Scena
13.03.2021. 21:41
Nebojša Jevrić

INTERVJU VELJKO VALJAREVIĆ: Kako je jedna boja zarobila sliku

scena-b-unnamed.jpg

Ulaskom u ovaj razgovor ili u pokušaju da govorim o razumevanju svog stvaralaštva, odškrinuvši vrata tajne nad svim tajnama – tajnu postojanja slike – putovanjem u nepoznato, tamo gde izvire tama i svetlost traži spas, gde zelena tutnji nad belim licem koje kao pobednik izlazi iz bitke sa tamom, tu slikareva ruka bdi nad platnom, poput deteta nesvesno uranja u nepoznato i igra se zavaran situacijom... ,,Slikarstvo je oblik molitve“, Leonid Šejka.

Nije moguće živeti bez razvoja duhovnosti, kaže slikar Veljko Valjarević.

Šta mislite o umetniku u modernom dobu?

„Razvoj modernog doba odvija se na čisto materijalnom planu. Ako posmatramo stvarnost kao vidljivi i materijalni poredak stvari, od nje ne možemo očekivati drugo do obične stvari koje možemo dohvatiti rukom. Ukoliko se čovek razvija isključivo na društvenom, političkom, tehnološkom planu, ulazi u neko stanje megalomanije, postaje isprazan i ništavan. Jer nije moguće živeti bez razvoja duhovnosti, koja je, po mom mišljenju, potrebna da bi individua postala ličnost.

Povezane vesti - INTERVJU ANA GRIGORJEV: Ilustracija je sanjarenje

Detinjstvo je svetlost koju sam prepoznao, svetlost koja isijava iz zelenih dubina zvanih sećanja. Vrtovi kojima se šetam slikajući zelene košmare koji se rascvetavaju i zamiru u isti mah govore mi o mom poreklu, sećanju na ono što je bilo i što zrači neki uveli sjaj. Već dugo nisam bio tamo, nisam video mesto odakle potiče moje slikarstvo. Mislim da je to odigralo jako važnu ulogu za samu sliku.“

Kako doživljavate biće?

„Biće – biće za sebe (kako je Sartr definisao), agresivnog, proždrljivog oblika, iščezava, ali kao da je opet prisutno, skriveno u dubokoj tamnoj šumi u kojoj se nazire tek po koji cvet što sjaji na mesečini, otkrivajući svoje poreklo i tajnu svog postojanja. On cveta i postaje boja, postaje oblik i život, ukazuje na svetlost koju slikar traži. On proriče svetlost i svetlost ga pronalazi. Putuje kroz staništa nejednakosti koja prethode polju plodova, čineći skup jedinki, a pritom ostavljajući za sobom bezdan u kojem se utrkuju svetlost i tama. Takva staništa postaju prikaz vrtova, koji su ispunjeni rascvetavanjem same materije.“

Šta je za Vas portret?

„Portret kao iz Pompeje, sa zida koji polako nestaje u materiji, ali ipak jedno lice beličastih, nežnih tonova, isijava, ponovo postaje i izranja iz vrtova tamnih i teških zelenih saznanja o stradanju, kao uzburkana pozadina Grinevaldovog oltara koja straši izranjavano Hristovo telo. Taj beli inkarnat se rađa u nemiru tame, prkosi njenom ukazivanju na stradanje i okreće se onom cvetu što postaje boja i govori život...“

Veljko Valjarević, Foto: Marija Đurđević Veljko Valjarević, Foto: Marija Đurđević

Svet je luda u tvojim očima, Ti si luda u očima sveta!“, kaže pesnik Dragomir Brajković.  Šta je za Vas, kao stvaraoca, svet?

„Ceo jedan svet se rađa, kroz tamu vri i govori o belome licu kao kod kakvih antičkih likova, boginja... Govori o snu belom i čistom kao sneg, o snu sa hiljadu novih cvetova, govori o telu koje se ponovo rađa. I sve postaje opet mistično. Cvet cvati i miluje lice, daje mu ružičasti ton japanskih vrtova; svetlost postaje tamo gde je nije bilo, tamo gde se naslućivala kroz ključaonice prirode, tamo gde se govorilo jako crveno! Kao kod Iroda reč postaje oblik, iz oblika nastaje ples neumorne dečje mašte, koji na mesečini biva vidljiv u šumi koja skriva lepoticu noći...“

Gde slikar pronalazi svoj san?

„Duboko u šumi gde izvire jezero u kojem se ogleda slikareva misao i gde se rađa sjaj zelenog jutra, gde se tamna voda stapa sa pejzažem, tamo nastaje slika. U mnoštvu trava, koje svojim cvetanjem razdvajaju raj i pakao, slikar pronalazi izgubljeni san. On sanja zelenu noć, obasjanu belinom meseca, pokazavši mu put koji kistom vešto u noći krči tražeći odgovor...“

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN STOJANOVIĆ: Intuicija je emocija koja peva

Da li ste Vi pronašli zelenu boju ili je ona Vas?

„Mogao bih da kažem da je zelena boja pronašla mene. Sećam se da sam već na akademiji bio suočen sa studijom modela ili prvim slikama koje sam gradio kroz način razmišljanja, koji će se kasnije učvrstiti i na određeni način podići na viši nivo. U tim momentima zelena boja se mogla pronaći u svakom delu palete, sa koje je odlazila na platno; ponekad je zauzimala veći deo slike, a ponekad manji. Odjednom, slikajući triptih ’Besvest’ (U čast Orestiji i Hamletu), zelena boja je obuzela celu sliku. To je bila prva slika na kojoj se zelena boja pojavila kao podsvesni element, a koji tada nisam mogao da razjasnim. Nekoliko godina kasnije, kada sam ponovo i konačno počeo da se bavim problemom slike, zelena boja je bila jedini koloristički način da iskažem ono o čemu sam hteo da govorim. Mislim da sam tada shvatio da boja koja me je toliko ponela potiče iz mog detinjstva. Sećanje na dane provedene u staroj kući na selu, u koju sam odlazio i leti i zimi, počeo sam da povezujem sa zelenim tonovima koji su činili paletu. Govorim to zato što sam puno godina odbacivao taj period odrastanja, verujući da me za njega vezuju loše uspomene. Naime, sada mislim da je to period u kojem sam bio dosta usamljen, tako da jedine i najupečatljivije uspomene, koje sam zasigurno poneo, bile su svi mogući oblici rađanja i umiranja prirode.“

"Boy and Ark", 2019. "Boy and Ark", 2019.

O čemu mislite kad zabadate pero u papir?

„Povlačeći paralelne linije u različitim smerovima, zabadajući pero u papir, razmišljajući o velikim tamnim površinama, glavama otvorenih ili razjapljenih usta, razbacanih udova, izlomljenih grana, ispunjavajući svaki komad hartije, nagoveštavajući tako posledice življenja. Sve to oblikovano je u strah koji potiče iz tame, koja nas grli i straši, tu nema zelenila ili beline meseca, samo poneka tanana linija koja kao neka vila održava harmoniju između živog i neživog. Taj dnevnik tajni zvani crtež, koji za razliku od slike krije najiskreniji i najsiroviji unutrašnji portret slikara, kao kroz kakav rendgenski snimak iscrtan je na papiru do najdubljih ljudskih tokova u potrazi za bojom, svetlim elementom koji će biti izvor, onaj koji će pokazati put ka otelovljenju same ideje koja se rađa iz ponora. Kao takav, za mene crtež igra veoma važnu ulogu, pa samim tim, kao i slika, sadrži sve ono o čemu sam prethodno govorio. Ono što je interesantno jeste to da se u poslednje vreme dosta toga promenilo kada je crtež u pitanju. Naime, očuvavši sve nemire, on poprima jedan koloristički momenat, koji ga je na određeni način približio slici. Kada je moje stvaralaštvo u pitanju, želim da predočim da crtež i slika nisu tretirani na isti način, što u poslednje vreme nije slučaj. Mislim da jednostavno nema pravila i da se vremenom dešavaju momenti kada su crtež i slika bliski po načinu na koji nose određenu poruku.“

Šta je Vaša misao protkana kroz sliku? Haos?

