Preporuka za čitanje
Knjiga o kojoj je Orhan Pamuk razmišljao 35 godina
Predstavljamo vam roman Orhana Pamuka: "Noći kuge“.
Orhan Pamuk je pisac, scenarista, akademik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2006, koji je nastavio da piše bolja i briljantnija dela od onih pre nagrade. Svojim izvanrednim majstorstvom privukao je pažnju svetske javnosti na tursku književnost. Upalio je reflektore. A njegove knjige prodate su u milionskim tiražima, na šezdeset i kusur jezika sveta, što se svakim danom uvećava.
Rođen 1952. godine. Vezan je za rodni grad, čiji opisi su ga proslavili, pokazavši mešavinu kultura, evropske i orijentalne, kao nešto sa čim se odmah srodite. I danas u Istanbulu boravi u porodičnoj kući u kojoj je rođen, a kuriozitet je da je nakon objavljivanja romana "Muzej nevinosti“ osnovao istoimeni muzej, koji je na početku rada dobio prestižnu evropsku nagradu u rangu muzejskog "Oskara“.
Reakcionarni sunarodnici vide u nadarenom piscu izdajnika nacije koji priznavanjem jermenskog genocida i stradanja Kurda ponižava Tursku. Navodno, neki likovi iz romana "Noći kuge“ aludiraju na oca moderne republike Kemala Ataturka, pa je tužilaštvo u više navrata razmatralo podizanje optužnice protiv njega.
Pišući svoju hroniku roman, rekonstrukciju epohe, epistolografiju "Noći kuge“, Orhan Pamuk se osvrnuo na romane Albera Kamija "Kuga“, "Verenici“ Alesandra Manconija, "Dnevnik kuge“ Danijela Defoa i jedan izveštaj "Bubonska kuga iz 1894. godine u Hongkongu“, koji su pisali lekari.
Po sopstvenom iskazu, 35 godina je razmišljao o pisanju knjige s ovom tematikom, a u poslednjih pet ju je napisao. U međuvremenu, što je koincidencija, pandemija kovida 19 paralisala je svet.
Pamukov roman opisuje treću svetsku epidemiju kuge na fiktivnom ostrvu Minger na Levantu 1901. i pokušaj uspostavljanja karantina, koji je ekstremno teško nametnuti ljudima, od strane apsolutističkog sultana Abdulhamida II, ljubitelja detektivskih romana, posebno onih o Šerloku Holmsu, koji su, verujem, baš kao što je napisano, prevođeni isključivo za njega.
Temom kuge bavio se delimično i u svojim romanima "Tiha kuća“ i "Bela tvrđava“.
"Noći kuge“ predstavljaju kapitalno delo, slojevito, između istorijske hronike i fikcije, napisano na šest stotina stranica o kraju Osmanske imperije, o smrti "bolesnika sa Bosfora“, o truljenju Orijenta i zadahu Evrope, ubistvima mišomorom, smaknućima vešanjem, tromesečnim karantinskim merama na Mingeru, fiktivnom ostrvu, političkim prevratima, revolucijama i uzdizanju malih nacija u opasnim, vunenim vremenima.
Šta je osim geografskih toponima fikcija, a šta istorijski podatak? Sultani Abdulmedžid, Murat V i Abdulhamid II, prva dvojica liberali i reformatori, potonji apsolutista, zaista su postojali i vladali, Murat V, tri meseca, kao prvi mason među sultanima, njegov brat apsolutista, koji je dugo opstao na tronu uz pomoć mreže špijuna i pohlepnih konzula, eksponenata velikih sila, ujedno postavši i grobar svoje imperije.
Kako su reagovali na karantin žitelji "Noći kuge“, uglavnom nepismeni, a kako reagujemo danas, u informatičkoj eri i u vreme interneta? Ako se izuzme duh vremena koji je evidentno različit, ljudske reakcije su identične.
Nisam odolela, guglala sam, i pronašla sam imena upotrebljena u knjizi, ali u drugim kontekstima i istorijskim ulogama. Svi su oni fiktivni junaci, pa i glavni narator romana, praunuka otomanskih sultanija, od kojih se jedna neposredno nakon događaja opisanih u knjizi razvela, što je bilo retko kao uloviti jednoroga. Na putu ka modernizmu.