Knjižar onog vremena

Geca Кon je srpsku književnost zadužio koliko i njeni najeminentniji pisci. Uhapšen je 1941. godine i nastradao je poput desetina hiljada srpskih i miliona evropskih Jevreja, u vihoru Holokausta.
Krajem iste godine nemačke vlasti su, prethodno konfiskujući celokupnu imovinu Gece Kona, prodale Izdavačko preduzeće „Geca Kon“ izdavačkoj kući „Jugoistok“ za 24 miliona dinara.

Po nalogu upravnika Nacionalne biblioteke u Beču Paula Hajsla, prebacuje se 1942. u Nacionalnu biblioteku u Beču, a isto tako i u narodne biblioteke u Berlinu, Minhenu, Vroclavu i Lajpcigu, više od šest hiljada novih knjiga iz magacina Izdavačke kuće „Geca Kon“, a do avgusta 1943. ukupno 7.500 knjiga na srpskom jeziku, koje su bile Konovo vlasništvo.

Posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine u decembru su, odlukom Vlade Narodne Republike Srbije, prostorije nekadašnje predratne knjižare, a takođe i cela privatna kuća Gece Kona nacionalizovane i prešle u posed novoosnovanog Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, koje, prema tekstu iste odluke Vlade NR Srbije, preuzima, pored sve pokretne i nepokretne imovine prethodnih vlasnika, i sve njihove edicije. Amblem novog izdavačkog preduzeća je, po odluci Agitpropa CK KPJ, uradio akademski slikar Đorđe Andrejević Kun.

Povezane vesti - Grad jednog vajara

Godine 1945. nove vlasti konfiskuju svu pokretnu i nepokretnu imovinu Gece Kona, zajedno sa štamparijom koja se nalazila u Ulici kneginje Olge, i predaju je u vlasništvo novoosnovanom izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

Tako je izbrisan i poslednji materijalni trag o postojanju čoveka koji je zadužio ne samo književnost već i kulturu pisane reči tog vremena. Čovek koji je bio veći patriota od mnogih koji su izbrisali njegov trag. U Srbiju je vraćeno 796 knjiga Izdavačke kuće „Geca Kon“ nakon 70 godina iz Lajpciga. Bavarska državna biblioteka je vratila 203 knjige koje su kao ratni plen 1943. dospele u zbirku Bavarske državne biblioteke.

Rođen je kao Gejza 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, u poznatoj aškenaskoj porodici. Otac mu je bio rabin Bernard Kon, a majka Lujza. Porodica se nakon njegovog rođenja preselila u Zemun gde je njegov otac dobio posao učitelja. Geca je pohađao Trgovačku školu - knjižarski smer, i kasnije se zaposlio kao pomoćnik, prvo u knjižari u Novom Sadu, a potom odlučuje da pokrene vlastitu u Beogradu.

Godine 1901. odlučuje da postane srpski državljanin i pokaže zakletvu. „Ja, Geca Kon, koji sam do sada podanik austrougarski bio, stupajući u sažiteljstvo srpsko zaklinjem se Bogom živim da ću i kao drugi rođeni Srbin vladajućem kralju srpskom svagda veran biti, da ću ustava zemaljskog, zakona i uredaba savesno pridržavati se, vlasti zemaljske slušati i njima pokoravati se, da ću danak, dajanija i ostala bremena zemaljska, koja se nalagala budu, tačno plaćati i podnositi; i sve dužnosti sažitelju srpskom svojstveno voljno ispunjavati. Tako mi Bog pomogao, i tako da mogu odgovor dati na njegovom strašnom sudu.“

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN ĐORIĆ: Glogov kolac u telu Hadži Čaršije Salijeri

Zakletvu koju je tada položio poštovao je do kraja života služeći Srbiji i znanjem i željom da književnost ostane sačuvana, a pisci pomognuti u tim teškim vremenima.

U Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1, pored „Grand hotela“. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici „Srpskog književnog glasnika“: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Prvo značajno strano delo na srpskom jeziku je objavljeno upravo u izdanju knjižare Gece Kona. Već 1905. objavio je Sintaksu srpskog jezika za srednje škole Janka Lukića, dok mu je prvi strani prevod bio Makijavelijev „Vladalac“ iz 1907. godine.

Do tridesetih godina njegova izdavačka kuća objavljuje više od dvesta naslova godišnje. Izdavao je časopis „Arhiv za pravne i društvene nauke“. Prvi Katalog knjiga sopstvenog izdanja knjižare Gece Kona objavio je 1910. Pedesetak naslova u ovom katalogu odlikovao je izrazito kvalitetan odabir dela srpskih autora (Mihailo Gavrilović, Toma Živanović, Slobodan Jovanović, Gojko Niketić, Stojan Novaković, Živojin Perić, Branislav Petronijević, Pavle Popović, Kosta Stojanović...). Prema nekim podacima, do 1915. objavio je 221 publikaciju, među kojima i kalendar „Ratnik“ za 1915. u kojem se slavila pobeda srpske vojske nad Austrougarskom. Zbog toga je uhapšen 1916. i poslat u logor kod Nežidera, gde je proveo tri godine. Knjižara je zatvorena, a sve knjige ruskih, engleskih i francuskih autora javno su spaljene.

Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon je nakon osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. izabran za potpredsednika, a 1929. za predsednika udruženja.

Sagradio je vilu u Dobračinoj ulici broj 30, posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe. Ali Beograđani su ga pre svega cenili po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Veliki deo sredstava uložio je u popularizaciju knjiga domaćih pisaca i zahvaljujući njemu, objavljena su mnoga dela koja su ušla u antologiju naše književnosti.

Povezane vesti - Fenomen jednostavne priče

Kada su Nemci počeli da bombarduju Beograd 6. aprila 1941, Geca Kon se sa suprugom, dve ćerke, unucima i zetovima sklanja u hotel „Srbija“ u Vrnjačkoj Banji, gde ga ubrzo hapsi specijalna policija. Prebačen je u zatvor centrale Gestapoa za Srbiju, koji se nalazio na kasnijem Trgu Nikole Pašića, gde se tada nalazila i okretnica tramvajske linije br. 6. Iz zatvora Gestapoa je Geca Kon sproveden u Beč, gde je bio i likvidiran. Na streljanje u selu Jabuka, pored Pančeva, nakon njegovog hapšenja izvedena je cela porodica. Preživeo je samo njegov zet Leopold Herceg.