Ljudski akvarijum

Gvadalupe Netel, rođena 1973, istaknuta je meksička književnica čija je proza prevedena na sedamnaest svetskih jezika. Čitalačku publiku pridobila je romanima „Telo u kome sam se rodila“ i „Posle zime“, za koji je osvojila nagradu „Eralde“, kao i zbirkama priča „Latice i druge nelagodne priče“ i „Brak crvenih ribica“, za koju je dobila prestižnu nagradu za kratku prozu „Ribera del Duero“. Saradnica je brojnih međunarodnih novina i časopisa i glavna urednica časopisa posvećenog kulturi koji izdaje Nacionalni autonomni univerzitet Meksika. Gvadalupe Netel živi u Meksiku, iako je deo detinjstva provela na jugu Francuske, u Parizu i Provansi, a živela je i u francuskoj Kanadi i Barseloni.

„Telo u kome sam se rodila“ je osvrt na njeno detinjstvo tokom 70-ih u Meksiko Sitiju. Pripovest o tome da je ugledala svet s kataraktom u desnom oku, što joj je prouzrokovalo mnogo problema s vidom tokom prvih godina. Zbog ove zdravstvene poteškoće posećivala je ogroman broj lekara i izdržala nekoliko teških tretmana, zbog kojih se u najranijem periodu osećala različitom, drugačijom od drugih.

U to vreme većina zemalja Latinske Amerike bila e pod totalitarnim režimima, a Meksiko je bio jedno od glavnih utočišta, što je omogućilo da devojčica Gvadalupe postane svedok egzodusa i da ga posmatra iz bezazlenog rakursa deteta. Komšiluk, neposredno okruženje u kome je živela bilo je puno izbeglica, prognanika: dece iz Argentine, Čilea i Urugvaja, čiji su roditelji morali da pobegnu od mučenja ili ubistava. Od političke torture, odmazdi i progona. Ta deca sa strašnim prošlostima bila su njeni prijatelji i puno je naučila od njih.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Sudbina žene – Meduza, Persefona ili Hera

Gvadalupe Netel u svojih pet priča govori nam o kosmosu, planeti, zajednici života, simbiozi čoveka i životinja. Taj spoj nije organski, sveprožimajući, više je formalan, odvija se u istom okruženju, mestu i vremenu. Paralelno. Krivicu za otuđenje živih vrsta, naravno, snosi čovek. Njegovi instinkti su zarđali, intuicija iščilela. Jedinstvo života i solidarnost među vrstama u šarenoj bašti božijoj oskrnavio je dvonožac, uzevši jalovu titulu – gospodar prirode. Svoje dostignuće stekao je nasiljem, istrebljenjem vrsta, korišćenjem biljnih, a još više životinjskih vrsta za ishranu, preživljavanje, ali i puku dominaciju.

Podsticaj za pisanje knjige o ljudskom akvarijumu, brlogu ili kavezu, pronašla je u dva epigrafa. Prvi pripada Pliniju Starijem: „Sve životinje znaju šta im je potrebno, osim čoveka“, drugi Gao Singđenu: „Čovek pripada onim životinjskim vrstama koje, kada su ranjene, mogu postati posebno zverske“.

U knjizi „Brak crvenih ribica“ Gvadalupe Netel je obrnula perspektivu. Nije prikazala zajednicu čoveka i njegovih omiljenih životinja. Pripitomljenih. Radi se o vrstama koje nisu pokorne. O kojima ne znamo dovoljno. Koje su nezavisne, vitalne, intuitivne i sposobne za preživljavanje. Same, u svom mikrookruženju ili u zajednici suživota, u blizini ljudi i paralelno s njima.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Braća po filozofiji

U prvoj od priča radi se o ribicama borcima, poreklom iz Azije, iz stajaćih voda, zvanim „sijamski borci“ koje su nesposobne za život sa drugim pripadnicima svoje vrste, kako je katkad u ljudskim partnerstvima, brakovima, ljubavnim gnezdima.

Druga priča govori o najezdi bubašvaba u jednoj bogataškoj kući i elitnom kvartu. Kao da je pisana po savetu Stanislavskog, priča je malo iskošena, oneobičajena. A tu je i Kafkin „Preobražaj“ i sudbina Gregora Samsa. Netelova plasira kontroverznu ideju, da se bubašvabe mogu koristiti za prehranu porodice, kako bi se povukle u šupljine zidova i sklonile od svojih kanibala, uništitelja – ljudi, u pukotine zidova, mrak, senke i prevoje kuće, gde se dve dominantne vrste neće više sretati u svakodnevnom ratu za prostor.

Treća priča zove se Mačija, govori o suživotu studentkinje i mačijeg para koji žive nezavisno, ali i u sudbinskom skladu i volšebnoj povezanosti koja ih ne približava i udaljava previše.

Četvrta je o gljivicama koje su svuda oko nas. Mogu se naći u zemlji, vodi, pa i u vazduhu, nekada su vidljive golim okom, a nekada nemate uopšte predstavu da su tu. Po svojoj prirodi, gljivice su individualna grupa organizama koje nemaju sposobnost sintetisanja hranljivih sastojaka pa zbog toga su prinuđene da žive kao paraziti životinja, biljaka i ljudi.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Jahači apokalipse

Peta o mužjaku pekinške zmije u terarijumu, vrlo otrovnoj vrsti, koja nije počastila ljude sa kojima je živela svojim ujedom, već su ukućani iz straha da će im nauditi, otrovali nju.

Netel razume tihe, neprimetne, nezavisne i istrajne vrste bolje od prosečnog čoveka, koji pati od otuđenosti, otupljenih čula, zakržljalih nagona, razvijajući pogrešna uverenja da je sam u svemiru, da čim mu se neka drska životinjska ili parazitska vrsta približi, on joj ne izlazi u susret, već je tamani, uništava s pozicije sile. Ne shvatajući da u ratu sa celom prirodom, on gubi snagu da uzdigne sebe, ostavši demon. Koji živi u senci umesto u svetlosti, kao car životinjskog i biljnog carstva.