Preporuka za čitanje
Nasilje nad različitima
Eduar Luj rođen je kao Edi Belgel 1992. u Amjenu. Odrastao je u Alenkuru, malom mestu na severu Francuske. Prvi je u svojoj porodici završio fakultet: najpre je studirao istoriju na Univerzitetu u Pikardiji, da bi 2011. prešao u Pariz i studirao sociologiju na čuvenoj Ekol normal superijer.
Zvanično je promenio svoje ime 2013. u Eduar Luj. Iste godine priređuje zbornik tekstova "Pjer Burdije: Nasleđe nepokoravanja“. Već sledeće godine, u dvadeset prvoj godini objavio je "Gotovo je s Edijem Belgelom“, autobiografski roman koji je izazvao veliku medijsku pažnju i bio veoma hvaljen, ali i povod brojnih kontroverzi. Slede romani: "Istorija nasilja“ i "Ko je ubio mog oca“.
Autobiografski roman "Gotovo je s Edijem Belgelom“ napisao je čovek koji je promenio svoje ime, ostavljeno u naslovu, ne kao zmijska košuljica, nego u inat stigmi i torturi koje je u detinjstvu i mladosti doživljavao od porodice, rođaka, prijatelja, socijalnog okruženja. Seoske alapače ispirale su usta s njim, i slučajni prolaznici, a doživljavao je kontinuirano omalovažavanje i jezive scene vršnjačkog nasilja, toliko surovog da je pravo čudo što je preživeo, ne tražeći izlaz u suicidu. Njegovi roditelji, obuzeti svojom prazninom i promašenošću, nisu primetili da njihovog sina brutalno i svakodnevno zlostavljaju u školi, i sami su se smejali njegovim feminiziranim pokretima i piskavom glasu, forsirajući mačizam, pesničenje i alkoholizam kao prihvatljive vrednosti.
Dok se još zvao Edi Belgel, u vremenskom okviru od devedesetih godina prošlog veka do prve dekade novog milenijuma, ovaj dečak i mladić dobrog srca rodio se na selu, u siromašnoj porodici, u kući naherenoj, punoj vlage i buđi, u kojoj je svaka prostorija bez vrata, sa zavesama, ali zato u svakoj sobi galami televizor, kao rušilac porodične intime i mira, nijedan kupljen u prodavnici, svi pokupljeni sa otpada i popravljeni. Spavao je u krevetu na sprat, iznad sestre i nekoliko puta zbog truleži, padao na nju, u snu, povredivši je nehotice.
Borio se sa stigmatizacijom, teškim siromaštvom i nemaštinom u ruralnoj sredini, tako da je u selu u kome je živeo bio bela vrana. Upečatljiva je scena njegove posete baki, već starici, koja mu neki voćni sirup služi u prljavoj čaši, ispira plastičnu flašu praška za pranje sudova i koristi je kao bokal. To je prava slika bede, siromaštva koje zaudara.
Da je živeo u urbanoj sredini, možda njegov put ne bi bio toliko trnovit i bestijalan, gotovo mučenički. U gradu se i nemaština i različitost može prikriti, utopiti i zamaskirati. Naravno, ne potpuno, jer tu su porodica, krug vršnjaka, škola.
Edi Belgel nije iskusio plivanje sa zlatnim ribicama, kao more prosečnih i ispotprosečnih, već sa ajkulama i piranama, čije su mu reči otkidale deo po deo mesa, deo po deo poverenja u ljude. Dugo se trudio da bude suprotno od onoga što jeste, da prikrije koje stvari voli i šta ga nadahnjuje. Da ispuni očekivanja zaostale i mizogine sredine, kojoj je specijalnost opšte obeležje život bez svrhe. Glorifikacija tog života, prazna poput ribljeg mehura.
Edi Belgel je nad sobom izvršio operaciju bez anestezije, promenivši ime i prezime, mesto boravka, otišavši iz sela u grad, iz prostakluka skočivši u obrazovanje, iz običnosti u umetnost. Nije se mogao vratiti nazad od trenutka kad je prihvatio sebe, a taj hepiend nije mogao niko drugi da mu pokloni, samo on samome sebi.
Eduar Luj: "Gotovo je s Edijem Belgelom“; prevodilac: Ivana Misirlić, izdavač: "Laguna“.