Novi DC hit

Kad superheroji siđu na Zemlju: Da li ste gledali seriju "Lanterns"?

Novi HBO-ov „Lanterns“ uzima jednog od najšarenijih i najkosmičkijih junaka DC-ja i radi gotovo suprotno od onoga što bi publika očekivala: sklanja ga sa zvezdanih bojišta, spušta u prašnjavu Nebrasku i pretvara priču o Green Lantern-ima u mračnu policijsku istragu. Umesto armija vanzemaljaca, eksplozija i digitalnog spektakla, u središtu su dvojica muškaraca, ubistvo u malom gradu i pitanje koliko dugo čovek može da nosi značku ‒ ili prsten ‒ a da ne počne da veruje da je iznad pravila.

Hal Džordan, koga igra Kajl Čendler, ovde nije bezbrižni pilot i svemirski kauboj kakvog pamte čitaoci stripova. On je veteran, umoran, ironičan i svestan da mu se vreme bliži kraju. Džon Stjuart, u tumačenju Arona Pjera, dolazi kao njegov naslednik: bivši marinac, disciplinovan, ozbiljan i daleko manje spreman da prihvati Džordanove prečice. Njih dvojica su policajci sa moći koja praktično nema granice, ali „Lanterns“ najzanimljivijim čini upravo to što ih stalno vraća granicama karaktera.

Prva sezona ima osam epizoda, a priča se gradi oko istrage ubistva u Rašvilu u Nebraski. Seriju su razvili Kris Mundi, Dejmon Lindelof i strip scenarista Tom King, dok je Džejms Gan izvršni producent i „Lanterns“ je deo novog DC univerzuma. Zvanična najava DC-ja unapred je naglašavala da će priča biti prvenstveno u vezi sa Zemljom, ali da kosmička mitologija neće nestati. To se pokazalo kao ključ cele ideje: Green Lantern je ovde manje svemirska opera, a više HBO krimi drama kojoj su slučajno dodeljene supermoći.

Poređenje sa „True Detective“-om nameće se gotovo samo od sebe. Tu su mali grad, lokalne tajne, duga vožnja kroz prazne pejzaže, dvojica partnera koji se ne podnose dovoljno da bi razgovori bili zanimljivi i slučaj koji postepeno pokazuje da je mnogo veći nego što je izgledao. Kritičari koji su sezonu dobili unapred upravo su taj spoj najčešće izdvajali: „Lanterns“ funkcioniše kada zaboravi da mora svakih nekoliko minuta da podseti publiku da gleda ekranizaciju stripa.

To je i najveći rizik serije.

Green Lantern nije Betmen. Njegova mitologija je ogromna, šarena i često potpuno luda: intergalaktička policija, hiljade pripadnika Korpusa, vanzemaljske civilizacije i prstenovi koji snagom volje mogu da stvore praktično bilo šta. HBO je od svega toga za početak izabrao Zemlju, put, motel, policijsku stanicu i dvoje ljudi za stolom. Za deo publike to će biti dokaz da su autori konačno shvatili da „ozbiljno“ ne mora da znači još veću eksploziju. Za druge će biti gotovo svetogrđe ‒ uzeti jednog od vizuelno najmaštovitijih superheroja i pretvoriti ga u detektiva koji obilazi američku provinciju.

Prve kritike upravo se dele na toj liniji. Jedni hvale odluku da se spektakl zameni karakterima i hemijom glavnog glumačkog para, dok drugi smatraju da serija previše pozajmljuje od „True Detective“-a i drugih prestižnih krimi drama i da se stidi sopstvene stripovske prirode. To je zanimljiva zamerka jer govori o problemu sa kojim se superherojski žanr već godinama muči: posle više od decenije filmova u kojima je svaki novi negativac pretio univerzumu, sama veličina više nije uzbudljiva.

Možda je zato „Lanterns“ pokušaj da se superherojima ponovo vrati težina tako što će im se oduzeti grandioznost.

Kajl Čendler je za takvu ideju gotovo idealan izbor. Njegov Hal Džordan nema mladalačku energiju klasičnog junaka; on izgleda kao čovek koji je previše puta video kako se ista greška ponavlja. Čendler mu daje suvu duhovitost i umor čoveka koji još ume da bude šarmantan, ali odavno više nije siguran da zaslužuje autoritet koji nosi. Aron Pjer je njegova suprotnost. Džon Stjuart je fizički impresivan, ali njegova prava snaga dolazi iz kontrole. On posmatra, procenjuje i ne pušta Džordana da se sakrije iza iskustva.

Zbog toga njihov odnos nije klasična priča o mudrom mentoru i mladom učeniku. Mnogo više liči na smenu generacija u kojoj stariji čovek pokušava da odluči koliko istine sme da ostavi nasledniku.

U priču ulaze i Keli Makdonald kao lokalna šerifka Keri, Garet Dilahant kao Vilijam Mejkon i Nejtan Filion, koji se vraća kao Gaj Gardner, još jedan Green Lantern i jedna od namerno najiritantnijih figura u DC mitologiji. Tu je i Sinestro, jedan od ključnih likova istorije Green Lantern-a. Ali serija očigledno ne žuri da ih sve pretvori u katalog za fanove. Prvi plan ostaje na Džordanu i Stjuartu i pitanju šta znači pripadati organizaciji koja sebe vidi kao čuvara reda u čitavom svemiru.

To „Lanterns“ čini važnijim projektom za DC nego što na prvi pogled deluje.

Novi DC univerzum ne može se graditi samo na prepoznatljivim kostimima. Posle godina pokušavanja da se pronađe prava formula, studio mora da ubedi publiku da svaki njegov film ili serija ne mora da izgleda kao deo iste proizvodne trake. „Lanterns“ tu postaje test: može li jedna franšiza da podnese da jedan njen naslov bude vedar superherojski spektakl, a Green Lantern mračna detektivska drama?

Ako odgovor bude potvrdan, DC je možda pronašao ono što mu je dugo nedostajalo ‒ ne jednu formulu, nego pravo da nema formulu.

Naravno, postoji ironija. Green Lantern je još 2011. trebalo da bude jedan od temelja DC-jeve filmske budućnosti, a film sa Rajanom Rejnoldsom postao je simbol promašaja i predmet šala čak i samog Rejnoldsa. Petnaest godina kasnije, povratak tog sveta na ekran ne dolazi kroz film koji pokušava da impresionira količinom zelenih digitalnih konstrukcija, nego kroz dvojicu glumaca koji se voze kroz Nebrasku i pokušavaju da reše ubistvo.

Možda je upravo to bila lekcija.

Superheroji više ne moraju stalno da spasavaju univerzum. Ponekad je dovoljno da postoji jedan mrtav čovek, jedan mali grad u kome svi nešto kriju i dvojica policajaca koji imaju gotovo neograničenu moć, ali vrlo ograničeno poverenje jedan u drugog.

Ako „Lanterns“ uspe, neće biti zato što je Green Lantern konačno dobio spektakl kakav zaslužuje. Biće zato što je HBO imao dovoljno samopouzdanja da mu ga, makar na neko vreme, oduzme.

Američki psiho pre "Američkog psiha“