INTERVJU VESNA OPAVSKY: Kći šume i ostale sušti

Vesna je staroslovenska boginja šume. Vesna Opavsky luta šumama od Belgije do Košutnjaka tragajući za lepotom. Jednu polovinu života je provela kampujući, drugu za kompjuterom. Stvarajući na prvi pogled nespojivo. Gospodarica bilja i nekad uspešni marketing majstor, spaja dva veka u jedan. Ona nam otkriva vek u umetnosti koji je pred nama. Doktorirala je umetnost.

Uvek postoji početak. Kako je kod Vas počelo?

"Postoji jedna anegdota, koju su mama i moja vaspitačica prepričavale godinama – mala Vesna sa šest godina, dok se ostala deca u obdaništu igraju, nemo stoji pored prozora, zagledana u jednu tačku napolju. Na pitanje da li je sve u redu, šestogodišnja Vesna Opavsky vaspitačici skreće pažnju na list drveta ’koji se prelepo pomera na vetru’.

Ta priča mi se uvek dopadala i iako sam se divila smelosti i oku za detalje devojčice iz priče, uvek sam više primećivala njenu neprilagođenost svojoj okolini.

Trebalo mi je vremena da postanem ta devojčica, odnosno da prihvatim svoju različitost. Ali zaokupljena ciljem da se bolje uklopim u društvo, narednih 15-20 godina pretežno radim na svojim komunikacijskim sposobnostima.
Početak mog umetničkog puta vezan je za Topčidersku šumu u Beogradu. Tamo se nalazi jedan od objekata Fakulteta likovnih umetnosti. Na svoju radost, pet godina studija provodila sam upravo tamo. Prve dve godine bila sam u klasi profesora Slobodana Roksandića, kasnije i dekana Fakulteta likovnih umetnosti, a pre svega velikog vizionara. On nam je uvek davao podršku da se razvijamo svako u svom smeru. Obavijeni ohrabrenjem da budemo ono što jesmo, studenti profesora Rokija, kao i sam profesor, ostajemo u neraskidivom kontaktu narednih 20 godina. To što sam ga u to vreme često zvala ’tata’, a nas ostali studenti u generaciji nazvali rokijevcima, govori o tom prisnom odnosu koji smo razvili i našim sastancima koji će biti nastavljeni godinama posle. Autobuska stanica je od zgrade fakulteta udaljena bar 20 minuta hoda i svakodnevno pešačenje kroz Topčidersku šumu dalo mi je priliku da se vežem za svoj budući motiv likovnog istraživanja. Šuma je puna nadražaja za sva čula. Ono što na mene ostavlja najveći utisak je igra svetlosti i senke, dok se sunce probija kroz gusto granje i osvetljava velelepne kadrove šume, ona svetluca u svoj svojoj raskoši. Drugi nezaboravan aspekt tih šetnji je miris. Miris prvog bilja, miris pokošene trave u rano proleće, miris bagrema u maju, nenadmašan miris lipe u junu, miris kiše i mokre zemlje s jeseni, pa čak i čist miris zime, do koga ne dopire miris dima ili moga. Treći aspekt koji izdvajam i koji će kasnije biti prepoznatljiv u mom radu je tekstura, prevashodno mislim na koru stabla, ali tu su i različite trunčice i sitni ritmovi drugih biljaka."

Vaš mentor je bila Biljana Vuković. Koliko je to uticalo na Vas?

"Završne godine fakulteta, kao i postdiplomske studije realizovala sam kroz mentorstvo profesorke Biljane Vuković. Tu sam naišla na potpuno iskren i skladan odnos, ženski senzibilitet za estetiku i prirodu kao umetničku inspiraciju. Prepoznale smo se i povezale smo se po sličnim umetničkim sklonostima, ali i sličnom načinu komuniciranja – najjednostavnijem, gde obe strane govore ono što misle i obe strane prihvataju mišljenje onog drugog. To je svakako imalo uticaja da ostvarim iskren odnos prema sebi i svom umetničkom stilu."

Tragovi, svuda vidite tragove.

"Sve u životu ostavlja trag. Život nas vodi iz situacije u situaciju, u kojima uvek prepoznajemo tragove one prethodne. Sva iskustva zajedno prave od nas ono što jesmo. I tako sam ja počela da sedim na travi i crtam drveće, primerke masivnih stabala, razigrano granje, razlistane sekvence... To su bili bezbrižni momenti. I danas smatram da je u životu najlepše provedeno vreme ono u prirodi, dok stvaram i nigde ne žurim.

Ali da bi čovek znao šta najviše voli, mora proći i kroz ono suprotno. A u ovom slučaju to je rad u skučenoj kancelariji sa veštačkim osvetljenjem, svakodnevno od 9 do 17 časova.  Rad u marketinškoj agenciji bio je veliki izazov za mene, posebno u smislu uvežbavanja komunikacije, što je odmalena bila moja preokupacija. Uživela sam se u savladavanje svih poslovnih problema i napredovanje narednih, čak, deset godina.

U početku tog perioda sam kreirala umetničke slike gde prikazujem svoje ruke kako dodiruju stabla, to je bio kao neki poslednji vapaj za starim vremenima, dok nisam prihvatila sebe kao poslovnu ženu, koja nema vremena da posećuje prirodu i stvara, osim na kompjuterskom ekranu. I taj period je možda i zaslužan za moj unikatni likovni stil koji se vremenom razvio. To je proces koji se delom odvijao na ekranu kompjutera. Specifično je to da kombinujem tradicionalne slikarske tehnike i fotografiju, koje kolažiram na kompjuteru, ali vodeći računa da sačuvam svu nežnost
akvarela kao tehnike, što se na radovima i vidi. Materijale prikupljam u prirodi, a dok pravim od njih kompozicije, proživljavam te momente spokoja i radosti.

Povezane vesti - INTERVJU DRAGANA VARAGIĆ: Ovom društvu treba Dositej Obradović

Period svakodnevnog boravka u kancelariji učinio je moje radove još slojevitijim, bogatijim, teksturalnijim. Svaki dan koji nisam provela u prirodi, pokajnički sam uključivala u svoje delo. Moja umetnost za mene je predstavljala oazu u gomili plastike i betona. Grafike su za mene bile izvor svetlosti, nade u slobodniju budućnost, ali i izvor snage. Nazivi grafika su nosili imena koja su jasno oslikavala moju emociju – ’Zbirka pesama o šumi’, ’Sigurna šuma’, ’U pratnji nižeg bilja’, ’Između dva proleća’…

Vrhunac uticaja koji je kancelarijski posao pružio mom umetničkom izrazu je upliv digitalnog fonta na grafike u mom
doktorskom umetničkom projektu ’Ključna reč – Umetnost’. Osmogodišnja praksa intenzivne verbalne komunikacije na poslu ocrtala se i u umetničkom radu, gde su motivi iz prirode bili protkani ne toliko upadljivim rečima na grafikama formata 2 x 2 metra. Sukob oštrih digitalnih slova sa organskim oblicima koje sam u delima negovala bio je još jedan od izazova gde sam se trudila da na najbolji način pomirim dve svoje ličnosti – zanesenu, umetničku dušu i onu drugu više zainteresovanu za društvene odnose, tada već eksperta za komunikacije.

Ono na čemu sam komunikacijskoj struci posebno zahvalna je to što mi je donela mogućnost saradnje sa umetničkom publikom. Tokom rada na doktorskom istraživačkom projektu, zatražila sam od posetilaca izložbe i moje internet prezentacije da definišu pojam umetnosti u samo pet reči. Neke od najčešće upotrebljenih reči bile su sloboda, ljubav, lepota, život, radost, komunikacija i emocija. Prvih pedesetak reči na listi sam iskoristila za još jedan likovni rad u istoj seriji, koji sam dostavila svima koji su u sadržaju ovog dela pomogli. To je bilo prvi put da sa publikom tako blisko sarađujem, što je meni otvorilo nove vidike u stvaralaštvu, a kasnije uticalo da na mnogim izložbama uvrstim interaktivan element koji će publici olakšati da se poistoveti sa emocijom koja je u radovima predstavljena. Te godine sam shvatila da su izložbe mesta koja oplemenjuju i autora i posetioce i da je umetnost zaista sloboda, radost, ljubav i komunikacija.

Karijeru u kancelariji sam svečano završila izložbom ’Umetnost – pratilac ili vodilja’, koja iskreno govori o tome kako mi je stvaralaštvo pomoglo da preživim radno vreme od 9 do 5.  Posle cele te epizode sa kancelarijskim poslom, moja umetnost ulazi u svoju novu fazu. Ono što je posebno drugačije je to da odvajam više vremena i za umetnost i za prirodu. Moje slike cvetaju, kao i u sve u šta uložimo mnogo vremena.

Umetnički radovi koje pravim su prepoznatljivi po tome što sumiraju moja dva životna puta. Mnogo vremena provedenog u prirodi i digitalnu tehniku savladavanu hiljadama sati sedenja pred kompjuterom. Opet, što više koristim kompjuter, moj izraz sve više liči na isečak prirode, oslikan živim bojama. Sve se to razvijalo paralelno sa životnim okolnostima i moj stil je oblikovan mojim životnim putem. Neke kolege se trude da oforme unikatni stil, te osmišljavaju neobične tehnike i motive, a rešenje je već tu, nalazi se u iskrenom slušanju samog sebe. Umetnički stil će uvek biti unikatan, kao što je svaki čovek unikatan. Umetnost, ako je iskrena, omogućava stvaraocu da bude u ravnoteži sa samim sobom."

