj. Ali to je samo jedan od faktora. Čini mi se da tu ima i neke podsvesne protekcije i patriotizma – budući da su nam te priče važne, želimo da ih ispričamo onako kako dolikuje, što je često finansijski neostvarivo. Nama nije toliko lako da dođemo do međunarodnih priznanja, što iz finansijskih razloga, što zbog toga što nas u inostranstvu i dalje gledaju kroz jednu vrstu prizme stereotipa, limitirajući domet nekih priča sa naših prostora. Zahvalna sam što to vreme lagano prolazi i raduje me što svedočim vremenu u kojem naše kolege svojim uspehom skreću pažnju na kreativni kvalitet naše zemlje.“

Imamo veoma talentovane mlade reditelje, ali ne dobijaju uvek prilike koje zaslužuju. Da li je reč samo o materijalnom uslovljavanju ili su veće „mogućnosti“ rezervisane za mali broj istih ljudi?

„Odgovor je u isto vreme i vrlo složen i vrlo jednostavan. Uprkos tome što Filmski centar Srbije poslednjih godina posluje uglavnom dobro, stabilan je i konkursi su redovni, to je i dalje praktično jedini izvor finansiranja za skoro sve naše filmske autore. Pored toga što je jedini, budžet kojim raspolaže nije veliki. Tako da su autori osuđeni da, čak iako im projekat prođe na konkursu, traže dodatne finansije u inostranstvu. To sa sobom povlači da više nije dovoljno da vaš film bude zanimljiv domaćoj publici, već mora da se obraća i internacionalnoj – zašto bi inače neko van Srbije ulagao u vaš projekat? To dalje znači da autori često moraju da prave kompromise koji mogu da utiče na dalji kvalitet filma. U najboljem scenariju, sve i da ne utiče, prođu godine dok se zatvori krug finansiranja a ništa vam ne garantuje da će se ikada zatvoriti. To je beskrajno iscrpljujuć proces koji ide uz posao, ali čini da nama treba više vremena, energije i kompromisa nego nekim kolegama iz drugih zemalja, što mlade autore, koji u međuvremenu treba na neki način da zarade za život, dodatno obeshrabruje.“

Povezane vestiINTERVJU JOVO MAKSIĆ: Gluma ne trpi kompromis, a publika nije glupa

Kako definišete cenzuru, da li razmišljate o tome šta nije poželjno kada birate temu za film?

„Ne, razmišljam samo o onome što mislim da je interesantna priča koju bi publiku interesovalo da gleda i kako da je ispričam na interesantan način. Uvek će biti nekog kome će neke priče biti nepoželjne, stoga je potrebna velika snaga da se društvo i autori pre svega izbore sa autocenzurom.“

Šta vidite kao neispričanu priču iz prošlosti?

„Volela bih da vidim više filmova koji se bave lokalnim temama, bilo prošlim, bilo sadašnjim. Međutim, više od same priče bitno je kako je ona ispričana.“

Tea Lukač

Ovih dana se puno polemiše da li je vreme pandemije definitivno potvrdilo prevlast televizije nad bioskopima. Kako Vi gledate na budućnost filma i da li će, i u kojoj meri  TV produkcija svojim normama uticati na filmske stvaraoce?

„Ne mislim da se ta dva međusobno isključuju. Mislim da je TV samo otvorio prostor za onu sredinu o kojoj smo malopre pričale da nedostaje, što sadržajnu, što kreativnu. Mislim da je to dobro i za stvaraoce i za publiku.“

Koliko ste Vi kao reditelj spremni na ustupke, a kako kao gledalac ocenjujete neke nove televizijske sadržaje u svetu i kod nas?

„Mene sve to beskrajno raduje. Kao publiku, raduje me količina kvalitetnog sadržaja, kao autora, količina potencijalne inspiracije.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar