Scena
20.02.2021. 19:17
Nebojša Jevrić

INTERVJU MIROLJUB FILIPOVIĆ: Kako obojiti svet bez raznolikosti

filimir-portret-foto.tif

Umetnik slikar, poput drugih, živi okružen svetom čiji je neminovni deo. Sasvim je očekivano da će sav taj svet imati uticaja na formiranje umetnika i njegovo dalje bivstvovanje. Po vokaciji, umetnik je biće sa dušom i intelektom okrenutim lepoti, ljubavi i dobroti - kaže Miroljub Filipović, čije slike krase mnoge privatne kolekcije, muzejske zbirke, slikar čije slikarstvo je poetska fantastika, igra boja i senki, veliko bojilište.

Poput nadrealnih pesnika - Malarmea, Apolinera, Remboa - koji su iz dubine snevanja, pomoću automatskog pisanja, osvajali kraljevstvo snova, besvestice pijanstva, Vi gradite ekscentričnu poetiku svojih slika.

„Nemam pravi odgovor zašto je to tako. Jedan od mogućih odgovora je moja potreba da otkrivam nove prostore i da budem različit od drugih. Mislim da slikarstvo i umetnost uopšte moraju da pomeraju granice i osvajaju nove prostore slobode. Čini mi se da sam u karakteru buntovan, slikar čistog srca koji je neretko menjao ustaljene norme izražavanja. Ubeđen sam da su slikari večiti avanturisti i revolucionari. Često sam sebi govorio da slikarstvo ne treba da se kreće samo u okvirima pokazivanja i dokazivanja zanatskog umeća. Bodreći samog sebe, u jednom katalogu moje izložbe održane daleke 1974. u rodnom Trsteniku, hrabro sam zapisao: ’Život je obična prostitucija sa vremenom. Zbog toga ću slikarstvom da proglasim svaku liniju koja drhti. Ne želim da moje slike budu stvar cirkusa i zanata. Naprotiv, hoću da otkrijem, da upozorim. Kad to postignem, biću zadovoljan.’

Povezane vesti - INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Od samih svojih početaka slikarstvo sam shvatao kao igru, a istovremeno kao najodgovorniji posao. Zamislite koliko je to veliki prostor i veliki izazov. Beskonačno veliki! Mladalački nesvesno i spontano sam prihvatio postojanje lepote koja ima samo jedan savršen izraz – poeziju. A baš tako je tvrdio Stefan Malarme, francuski pesnik, pokretač i osnivač simbolizma. Pre njega, na sebi svojstven genijalan način, Leonardo da Vinči je zaključio: ’Slikarstvo je poezija koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je’. Zahvaljujući poeziji i slikarstvu, moje najlepše i najbolje slike su nastajale u mojoj mašti i mojim snovima. Dakle, slikam poeziju koja je vidljiva a ne da se čuti. Hteo bih jedan bolji svet, svet u harmoniji, slobodan svet bez diskriminacije, svet u kome jači pomažu slabijima, svet gde istina i ljubav slobodno koračaju, radosni i ushićeni, okruženi veličanstvenim bogatstvom boja.“

Oblici se preganjaju oko likovnog centra, kao muzičke varijacije koje se spliću oko teme. Oblici, boje, zvuci i kretnje, eto, imaju dinamička svojstva.

„Različitim oblicima, prekinutim i kratkim linijama, njihovim međusobnim suprotstavljanjima, tonskom gradacijom od tamnog ka svetlom, stalnim ritmom oblika, stvarao sam jedno zajedničko delovanje koje je potrebno za razumevanje i iščitavanje slike. Poznato je da su u osnovi vizuelnog sporazumevanja simboli i znakovi. I oni su prisutni na mojim slikama. Uvažavao sam i sledio iskustva istinskih stvaralaca čija su dela značajno obeležila tokove modernog slikarstva. U trenucima povećanog i izraženog emocionalnog naboja izbegavao sam da napravim greške moguće jednoličnosti i nepotrebnog ponavljanja. Nastojao sam da budem originalan i misaono i u upotrebi likovnog jezika. Nije bilo ni lako ni jednostavno, ali je bilo neophodno.“

Miroljub Filipović Filimir Miroljub Filipović Filimir

Za moto svoje izložbe u Galeriji ULUS u Beogradu uzeli ste reč bojilišta. 

„Bojilišta je reč, kovanica i sintagma koja je višesmislena i koja ima ulogu da uvede posmatrača u logično i suštinsko iščitavanje slike. Bojilišta mogu da upućuju na mesta-bojišta gde se odigravaju mnogobrojni sudari i sukobi, ali i na polja i površine kojima vladaju organizovano kreirane smislene bojene supstance. Nije u pitanju potvrđivanje i pojačavanje sukoba, već mesto megdana-bojišta na kome se spajaju i razdvajaju različiti oblici, a oni izviru iz mikro i makro kosmičkih prostora. Taj proces razdvajanja i spajanja raznolikih oblika, simbola i znakova, te njihovo zajedničko delovanje, pokrenuto meni nepoznatim moćnim silama i podsticajima, tvori moju sliku mogućih svetova. Bojilišta su skup šarolikih, ponekad neshvatljivih i slučajno i intuitivno prikupljenih podataka. Bojilišta su površine i mesta nastajanja i nestajanja oblika od prapočetka sveta pa sve do opštih i sveobuhvatnih stalnih, nepromenljivih veličina. Bojilišta su izvori i ušća. Bojilišta su radost i dramatika života. Ona su mir i nemir istovremeno. Svetlost i tama. Pokazujući svoju unutrašnju estetiku njima, bojilištima, želim da pružim mogućnost za samostalno iščitavanje mog vizuelnog teksta. Naglašavam da su od činjenica važnije i odlučujuće interpretacije samih posmatrača. Jer svaka slika postoji i živi u oku posmatrača.“

Vaše slike vaspostavljaju fascinantni dečji svet bez treće dimenzije: slika kao maštovito dete koje pokušava da prilagodi svoje delo uslovima dvodimenzionalnih medijuma, osvajajući pritom vanvremenost i lepotu.

„Dečju umetnost karakteriše poseban, iskren crtež, kao izraz njihovog shvatanja sveta. Takva umetnost je uzbudljiva i originalna, gotovo uvek, jer dete svojim crtežima ispoljava najčistije emocije, potrebe i očekivanja. Iskustva dečje umetnosti sam upotrebio prilikom  stvaranja poetike ’Bojilišta’. Tim iskrenim, maštovitim crtežima i drhtavim linijama koje se igraju i inate, umirivao sam oštrinu, krutost i hladnoću znakova i simbola koji se u značajnom broju utkani u ’Bojilišta’. Naravno da nisam bukvalno citirao i preslikavao dečje crteže, već sam delove pomenutih bojilišta kreirao manirom dečjeg izraza. Tako sam ostvario potrebno jedinstvo suprotnosti koje je obogatilo tajnovitost slike, njen kvalitet i originalnost. Sve te, na prvi pogled nesigurne i drhtave linije, posmatraču pružaju i olakšavaju mogućnost bržeg i lakšeg iščitavanja slike. Prividan je sudar i kontrast ozbiljnog i dečjeg crteža i izraza. Naprotiv, vrlo često su oba izraza u saglasju koje obogaćuje poetiku i likovni govor ’Bojilišta’. Svaka slika ima svoju unutrašnju estetiku, a to važi i za slike iz ciklusa ’Bojilišta’.“

Povezane vesti - INTERVJU MILKO GRBOVIĆ: Ptice u kavezu misle da je letenje bolest

Umetnik živi u svetu koji ga okružuje. Koliko on može da utiče da se gledalac bar za trenutak uvuče u svet koji umetnik stvara?

„Veština bavljenja umetnošću podrazumeva da plodove svojih dela on, umetnik, deli sa svojom okolinom. Nažalost, iz dosadašnjeg civilizacijskog iskustva, uticaji umetnosti nisu bili previše presudni za njene tokove. Sile zla i uništenja su često nadvladavale dobro i onemogućivale da uzvišeno blagostanje lepote, ljubavi i pravde trajno zaposedne sve prostore ljudske civilizacije. Ipak, umetnik slikar ili bilo koji drugi može svojom stvaralačkom snagom da utiče na svet i svoje okruženje menja nabolje. Iako se čini da umetnici gube trku sa novim tehnologijama, moguće je da mogu da ostvare uticaj prilikom promene nabolje. Pogotovu što su oni nezaobilazni činioci stvaranja kulturnih vrednosti, koje će kasnije ostati i postati baština naroda i civilizacije kojima pripadaju. Narodima, sredinama i kulturama koje umetnicima pružaju uvažavanje i dobre uslove za rad, umetnici svojim delom korisno doprinose razvoju umetnosti. Primeri velikih kultura u najrazvijenijim društvima to najbolje pokazuju.“

Kod Vas nije u pitanju puki sukob suprotstavljenih polazišta, već poprište na kome se razdvajaju i spajaju različiti oblici iz mikro i makro kosmičkih prostora.

„Čitava vaseljena funkcioniše po principu jedinstva suprotnosti. Sve što je stvoreno u kosmičkom prostranstvu i na našoj planeti egzistira i sadrži pomenuti vrhovni princip. Sve energije koje su nam poznate i dostupne nastaju uz pomoć pomenutog principa. Moja ’Bojilišta’ su skromno umetničko viđenje vremena i prostora kome pripadam. Ona su deo mog traganja za tajnom nastanka života i traganja za odgovorom kuda idemo i kuda idem. Znači, ’Bojilišta’ nisu puki sukobi različitih polazišta, već mesta rađanja i nestajanja mnogobrojnih svetova mikro i makro kosmosa. Asocijativni naziv ’Bojilišta’ upućuje da ovim ciklusom slika stavljam akcenat i usmeravam pažnju na likovni fenomen boje i svetlosti u umreženoj dinamičkoj putanji njihovih linearnih sučeljavanja i suprotstavljanja. Mrežastim kreiranjem dominantnih linija pravim potku koja ostvaruje interesantnu i dekorativnu igru boja postavljenih na samoj površini ili u dubini slike.

Miroljub Filipović Filimir Miroljub Filipović Filimir

’Bojilišta’ mogu na trenutke da nas vrate i podsete na nezaboravna dostignuća impresionista, fovista, kubista, ali i na lucizam Mihaila Larionova, umetnika s početka proteklog 20. veka. Ona su moje podsećanje obogaćeno iskustvom generacija modernih i postmodernih umetnika koji i danas stvaraju poštujući argumente avangarde s početka prošlog veka. I pored svega ovde rečenog, verujem da sam ’Bojilištima’ udahnuo potrebnu samoniklost i samorodnost i što je meni najvažnije, verodostojni sadržaj.“

Poput Velikog praska, sadržajni činioci Vašeg dela se, nalik vatrometu, razbuktavaju.

„Tačno je da sadržajni činioci moga dela podsećaju na Veliki prasak, a on liči na vatromet, koji se nošen snagom Velikog praska razbuktava u svim pravcima. U ’Bojilištima’ drugačije nije ni moglo da bude. Sam prasak inicira veliku pokretačku energiju koja je osnov stvaranja svetova. Ona mora da se nezadrživo razbuktava da bi osvajala nove prostore, usput stvarajući i različite oblike i različite svetove. Snagu vatrometa i njegovo razbuktavanje gradio sam ekspresivno koristeći široku paletu jarkih boja koje su na platnu rađale i potirale različite oblike simbolišući njihov početak i njihovo postojanje. Efektima svetlosnog prelamanja ili razlaganja na deformisanu materiju bojenih površina, tražio sam akcente čistih i jakih tonova, prelazaka i sažimanja jednog u drugi prizor. Prikazivao sam ih nijansiranjima i valerskim postupkom. Svako ’Bojilište’, u zavisnosti od tretiranja količine svetlosti i dinamike putovanja svetlosnih zrakova, ima svoju posebnu atmosferu, tako karakterističnu za različito doba dana i noći, tame i svetla. Rasprskavanjem i razlaganjem čitave slikane ravni želeo sam da stvorim utisak da svi činioci slike, nošeni energijom Velikog praska, pokušavaju da izlete iz nje. Ti beskrajno raznoliki oblici se kreću, sudaraju, stvarajući naizgled haotično stanje, u tom neograničenom, beskrajnom prostoru u kome nadiru. Skupom nerazumljivih, krajnje različitih podataka, koji se komešaju, lete ili kreću kroz nedohvatnu prazninu prostora, nisam hteo da naglasim efekat razaranja, već snagu spajanja, stvaranja novih svetova, znači, večnog obnavljanja životnih impulsa. Želeo sam da konačni ishod mog cilja prikaže utisak posebnog, harmoničnog prisustva oblika, zgusnutih u snažnu ekspresiju.“

Povezane vesti - INTERVJU NENAD STANKOVIĆ: Boje radosne misli

Danas u sveopštem ujednačavanju velikog sela nestaje svako obeležje naroda kojem umetnik pripada. Denacionalizacija kulture ostavila je dubok trag i u umetnosti.

„Kultura i umetnost su najvažniji deo identiteta svake nacije. Ideja globalnog sela je značila da to podrazumeva mrežu informacija, koje ćemo svi zajedno deliti i koje će nas, zapravo, učiniti zajednicom manjom nego što svet zaista jeste. To bi, po mnogobrojnim mišljenjima, bila jedina korist od globalnog sela, u kom uveliko živimo. Kada je reč o kulturi i umetnosti, nije se dogodilo ništa korisno, ni pozitivno. Očigledno je da je zamisao o globalnom selu stvorena za potrebe nezajažljivih apetita imperijalističkih naroda i njihovih prebogatih pojedinaca, koji bi čitav svet da kontrolišu i podrede svojim sebičnim interesima. Ovakvim izjednačavanjem i federalizacijom država, naroda i njihovih kultura i umetnosti, onemogućava se normalan razvoj istih. Svet globalnog sela, gde dominira potrošačko društvo i moć marketinga, sve viš liči na jednu veliku palanku kojoj kultura i umetnost nisu potrebni. Iako se tvorci i pristalice globalnog sela trude da raznim deklaracijama pokažu korisnost takve ideje, u praksi je sasvim suprotno.

U malim i nerazvijenim zemljama, kultura i umetnost nisu u mogućnosti da bez materijalne brige održavaju svoju vitalnost. Primetno je da velike i moćne zemlje to koriste za dominaciju svog jezika, svojih kultura i svega drugog što im donosi korist. Jednostavno, ovakva situacija, gde je svet postao globalno selo, koristi samo vlasnicima novih tehnologija, a to su, po pravilu, imperijalističke zemlje, kojima je eksploatacija drugih, manje razvijenih, potreba i stil ponašanja. Globalna kultura je trebalo da bude ona kultura u kojoj se razlike uvažavaju. Međutim, po mnogima ispada da se to nije desilo. Globalizacija je postala sinonim za neoimperijalizam, odnosno za amerikanizaciju čitavog sveta, ne priznaje autohtonost lokalnih kultura, sputava nacionalne interese i utiče na gubitak raznolikosti. Po svemu sudeći, globalizacija je proces homogenizacije (ujednačavanja) koja vodi rušenju autentičnosti i raznovrsnosti. Najbolja ilustracija šta se krije iza stvarne moći ideje globalnog sela vidi se u događajima oko nominacije za Oskara našeg filma ’Dara iz Jasenovca’. Dalje više nemam šta da dodam.“

Miroljub Filipović Filimir Miroljub Filipović Filimir

Današnje vreme nije naklonjeno umetnosti.

„Mnoga prethodna vremena često nisu bila naklonjena umetnosti. Iako bi bilo normalno da ovo vreme na početku 21. veka ocenimo kao ambijent povoljan za razvoj umetnosti, stvarnost je, nažalost, suprotna i drugačija. Živimo u sramotnom vremenu rijalitija, laži, falsifikata, licemerja i ostalih zala za koje smo verovali da nikada neće doći. Umetnost i kultura na ovim našim srpskim prostorima doživela je i preživljava najveća poniženja. To naročito važi za likovnu umetnost. Situacija sa ličnim standardom i socijalnim statusom likovnih umetnika postala je dramatična i katastrofalna je. Galerijski prostori su devastirani usled višegodišnje krize, tržište umetničkih dela ne funkcioniše. Mnogi umetnici u ovim okolnostima su na ivici gladi i ne mogu da se bave svojim pozivom, niti su u mogućnost da daju svoj doprinos razvoju i širenju likovne kulture uopšte.

Umetnici penzioneri, koji su sada u najboljem i najzrelijem dobu za stvaralaštvo, nisu, zbog niskih penzija, u stanju da normalno žive, a kamoli da stvaraju. Podatak da samostalni likovni umetnici imaju penzioni osnov četiri puta manji od penzijskog osnova koji imaju političari i poslanici, naši narodni predstavnici, najbolje govori koliko je našoj političkoj eliti stalo do kulture i likovne umetnosti. Posebno ironično i uvredljivo zvuči nedavna izjava iz Ministarstva kulture i medija da je svim umetnicima Ministarstvo omogućilo vakcinaciju protiv Covid-19 prekoreda. Od takozvane petooktobarske revolucije mnogo je kulturnog dinara svesno potrošeno i bačeno u vetar. Neznanje, korupcija i nepotizam su uticali na mnogobrojne pogrešne odluke. Očekivanih i obećanih rezultata nije bilo. Lažna samozvana umetnička elita, stvorena za potrebe tranzicionih vlasti, samo je svojom nesposobnošću dovela likovnu kulturu u sadašnje stanje. Svemoćni kustosi, dobro plaćeni i instalirani za interese imperijalnih kultura i nalogodavaca, postali su vrhovni cenzori, odgovorni samo svojim mentorima i finansijerima.“

 Umetnik mora da radi dok je živ. Samo umetnik koji radi je živ čovek. Rekli ste mi da sad radite „Ikonarte“. Šta su „Ikonarti“?

„Sada sam okupiran organizovanjem izložbi radova iz ciklusa ’Ikonarti’. Radim na novim radovima, koji se u poetici i likovnom izrazu dosta razlikuju od ’Bojilišta’. Tim radovima, inspirisan pravoslavnom ikonom, stvaram slike u plakatskoj formi, za koje mislim da su ikonički znak našeg vremena. Jedan manji broj radova iz ciklusa ’Ikonarti’ trenutno se nalazi na izložbi u Muzejskoj zbirci Narodnog univerziteta u Trsteniku. Publika će moći da ih vidi do 26. februara ove godine.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
16°C
07.05.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve