Nova priča Nebojše Jevrića: "Behara, Kurd devojka, žena ratnik"

Brada i Mija žive u Švajcarskoj, Vojo u Parizu. Bajkeri vole proleće u Boki. Nema gužve i mogu da voze oko zaliva.

Sama za stolom sedi prelepa devojka bronzane puti, tamne kose, zelenih očiju.

Ruka joj do ramena tetovirana.

I plače.

Mija Jana, srpski Milijana, rođena u Švajcarskoj, sedam jezika govori, priđe joj i pozove je za sto.

Prenese ona pivo i kaže, Mija prevodi, da ju je tukao muž i da joj je uzeo pasoš.

Savetuju se oni šta da se čini, kako da joj se pomogne. Turski pasoš, a ona Kurd, kaže. Behara.

Da li da se zove policija? Šta sa njom da rade?

"Ne policija, ne policija! Samo mi treba da se smirim!“, viknu Kurd devojka.

Odjednom pogledi nam se sretoše.

Gledamo se.

Svi ućutaše. Ne znam koliko je trajalo, ali u utrobi osetih slepe miševe.

"Ti bio u ratu?“

Klimam glavom.

Ostali zbunjeno ćute. Ne postoji more, modrice, ljudi ‒ samo oči.

"I ja. Ti mene skroz vidiš.“

Vidim rat u njenim očima.

Otac joj je bio ratnik.

Majka poginula od granate.

Kao maloj davao joj mitraljez da se igra. Jedinu igračku.

Bacala pomorandže umesto bombi. Pravila ogrlice od čaura.

Umesto plastelina mesila eksploziv.

Posle on ranjen. Njegovala ga je.

Naučila sve o ranama. O oružju. Nije se od oca odvajala.

Sve dok nije poginuo.

Trebalo nešto da uradi u Istanbulu. Da osveti oca. Ali saznali Turci.

Kad su policajci zalupali na vrata, skočila sa šestog sprata u žbunje.

Odatle su je izvukli Kurdi.

Lečili i napravili pasoš. Stigla je na Maltu.

Menjamo brojeve telefona.

Sutradan zvoni telefon.

"Vođe Aksentije. Možeš li doć do ’Bjanke’?“

U "Bjanki“ me čeka momčina dvometraš, Beharin muž.

"Ma, kakvi tukao! Ljubomorna i opasna Behara.“

Dovoljno je da ga neka žena pogleda, ona oči da joj iskopa.

Ne pita ništa.

Navikla da pije u ratu. A i on.

Bili su u diskoteci. Popili malo.

Sinoć je jedva odvukao od nekih klinki koje su ga šacovale. Nož izvadila. Hoće da ih pokolje.

Na muci je. Gde god pođu, uvek isto.

A pasoš je morao da joj otme jer je htela da ga iscepa. Neće turski pasoš. Hoće samo pasoš Kurdistana.

"Lud narod. Dvesta godina ratuju. Gori su od mojih Gačana.“

Posle toga pričamo o zajedničkim prijateljima iz Gackog.

O čuvenoj gatačkoj teletini ispod sača.

Sutradan su otišli na Maltu. Javiće se, dogodine, kaže.

I javio se neki dan. Stigli u Boku.

Nas četvoro sa tri motora idemo na babine. U Morinj.

Behar prešla u pravoslavlje, venčali se u crkvi. Sad se Ratka zove. Po đeneralu ime izabrala.

Rodila pre vremena, ali sad beba ima šest meseci i dvanaest kila. Sinčina.

Golem na tatu. Ima crnu kosu. I sve zube.

"Ide sa mamu u Kurdistan!“, kaže Behar Ratka.

"E, boga mi, neće!“, buni se Aks, Aksentije Hercegovac.

Tajanstveni nestanak pesnika Jakova Grobarova

Kolumna Nebojše Jevrića

Kolumna Nebojše Jevrića

Scena 16.10.2025. 23:05

Tajanstveni nestanak pesnika Jakova Grobarova

Toki – čovek koji otvara kafanu pola sata ranije

Priča Nebojše Jevrića

Priča Nebojše Jevrića

Život 02.10.2025. 23:10

Toki – čovek koji otvara kafanu pola sata ranije