Pobegli ste od kancelarije u prirodu. Danas veći deo vremena provodite na kampovanju?

"Danas kada mi je umetničko stvaralaštvo prioritet, trudim se da ne provodim mnogo vremena u zatvorenom prostoru. Boravim na likovnim kolonijama u prirodi i dišem punim plućima. Realizujem mnoge umetničke projekte koji ispunjavaju mene i moju okolinu.

Rado pravim i okupljanja svojih kolega rokijevaca, pa smo se, na primer, družili praveći veliki mozaik u mom stanu, gde je gostovala i umetnica iz regiona, a naravno ovo kreativno druženje je otvorio profesor Slobodan Roksandić, koji se kao i uvek dovezao biciklom sa drugog kraja grada. Tom prilikom je doneo antikvarnu pločicu koja je i danas ugrađena u mozaik i sa kojim zajedno svedoči o zajednici kreativaca koje je umetnost zbližila.

Trenutno završavam seriju grafika ’Sezonarijum’, koja predstavlja pandan fotografijama koje korisnici društvenih mreža objavljuju nakon izleta u prirodi. Odlasci u prirodu su sve ređi, a tamo napravljene fotografije sve dragocenije. Sam naziv Sezonarijum ima dvojako značenje: beleženje utisaka o letnjoj sezoni, kada vreme provodimo pretežno napolju, ali i isticanje prolaznosti savremenih pojava i inicijativa koje se pojavljuju, razvijaju, te opadaju i padaju u zaborav, nazivane trendovima ili sezonama. Grafike iz ove serije, u skladu sa porukom, nose asocijativne nazive poput: Sezona listanja, Sezona sakupljanja lekovitog bilja, Sezona suvog bilja, Sezona zaštite životne sredine, Sezona godišnjih odmora, Sezona piknika, Sezona kampovanja, Sezona sunčanja, Sezona opadanja lišća... Kompletna serija radova će biti postavljena 9. oktobra u Kulturnom centru Trebinje, a nakon toga i u Beogradu uz tematsku interaktivnu instalaciju."

Povezane vesti - INTERVJU SAVO PEKOVIĆ: Slika je dom sa svojom adresom

Kako ste provodili vreme tokom pandemije?

"Ulaganje vremena u umetnost donelo mi je nova iskustva i nova priznanja, kao što je nagrada Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine, ali i nove kontakte i saradnje. Tako da je i komunikacija opet našla svoje, sada malo manje mesto u mom životu.

Pomenula bih spontano okupljenu grupu umetnika i kustosa pod nazivom ’Art ćakula’. Za vreme ostajanja u kući zbog pandemije virusa Covid-19, umetnici iz regiona i Evrope našli su zajedničko utočište u razgovorima o umetnosti, problemima sa kojima se umetnici suočavaju, ali i razmenu iskustava i inspiracije putem digitalnih aplikacija.

Zanimljiv je i projekat italijanske galerije ’Atelier Montez’ koja je tokom pandemije počela da poziva umetnike iz celog sveta da pošalju po 30 radova formata 10 x 10 cm, koji će biti raspoređeni po zidovima jednog hangara u Rimu, sa ciljem da se napravi najveća izložba ikada koja će predstaviti snagu umetnosti.

Paralelni radovi na više projekata nisu novost za mene, ali novo je to da posle svega ima momenata kada se posvetim potpuno prirodi i stvaralaštvu. Moj životni stil ponovo se potpuno promenio. Zahvaljujući umetnosti i svojoj viziji idealnog životnog okruženja, koju sam u radu očuvala, danas gotovo četvrtinu godine provodim na kampovanjima, što je uvek bila moja velika želja. Putevi ostvarenja jesu čudni, ali postoje, čak i kada želje nismo svesni.

Upoznala sam jednog Belgijanca i desila se ljubav i pre nego što sam shvatila da je on sportski ribolovac, koji skoro pola godine provodi u šatoru. I eto, sada sam uvek pored jezera, u šumovitim krajolicima, širom Evrope. I dok pecaroši u okolini smišljaju strategije kako da nadmudre krupne šarane, ja prikupljam listove i grančice, crtam, fotografišem i pišem pesme.

Crtice iz ličnog života uvek utiču na umetnički izraz, a ovaj splet okolnosti me je upravo doveo na mesto kome sam težila, gde ne gledam na sat, već upijam prirodno svetlo i mirise, pre nego što te emocije preslikam na papir ili platno. Ležeći u mrežnoj ležaljci i gledajući kako je nebo ispresecano granama, shvatam kako je devojčica, sa početka ove priče, sve vreme bila u meni.“