„Ako govorimo o haosu, ili o neredu koji se provlači kroz crteže ili slike, prisutan i u nekim drugim medijima izražavanja, zasigurno ne govorimo o kompozicijskom ili likovnom neskladu. Ovde se misli na haos koji ’veliča’ užas ili scenu užasavanja od stvarnosti, ono što u nama izaziva mučninu, teskobu, borbu sa sobom, ono čega se plašimo. Smatram da momenat straha, ne govorim samo o strahu od smrti, već i o strahu od života, ima veliku ulogu u stvaranju. Rekao bih da su antički tragičari uspeli najbolje da opevaju haos, ljudski košmar koji teži najvišem – pohlepi (moći). Kada čovek zagrebe u najdublje tajne sebe, on otkriva ono od čega zazire, a tako postaje plašljiv i skrhan. Možda je glavni sklad u neskladu onaj odnos između crtača-slikara i papira-platna da u tim trenucima izbacuje svu svoju agresiju, poput izobličenih lica kod Pikasovih figura ili način na koji je Vilijem de Kuning tretirao svoje modele: takav vid nasilja jedino umetnost opravdava. Setimo se slika Maksa Bekmana ili položenog Hrista kod Noldea, gde jake crne konture dominiraju nad žutim inkarnatom koji svojom snagom uznemirava posmatrača, baš kao i pozadina Grinevaldovog ’Raspeća’. Tako, uznemirujuća žuta postaje zelena, i kao da traži prostor snovit i skriven, gde se religija budi, kako Ruso slikom priča o Adamu i Evi, o vrtu koji se ne napušta, o plodu koji je otrovan.“

Povezane vesti - INTERVJU MIROLJUB FILIPOVIĆ: Kako obojiti svet bez raznolikosti

Moram da Vas pitam nešto što će Vas možda povrediti: da li su Vaše slike naracija ili fantazija?

„Nije reč o odbacivanju Segijevog horror vacuia, mislim da je to odbacivanje sopstvenog horror vacuia, međutim, čini mi se kao da nije moguće odbaciti tako nešto. Kao kod Segija, i moji protagonisti se uvek kreću u nekom smeru, koji je najčešće neodređen, zato što je čitav prostor u kojem se dešava život koji se rađa na slici ili crtežu neodređen: on nije označen konačnim granicama. Za razliku od Segijevih šešira ili aktntašni, ovde su prisutni krici i odbačeni udovi, glave koje lete i gomilaju se kao glasnici, govoreći jako i glasno, urlajući vapaj usamljenika. Tamo gde nastaje priroda oni bivaju odbačeni, skriveni, duboko u šumi zaboravljeni, prognani kao kakvi košmari. Tu se rađa japanski vrt, tu izvire krst, sve postaje mirno, nastaje život koji svetli u tami koja straši, upozorava kao neka kletva. Mislim da svi elementi koji se kotrljaju po slici ukazuju na nešto, ali nisu puka naracija ili fantazija – govorim o njima kao o promišljenoj materiji koja je tu i kazuje misao protkanu kroz sliku.“

Šta je za Vas sadašnje vreme, 21. vek?

„Bejkon je rekao: ’Velaskez ili Rembrant su bili uslovljeni verskim mogućnostima, što je za današnjeg čoveka u potpunosti poništeno, sada čovek može da se trudi da stvori nešto interesantno’. Ovo putovanje koje je za nas novo kao staza u umetnosti (a zovemo ga 21. vek) nije ništa drugo do otvaranje novih pitanja na koja čovek ima potrebu da odgovori. Često, osvrtanjem na prošlost i postavljanjem prošlosti na nultu tačku odgovora, umetnost rađa nove vidove izražavanja ili totalno drugačiji oblik interpretiranja, kako je i sam Maljevič, postavivši krst na beloj pozadini koji je pre toga predstavljao samo niz multiplikovanog oblika koji je imao određeno značenje, uobličio misao koja je vratila sliku na sam početak i time pokrenuo nova pitanja o tome šta slika jeste. Svakako, ovo doba je doba ideje nad realizacijom, intervencije ili dovitljivosti, publika je prihvatila instant sadržaje koje brzo vari i sagledava, kojima lako upravlja, to je momenat angažovanosti i hoda u skladu sa vremenom, što za mene nije nužno.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
11°C
08.05.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve