Scena
04.10.2019. 11:00
Dušica Anastasov
INTERVJU VIKTOR KIŠ: Sloboda iza rešetaka
Umetnost nije zabranjen grad niti doživljaj za odabranu publiku. Umetnost je naša svakodnevica, način kako je doživljavamo i proživljavamo. Delo je samo opipljivi trag naše impresije ili kako bi skulptor Viktor Kiš rekao, nije to samo slika na zidu.
Puno se govorilo o konceptu napuštenih fabrika kao mestima koja treba prepustiti umetnicima, ali sve se završilo na tome da samo Vi koristite prostor nekadašnje ciglane u Višnjičkoj banji?
"Kod nas to nikad nije zaista zaživelo, ali se to još razmatra kao mogućnost. U Berlinu je taj koncept odavno zaživeo i zahvaljujući njemu neke umetničke scene izbile su u prvi plan. Za mene je to i dalje veoma važno pitanje jer iz mnogih fabrika su stare mašine iznete i prodate u staro gvožđe, a umetnici bi sve to mogli mnogo bolje da iskoriste. I Ciglana je odavno opustošena i žao mi je zbog toga, jer mi smo mesto koje može i da podrži i da ponudi koncept zatvorene fabrike pretvorene u art scenu. Znam da mi ne možemo nigde da napravimo ono što sam video u jednom delu Nemačke gde su se nekad nalazile ogromne fabrike, u kojima su bile livnice za proizvodnju oružja. Kada se posle rata industrija gasila, oni su stavili ograde oko tih fabrika. Bilo ih je sramota što su fabrike napuštene jer industrija ne radi, a onda su se pre desetak godina uselili umetnici. Novac je obezbeđen iz nekih fondova, ti prostori su uređeni i sad kada uđete u neku fabriku, vidite da je bukvalno sve sačuvano što je pre sto godina funkcionisalo, jer to je nešto što ne može da se ponovi. A ta estetika je izgledala fenomenalno i ne znam kako da to objasnim, ali dobro je da umetnost bude u takvom prostoru.
Možda zato što i sam prostor određuje neki kontrast u razumevanju. Reciklaža prostora je kod nas, nažalost, takva kakva jeste i ja želim da to promenim i napravim nešto slično u Ciglani. Pokušaću da napravim takav projekat koji će možda biti podržan i prepoznat, jer često je lakše sagraditi zgrade nego graditi neku drugačiju kulturu u ovakvim prostorima. Ona će biti informativna za sve, svakog čoveka koji nije upućen u umetnost i ne zna šta je umetnički izražaj. Događalo mi se pre desetak godina da odem na izložbu i ne znam šta je umetnik hteo da kaže, a nije tu da ga pitam. Plašim se da umetnici i danas prave takve izložbe, da odlaze u neku suštinu u izražaju koja je samo njima prepoznatljiva i da na taj način guraju publiku od sebe. O svemu tome sam razmišljao kada sam se vratio iz Nemačke i nekako je Ciglana i dalje idealan prostor. Blizu je centra, ima celu infrastrukturu, jedna zgrada je čak pod zaštitom države. Nekako mi se čini da je to ipak najbolje mesto da se uloži novac, da se sredi, da se iz nekih drugih fabrika koje se zatvaraju prenesu zanimljivi delovi, taj stari inženjering koji može da bude veoma inspiritivan. Sekundarne sirovine su postale deo jedne drugačije umetnosti. One koja je slobodna i iza rešetaka."
Šta je kod nas andergraund umetnost, kako je ljudi doživljavaju?
"Ljudi su počeli da shvataju da umetnost nije slika na zidu nego i vid kreativnosti koja se praktično prožima kroz čovekov život, samo on to sebi tako nije definisao. Mi smo svi umetnici po tom nekom umetničkom postulatu. Ali mi u našem životu imamo neki kreativni vid razmišljanja. Drago mi je što su ljudi koji su počeli da dolaze u Ciglanu počeli da razmišljaju šta vide i kako se razvija taj umetnički sadržaj. Mnogima je ta umetnost na zidu bila često neshvatljiva, meni je i danas. "
Sve Vaše skulpture veoma su velike, zašto? Zato što mislite da gledalac bolje sagledava velike skulpture ili je to Vaš način razmišljanja?
"To je zapravo neki vid borbe, prvo to, gvožđe je drugačije od gline. Kod gline prsti ulete i ne osetiš, a za gvožđe stvarno treba i snage i veštine. Drugo što je bitno kod tih skulptura jeste to što su tako velike, to je valjda neko graditeljstvo u meni. Idu meni dobro i male skulpture, ali uvek počnem veliku skulpturu. Hoću da što više gradim jer te skulpture praktično niko ne kupuje."
Pa šta radite sa njima, gde ih čuvate?
"Sve su u Ciglani. Iznajmljujem ih za neke festivale, za svakakve vrste događaja. Počeo sam da radim i za gastronomiju, sviđaju im se neke skulpture bikova. Sve su to neki lepi detalji, ali i način da ne moram pošto-poto da prodajem skulpture."
Kako čitate skulpturu, Vašu ili nekog drugog umetnika, šta je za Vas doživljaj dela?
"Pa ja sam oduvek mislio i govorio da mi je bila bliska ideja da umetničko delo treba da postoji da bi preformulisalo nešto, da brzo pošalje poruku i da ona bude čitljiva. Radim skulpture kojima nije potrebno dodatno objašnjenje.Vidi se sve što sam hteo, koja je ideja, šta sam hteo da kažem. Sve te skulpture mogu da uradim u procesu neke apstrakcije i meni je to jako lako, ali ja to ne volim da radim. Volim da nekome ko vidi moju skulpturu sve bude jasno, ispod moje skulpture ne postoji uputstvo za čitanje. "
Povezane vesti - INTERVJU VASILIJE NIKITOVIĆ: Magično crnilo i gorak ukus
A šta mislite o skulpturama koje se nalaze na našem javnom prostoru? Da li su one predodređene da ostanu u realizmu ili treba da budu povod za razmišljanje?
"Puno se bavim time u poslednje vreme, jer u svim gradovima u svetu postoje skulpture na javnim mestima. One su baš nameštene onako centralizovano. Ali sada postaje popularno da ih u gradovima postavljaju na neka, uslovno rečeno, skrivena mesta gde ih posetioci ne očekuju. Ta vrsta skulptura u javnom prostoru koje su iznenađujuće, odnosno na iznenađujućim mestima, nešto je što sam siguran da bi i u Beogradu bilo veoma zanimljivo i da bi se turistima dopalo. Tu ne treba mnogo uložiti, samo je potrebno osmisliti koncept i uključiti umetnike."
A koliko su umetnici zainteresovani za tako nešto?
"Imamo umetnike koji bi sve to mogli da izvedu i to bi mogao da bude vrlo originalan nakit grada. Najbliža toj ideji je mogućnost da izvadimo svu tu umetnost iz podruma, da se izađe na ulice, da se napravi neki berlinski fazon. Srbija je jako dobro mesto za produkciju umetnosti, jer mi možemo stranim umetnicima da pružimo mnogo povoljnije uslove da svoju produkciju prebace ovde, jer bi mogli mnogo jeftinije da rade."
Kako doživljavate umetničku scenu Beograda? Kada su Dalija jednom pitali šta treba spasti iz muzeja koji je goreo, on je rekao vatru. Šta biste Vi spasli?
"Dobro je odgovorio, spasao bih poslednju vatru ljudi entuzijasta koji sve više odlaze odavde, a meni je izazov da ostanem. Možda imam nekih ličnih razloga i možda se ne bih ni usudio da izađem napolje. Navikao sam da živim u ovom sistemu, a i nekako je baš ta naša umetnička scena produktivnija. Međutim, ljudi koji se bave umetnošću često teško dolaze do izražaja i zato smo napravili festival "Devet". Da vidimo neke fantastične umetnike za koje ovde niko ne zna."
Na tom festivalu je bila i Marina Abramović?
"Jeste."
Zašto, šta se njoj tu dopalo?
"Ona je bila na festivalu prošle godine i prepoznala tu vatru, taj naš entuzijazam i to je ono što umetnici treba da cene i da vole i da podržavaju jedni kod drugih. Jer kada na umetnika koji je entuzijasta i gleda u budućnost utiče kritika drugog metnika koji je pasivan i zatvoren, onda će društvo da se oslanja na te filozofe koji društvo ne guraju napred. Festival je upravo nešto suprotno, otvorio je vrata nekim ljudima, dao im podstreka, samopouzdanje, da ih ne bude sramota da pokažu to što znaju da rade, čime se bave. Bio sam sa prijateljima u Nevadi na jednom od najvećih festivala muzičke umetnosti i kreacije, koji u pustinji traje 10 dana. Dolaze ljudi iz celog sveta i prave megaskulpture čija je izrada veoma skupa. Oni sve to sami finansiraju i na kraju ih spaljuju. I to traje nekoliko dana jer to su ogromne skulpture od po 100 metara."
Poveznae vesti - INTERVJU BOJAN SUĐIĆ: Kulturu treba demistifikovati
Zbog Salvadora Dalija i njegove poruke da treba sačuvati vatru ili...
"Ne. Nego nije bitno što su se svi tamo okupili i što se sve to desilo. Ne treba da se zaustavljamo na tome što se desilo već da idemo dalje, da se ne okrećemo, dalje ideš samo sa impresijom. To je praktično jedna ekološka poruka, jer kad tih 85.000 ljudi napusti taj prostor, ne ostane nijedan trag niti trunčica prljavštine. Čovek bi rekao 85.000 divljaka, a zapravo ljudi koji veruju u bolji i lepši svet i drži se tih nekih normalnih životnih vrednosti."
Imali ste prilike da radite i sa strancima, izlagali ste van Srbije. Kako biste se snašli u tom svetu, da li biste tamo bili više uspešni?
"Meni svi kažu da bih ja više uspeo tamo, ali intuicija mi govori da mi je ovde lepo. Ovde dolazi puno stranih umetnika, ja sam ih pitao zašto dolazite ovde. Onda su mi objasnili da izrada skulpture u Švajcarskoj košta 12.000 evra, a ovde 1.500 evra, ali i da im je ovde veoma zanimljivo, inspirativno. Znači, imamo dovoljno razloga da poradimo na tome i dovedemo što više umetnika."
I postanemo neko ogledalo Berlina kada je reč o stranim umetnicima u ponudi grada?
"Jeste, festival "Devet je već sada dosta poznat u regionu i sve više stranaca dolazi. Jedan od razloga moje posete Nemačkoj jeste da dovedem nekog nemačkog umetnika na ovaj festival. Sledeće godine će sigurno biti više stranih umetnika. Njima je nekako egzotično da dođu ovde, to je devet dana čiste kreativnosti i zabave."
Šta se ovde dopada stranim umetnicima, šta žele da vide? Gde se dobro osećaju?
"Za sada se najbolje osećaju u Ciglani, ali čak ni ona ne može da im pruži sve što oni očekuju. Jer Ciglana nije do kraja ispričana priča, mada oni prepoznaju tu stvaralačku vatru, dođu da se malo zaigraju entuzijazmom."
Komentari
