Preporuka za čitanje
Knjiga u knjizi
Senegalski pisac Mohamed Mbugar Sar rođen je 1990. u Dakaru. Odrastao je u velikoj sererskoj porodici u Diurbelu.
Završio je elitnu Vojnu gimnaziju u Ndaru posle čega je u Francuskoj studirao na Visokoj školi društvenih nauka. Njegov diplomski rad bio je posvećen delu Leopolda Sedara Sengora, ali je studije napustio i u potpunosti se posvetio književnosti.
Objavio je četiri romana: "Terre ceinte", 2015, "Silence du choeur" dve godine kasnije, "De purs hommes", 2018. i "Najskrovitiji spomen ljudi" 2021.
Za svoj književni rad dobio je veliki broj priznanja od kojih je svakako najznačajnija Gonkurova nagrada za roman "Najskrovitiji spomen ljudi", kao "najbolje i najmaštovitije prozno delo" 2021. godine. Sar je najmlađi dobitnik te najprestižnije francuske nagrade za književnost i prvi podsaharski Afrikanac kome je dodeljena.
Od 1938, odnosno od obećanja da će biti dodeljena do 2021. prominulo je 83 godine. Toliko o relativnosti vremena, biodiverzitetu, kolonijalizmu i prožimanju odnosno zatvorenosti kultura.
Dijegan Latir Faj, mladi afrički pisac, 2018. godine u Parizu na volšeban način dolazi u posed legendarne knjige "Lavirint nečovečnog" izdate 1938. u osvit Drugog svetskog rata. Knjiga je odmah izazvala izuzetnu pozornost, pozitivne i negativne kritike, skandale i polemike, a bila je viđena za Gonkurovu nagradu.
T. Š. Eliman započeo je "Lavirint nečovečnog" rečima:
„U početku beše jedno proročanstvo i beše jedan kralj“ i proročanstvo najavi kralju da će dobiti izuzetnu moć, ako starce bude žive spaljivao i njihov pepeo mešao sa sadnicama drveća koja je sadio oko dvorca i čije krošnje iždžikljaše do neba.
Pandan ovoj polemici u našoj književnosti je „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Čas anatomije“, ali samo po polemičkom tonu koji u slučaju velikog Danila Kiša nije ostao bez valjanog odgovora. Ovde je polemika kretala jednosmerno, a pisac, izdavač i poštovaoci dela povukli su se u duboku ilegalu, u nepostojanje.
U analima za godinu 1938. navedeni su isključivo francuski autori, od Alena, Bernanosa, Sartra, Sent Egziperija, Troja, Kaoja, ni o jednom Afrikancu nema pomena, čak ni T. Š. Elimanu i njegovom kontroverznom i zapanjujućem "Lavirintu nečovečnog".
To govori o tome koliko je francuska kultura smatrala sebe superiornom i dominantnom, a afričke pisce nižom vrstom ljudi i primitivnim literatama – između čoveka i majmuna, koji nemaju ni potrebno obrazovanje, ni potrebnu anatomiju koja bi koristila intelektualno, a ne samo telesno.
Pojavila se ideja da je T. Š. Eliman pseudonim čistokrvnog Francuza, koji je hteo da se poigra sa čitalačkom publikom.
Negativne kritike su ga optužile za neoriginalnost, korišćenu tehniku literarnog kolaža, nazvavši to literarnom krađom.
Izdavači, Jevreji, morali su da isplate velike odštete citiranima, da povuku lagere ove hipnotičke knjige i zatvore svoju izdavačku kuću. Naravno, i da napuste Pariz, koji je već gnezdo nacizma.
Roman "Lavirint nečovečnog" idejom spaljivanja starih i prosipanjem njihovog pepela po zemlji najavio je nacizam, logore smrti i Holokaust. Da li je namerno skrajnut? Odgovor je – da.
Jedini sačuvani primerak ovog dela, naravno, opstao je u Africi. Pohranjen u nedrima Crnog kontinenta. U nepresušnoj dojci koja ga je održavala živim.
Vojska mladih ljudi, različitih generacija, pre svega pisaca, pesnika, prevodilaca, pretvorila se u kolektivnog T. Š. Elimana. Uživajte u ovom ukrštanju.