Haljina od kostreti

Dženi Ofil je autorka romana „Poslednje stvari“, koji je „New York Times“ proglasio zapaženom knjigom godine i koji se našao u najužem izboru „L.A. Timesa“ za Nagradu za prvu knjigu. Zajedno sa Elisom Šapel radila je na uređivanju dveju antologija eseja, „Prijatelj koji se izvukao“ i „Novac menja sve“. Među njenim dečjim knjigama nalaze se i „17 stvari koje više ne smem da radim“, „11 ogleda koji nisu uspeli“ i „Sparki“. Predaje na odsecima za književnost na Univerzitetu Kvins, Bruklinskom koledžu i Univerzitetu Kolumbija.

Dženi Ofil likom podseća na moju srednjoškolsku prijateljicu Jucu, koja je bila ekspert za rokenrol, rođeni filozof, a završila kao profesorka engleskog, aktivistkinja za integraciju manjinskih grupa. Zbog moje Juce autorka je preskočila svoje velike, samoproglašene i od kritike potvrđene konkurente, i našla se u ovom tekstu ekspresno, ali ne sasvim bez sopstvenih zasluga. Jer, poetika Dženi Ofil u njenom drugom romanu je nesporna. Stil joj je besprekoran. Pisanje spontano, začinjeno humorom ili ironijom, u zavisnosti od trenutnog fokusa.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Roman tirada

Sudbina žene, kao glava Jovana Krstitelja na poslužavniku, biće nam mnogo jasnija i ogoljenija nakon čitanja ovog romana. Kako završi osoba ženskog pola, koja u ovom romanu, osim svojih uloga, nema ime? Ona je udata. Majka zahtevnog deteta. Zbog svoje ljubljene ćerke prestala je da boji sede izrastke. Sestra joj se iselila iz Njujorka i otišla da živi u prirodi. Prijateljica muškarca koji nije eksplicitno gej. Bivša bivšima, koji je i dalje na pijedestal uzdižu, ne otklonivši kapitalne svoje mane. Uposlena od strane bogatog ego manijaka kao pisac iz senke. Već potvrđena kao profesorka kreativnog pisanja. Naposletku prevarena od strane muža. Devojka s kojom ju je muž prevario liči na nju iz mladalačkih dana. Po boji kose i šiškama. I po energiji koju isijava.

U njujorškom stanu, baš u vreme kada se mlada porodica proširuje i nadalje, ukućani dele svoj životni prostor sa bubama, insektima koji se zavlače svuda, u unutrašnjost polica, komoda, fioka i kreveta. Pitanje je ima li pobednika u ovoj bici i da li je suživot trajno rešenje.

Život u megalopolisu, u stambenoj kutiji, kavezu, podrazumeva komšije kojima smeta sviranje klavira posle osam uveče, preplavljenost bubama koje se ne libe ljudskog tela, naročito uspavanog, prelazeći ga kao planinu, prepreku na svom uobičajenom putu. Da li tom mizernom, sputanom životu treba suprotstaviti neslućenu slobodu – kućicu izvan grada, u divljini i netaknutoj prirodi, a opet ne bez interneta i ostalih blagodati civilizacije. Ilustracije radi, klavir se onde može svirati do jutra i od jutra do mraka ako ukućanima tako prija. A boravak u prirodi, duge šetnje, šareni povrtnjak, cvetni vrt, puno domaćih životinja relaksiraju brak i milinom i mirom hrane napaćene duše.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Legenda o ljubavi

Kako se ambiciozna, perspektivna, genijalna devojka pretvara u pozadinskog igrača, tačnije preobražava u neočekivano stanje, oblačeći svoju haljinu, izraubovani šlafrok od kostreti, pisac koji obećava u pisca iz senke, zavodnica i lomiteljica muških srca, eruptivnog libida u ženu ortaka mužu, potpuno aseksualnu, ubijenih nagona i hormona?

Juče je bila carica, kraljica od Sabe, Kleopatra glavom i bradom, danas prosjakinja umazana prašinom i krvlju. Donedavno ženski Knausgor, Flober, Džojs, Dostojevski, Virdžiija Vulf, Silvija Plat, a danas tragična junakinja – Ema Bovari, jedna iz Blumove trilogije iz „Uliksa“ – neverna supruga Moli, Gerti Magdauel, mlada devojka koja Blumu liči na sirenu i Bela Koen, madam iz ulice Crvenih fenjera sa svojim jatom prostitutki.

Žena, kako ju je prikazala Dženi Ofil, glina je koju oblikuju okolnosti. Drugi. Desio joj se muž, majčinstvo. Ona se sa ovim faktima rve, ne razmišlja ni o prošlosti ni o budućnosti. Neko je pita da li planira drugo dete. Ni pomislila nije. Njena svakodnevica je živo blato koje preti da je proguta. Usredsređena je na opstanak.

Ne postoji škola za supruge. One su prirodno nadarene ili nenadarane. Za neke žene brak je korak napred, za druge provalija. Za jedne utočište i sigurna luka, za druge zatvor ispunjen bukagijama i spravama za mučenje.

Ne postoji škola za majke. One su velike, brižne, neuništive, kakva je recimo majka hrabrost, prirodno talentovane, druge netalentovane, nesuđene, samožive, sebične i bezosećajne. To su majke koje zanemaruju i napuštaju svoju decu, bez trunke kajanja.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Groblje živih

O spajanju uloga da ne govorim. Neke žene mogu da budu žene i ljubavnice i majke i sestre i prijateljice i ćerke, dok druge jedva da mogu da ostvare jednu ulogu. I naša junakinja izgubila se u lavirintima majčinstva, zanemarivši svoj fizički izgled i atribute ženstvenosti.

Zbog počinjene muževljeve preljube, još jedan fenomen današnjice – razvod, nadvio se nad mladim bračnim parom nalik na Damoklov mač. Hoće li im odseći glave, uništiti dosadašnji status ili se njihati, ljuljuškati nad njima kao deo utvrđenog dekora? Glasam za treće.