INTERVJU VIKTOR KIŠ: Šta to beše publika

U igri žmurki umetnosti i publike, skrivači su već odavno nepobedivi. U mnogim muzejima dela su toliko dobro sakrivena da je publika odavno prestala da ih traži. Postavke su najčešće ishod ukusa i suda stručne javnosti, a od posetilaca se očekuje da se dive i onome što i ne pokušavaju da shvate. Viktor Kiš, skulptor i odnedavno v.d. direktora Muzeja savremena umetnosti, tvrdi da je sve to nepotrebna mistifikacija, ali da je malo volje da se to promeni.

Koji je Vaš problem sa kustosima u Muzeju savremene umetnosti? Imate li Vi problem sa njima ili oni sa Vama?

„Mislim da samo različito gledamo na budućnost Muzeja, formiranje publike, otkrivanje novih uvida u savremenu umetnost, praćenje scene. Nekako mi se čini da su kustosi u Muzeju sistematizovali svoj posao do nekog minimuma.“

Direktori muzeja se menjaju, ali kustosi ostaju godinama i umnogome diktiraju ono što će se videti u muzejima. Šta je poslednje veliko i značajno viđeno u Muzeju savremene umetnosti pre vašeg dolaska?

„Svakako je to Marina Abramović, ali ta ideja nije potekla iz Muzeja, to je jedan od događaja koji takođe služi za oživljavanje Muzeja, skretanje pažnje na Muzej.“

Šta ste Vi zatekli kada ste došli u Muzej, a šta želite da uradite kao v.d. direktora?

„Zatekao sam instituciju koja ima velike mogućnosti i koja je jako sputavana, a da bi se prikazale neke izložbe, da bi se išlo u osvajanje nove publike, moralo bi da se ide u širi prikaz scene. Kod nas se mnogo toga čini na očuvanju u smislu idejnog očuvanja umetnika koji su u prošlosti bili izuzetno značajni. Mada mi se čini da već veliki deo naših fundusa ne bi ni trebalo da pripadne Muzeju savremene umetnosti. Imam utisak da kustosi više rade nekako sistematizovano svoj posao, ne obraćajući pažnju na publiku. Nije im publika interesantna već njihov rad, da prikažu da su oni završili taj koncept. Često nisu završeni ni katalozi za početak izložbe.“

Povezane vesti - KIŠ: Smeta kafe, a ne to što nikada nije urađena revizija radova

Vi sada meni hoćete da kažete da je za ljude koji rade u Muzeju najvažnije da se kaže da oni nešto rade, da na kraju publikuju to na neki način, da je publika manje važna, a da je u ovom času najveći problem da li ćete imati aparat za kafu?

„Politika koja je vođena u Muzeju savremene umetnosti nije moje lično mišljenje, već praktični rezultati. Ponekad pomislim da 70 ili 80 odsto stanovništva Srbije ne zna gde je Muzej savremene umetnosti, a kamoli kakav je program.“

 Zašto ne znaju? Zato što nije bilo mnogo zanimljivih izložbi ili zato što te izložbe nisu na dobar način prezentovane?

„Mi smo na neki način izgubili korak sa svetom u savremenoj umetnosti, ali to pričam u javnom sektoru, u javnom prikazivanju. Svakako imamo izuzetno zanimljive savremene umetnike, ali oni ne mogu da dođu do izražaja. Hajde da kažem da su kustosi edukovani po nekom starijem obrazovanju i načinu praćenju te starije scene.“

 Kako onda objašnjavate to što je legat Čolaković ostao van očiju javnosti, nije reč o savremenom umetniku, nego o nekom čiji značaj kustosi i te kako prepoznaju. 

„To je za mene jedna stvarno uvredljiva stvar. Kada imate toliko umetnika koji žele da izlažu u Muzeju savremene umetnosti a ne dati im šansu, tu ne postoji nikakav izgovor. Imamo prostor koji smo, da ne pričam koliko košta, renovirali, ali je prazan. Kao da kustosi žele da rade u okviru svojih minimalnih potencijala. Stvarno mi nije jasno. Kako mi imamo pravo da uopšte tražimo zgradu 21. veka kad ne možemo da popunimo ni kapacitete koje imamo.“

Da li ste kada ste stupili na dužnost v.d. direktora tražili reviziju onoga šta ste zatekli? Šta ste zapravo zatekli?

„Kada sam preuzimao dužnost, bivši direktor mi je rekao da to do sada nijedan direktor nije uradio.“

Povezane vesti - INTERVJU VIKTOR KIŠ: Sloboda iza rešetaka

Kako mislite nijedan direktor nije uradio? Nijedan direktor nije došao u tu ustanovu i tražio da vidi šta je i u kom stanju zatekao, odnosno šta je pre njega urađeno?

„Nije započeo reviziju. Mi ne znamo u kom je stanju, mi ne znamo ni šta ima.“

 Zašto?

„Ne postoji razlog. Ne znam. To je po statutu osnovna stvar da se radi barem na svakih deset godina.“

Da li neko snosi odgovornost za to što to do sada nije urađeno?

„Za sada niko nije snosio odgovornost.“

Kako onda publika zna, ako niko ništa nije proveravao, da su to originali, a ne kojim slučajem falsifikati? I kako se zna da je sve što je uneto u Muzej tu i sada? 

„Iskreno, nisam mislio da ću da otvorim Pandorinu kutiju, pokrenuo sam pitanje revizije pre četiri meseca, znači ubrzo nakon što sam stupio na dužnost, jer je to praktično moja obaveza. I nisam uopšte video razlog zašto to ranije nije rađeno. I onda sam došao na tapet stručne javnosti. Ne znam šta će se sve tu desiti. Ne znam u kakvom su nam stanju radovi.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .