Kako se dešava da devojke iz dobrih porodica postanu žrtve trafikinga

One su jednostavno nestale ili su prodate u belo roblje. Književnica iz Beograda Marija Gojković pre desetak godina uhvatila se ukoštac sa problemom trafikinga i belog roblja u svom bestseler romanu "Prodata“ koji je od tada doživeo više izdanja. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Marija Gojković govori o nesrećnim sudbinama devojaka čiji su se životi bukvalno preko noći promenili i postali gori od najgoreg horor filma.

Vaš roman "Prodata“ doživeo je kada se pojavio ogromnu popularnost kod čitalaca, a problem trafikinga o kojem tu pišete i dalje je nažalost aktuelan u Srbiji i regionu. Otkud baš belo roblje kao tema?

"Srbija je, nažalost, zemlja porekla, tranzita i krajnja destinacija kada je problem trgovine ljudima u pitanju. Rekla bih da sam slučajno, ako slučajnosti postoje, saznala za jednu devojku koja je završila u lancu trgovine ljudima i to saznanje proganjalo me je godinama. Onda sam inspirisana tim događajem poželela da napišem priču na par strana, tih par strana je preraslo u stotinu i tako je nastao roman ’Prodata’. Tea, glavna junakinja romana i dalje priča svoju priču i upozorava na opasnosti. Srećna sam jer mi se čitaoci redovno javljaju puni utisaka“, kaže Marija Gojković za "Ekspres“.

Da li je junakinja "Prodate“ čista fikcija ili ste nečija stvarna iskustva pretočili u roman?

"Inspiraciju pronalazim svuda oko sebe, tako da svaka fikcija ima koren u istini. Nema tog pisca koji će bolje da ’izmašta’ od života. Kada govorimo o romanu ’Prodata’, priča je zasnovana na istinitom događaju, činjenica je da je jedna devojka zbog verovanja da joj se događa ljubav završila u lancu trgovine ljudima. Na osnovu te činjenice uz pomoć mašte zavirila sam u njen svet i stvorila njenu priču.“

Kako se to dešava da devojke iz dobrih porodica, dobrostojećih, obrazovanih, postanu žrtve trafikinga?

"Nažalost, lakše nego što mislimo. Uvek mislimo da se takve stvari dešavaju drugima, a to može da se dogodi svakom, bez obzira na godine, obrazovanje, materijalno stanje… Neko vapi za boljim životom, boljim poslom, za sigurnošću. Tea je želela samo ljubav, a završila je u ledenom zagrljaju prostitucije. Dok sam pisala roman, moj otac je citirao Tolstoja ’Ne verujte rečima, ni svojim ni tuđim, verujte samo delima i svojim i tuđim’, i mislim da ta misao treba da nam bude vodilja u svemu.“

Ko su žrtve trgovine ljudima u Srbiji

Izveštaj

Izveštaj

Vesti 20.07.2022. 15:10

Ko su žrtve trgovine ljudima u Srbiji

Da li se zna makar približan broj devojaka iz Srbije odvedenih u belo roblje koje nikada nisu pronađene?

"Mislim da je nemoguće imati pouzdane podatke. Neke devojke završavaju u plastičnim crnim kesama kao NN lica. Neke, one retke, koje imaju sreću da se izvuku, žive u strahu i plaše se da prijave. Moram da napomenem, iako pričamo o devojkama/ženama, da žrtve mogu biti i deca i muškarci.“

U koje zemlje se devojke iz Srbije najčešće odvode?

"Devojke sa naših prostora često završavaju na Bliskom istoku, ali i u Evropi, u zemljama poput Italije, Francuske, Španije… Primetna je i interna trgovina ljudima, odnosno ona koja se dešava u okviru naše zemlje, a čega smo bili svedoci u poslednje vreme. S druge strane, Srbija je krajnja destinacija devojkama iz Moldavije, Rusije i Ukrajine. Neke od njih završavaju na Kosovu i Metohiji. Sećam se jednog slučaja kada je policija presekla lanac trgovine ljudima, a devojke su bile potpuno dezorijentisane i mislile su da se nalaze u Italiji.“

Da li su Vam se posle izlaska romana javljale nekadašnje žrtve trafikinga koje su pročitale "Prodatu“?

"Nakon izlaska knjige, imala sam priliku da dotaknem razne životne priče, ali su uglavnom dolazile od članova porodice žrtava. Takve priče se urežu duboko u srce i nosite ih sa sobom zauvek.“

U romanu "Beleg na duši“ govorite o nasilju nad ženama. Zbog čega je to u našem društvu još uvek tabu tema?

"Nasilje je sveprisutno, uprkos svim kampanjama i edukacijama. Čini se da ga ima sve više, ali mislim zapravo da o njemu više govorimo. Fizičko nasilje vidljivo je golim okom, ali postoje i drugi vidovi nasilja o kojima se malo zna. U romanu ’Beleg na duši’ glavna junakinja Tasija trpi psihičko nasilje. Želela sam da pokrenem tu temu jer psihičko nasilje uopšte ne prepoznajemo kao nasilje, a ono ostavlja dalekosežne posledice. Ne treba porediti bol jer svaki bol je bol za sebe, ali treba da govorimo o onome što se ne vidi spolja, o bolu duše, o zlostavljanju, ucenama, omalovažavanju, pretnjama, vređanju… Tasija je verovala da bajka upravo počinje, ali nemaju sve bajke srećan kraj.“

Zbog čega su žene žrtve nasilnika ili silovatelja često stigmatizovane i umesto da budu žrtve njih neretko okolina osuđuje?

"Nedavno sam branila master rad na temu ’Odnos medija prema nasilju u porodici’ i istraživala kako društvo i mediji reaguju na ovakve događaje. Često ćete čuti da je nasilnik bio ’divan kolega, dobar prijatelj, komšija koji je uvek tu da pomogne ili miran tip’. Ovakve izjave su uvreda za žrtvu. Dolazimo do dvostruke viktimizacije. To je pitanje za celokupno društvo i svi mi treba da radimo na tome da ovaj svet činimo boljim mestom za život, i nama će biti bolje ako budemo bolji ljudi. Zato želim da svojim knjigama budem glas onima koji ga nemaju.“

Da li su sigurne ženske kuće zaista sigurne za žrtve nasilnika?

"Kada sam napisala roman ’Beleg na duši’, pokrenula sam kampanju ’Svaka kuća – sigurna kuća’ sa željom da se svaka žena oseća sigurno u svojoj kući. Kuća, dom, jeste mesto gde treba da osećamo najveću sigurnost, a ne da živimo u strahu i strepnji. Ja se zalažem za to da žena bude sigurna u svojoj kući, gde joj je mesto i gde pripada, a to znači da ne postoje sigurne kuće. Ipak, moram da napomenem saradnju sa Sigurnom kućom iz Niša na čijem je čelu direktorka Sonja Šćekić, a čiji sam gost bila više puta. Kroz tu saradnju sam shvatila koliko je ženama dragoceno da imaju gde da se sklone, da dobiju podršku, da im pomognu da se osnaže i da su uz njih i kad napuste Sigurnu kuću, ali moram da naglasim da je to zahvaljujući Sonji, koja je puna ljubavi i razumevanja i koja se lavovski bori za svaku korisnicu.“

"Smrt u belom mantilu“ za temu ima borbu protiv teške bolesti, ali i protiv korumpiranih lekara. Kako ste istraživali tu temu?

"Glavna junakinja romana, nema ime, to je njena specifičnost jer to može biti svako od nas. Ona se bori sa svojom bolešću, ali još više sa sistemom i društvom u celini. Moram da napomenem da je ovo priča i o lošim pojedincima koji su pogazili Hipokratovu zakletvu. To je priča o rastegljivosti ljudskih karaktera, o bolu i očaju sa jedne strane, a nadi i verovanju sa druge. Ozbiljno sam se bavila istraživanjem ove teme, čitala članke, dokumenta, razgovarala sa lekarima, farmaceutima… Radeći na romanu, shvatila sam koliko smo srećni svakoga dana, a sreću olako shvatamo. Kao da se podrazumeva. Dok se žalimo što napolju pada kiša ili je gužva u saobraćaju, ne shvatamo da neko ne može da ustane iz kreveta, da se bori za udah, da se bori za novi dan, još jedan dan života. Zato slogan romana glasi ’Opipaj puls i shvatićeš koliko si srećan’.“

Trgovina ljudima u doba korone: Kako se mame žrtve

Deca najugroženija

Deca najugroženija

Hronika 08.07.2021. 14:00

Trgovina ljudima u doba korone: Kako se mame žrtve

Tokom najgoreg talasa korone lekarima smo aplaudirali sa prozora svake večeri, da li smo sa jenjavanjem pandemije zaboravili opet istinske heroje u belim mantilima?

"Da, lekari zaslužuju aplauz, kao i svako ko časno i pošteno radi svoj posao. Izabrali su odgovoran i veoma human poziv, i u dobru i u zlu, i važno je da budu dorasli toga. To su ljudi koji spasavaju živote, a to nema cenu. Mi smo veoma kontradiktoran narod. Imamo izvrsne stručnjake i to nam ne fali, imamo sistem koji ’popravljamo’ tako što obolele lečimo porukama i donacijama i to nije do nas, ali ono što mi smeta jeste nedostatak kulture, saosećanja i ophođenja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, s tim što naravno ni tu ne možemo generalizovati.“

Kako ste Vi kao književnica, ali i osoba doživeli ove dve i po godine kovida?

"Stresno, više nego što smo svesni. Vreme će tek pokazati. Moram da priznam da sam bila veoma aktivna, radila sam lepe projekte kao urednik, novinar i scenarista, kao što su recimo projekti ’Mali dnevnik’, ’Ja volim Srbiju’, serija ’Ljubavni zalogaji’, kratak period sam radila i na adaptaciji serije ’Dinastija’, a najviše sam bila posvećena svom poslu kao saradnik u nastavi na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo. Sada, kad smo se oslobodili stega pandemije, biće više vremena za kreativnost, stege u mom slučaju ubijaju maštu.“

Urednica ste dečjeg dnevnika na RTS-u. Kako Vam prija rad sa decom?

"Kada sam prošla konkurs i pozvana da budem urednica, bila mi je velika čast, a u isto vreme sam pomislila kako je to lep i jednostavan posao, kakva zabluda! To je najzahtevniji posao koji sam radila jer u par minuta treba da stane ’ceo svet’, ali sa druge strane taj posao me je u potpunosti ispunio, rad sa decom je nešto što čini da zaboravite umor, njihov osmeh i zagrljaj je nešto najlepše što sam doživela u poslu. Nažalost, taj projekat se ne emituje više na RTS-u, ali se nadam da će neko prepoznati važnost emitovanja takvog programa. U vreme kada deci nedostaje kvalitetan sadržaj, zaista je šteta uskratiti im i ono malo što imaju jer su ta deca naše ulaganje u bolje sutra.“

Imate li već ideju za neki naredni roman i šta će biti tema?

"Strpljivo stoji u kutku moje mašte i čeka da ga dovršim. Neka razočaranja i sistem vrednosti doprineli su tome da prestanem da pišem, a život vuče i… Ali, zahvaljujući čitaocima koji mi redovno pišu i interesuju se, moram da prevaziđem barijere i nastavim gde sam stala. Kada dođe vreme, prvi ćete saznati naslov i temu, obećavam.“

Da li je ženama lakše danas u svetu književnosti i umetnosti nego ranije?

"Kao i sve u životu, nešto dobijete, nešto izgubite. Lakše je u smislu da žene danas mogu slobodno da pišu i stvaraju i da zauzimaju pozicije na listama čitanosti. S druge strane, danas je popularno ono što je medijski eksponirano i što zauzima prostor na društvenim mrežama, odnosno dobar marketing vodi do čitanosti. Verujem da mnoga kvalitetna dela ostaju u senci savremenog društva.“