"Turobno znamenje"

Topla preporuka za čitanje tokom zimskih dana

Knjiga, knjige, zima, kafa. čaj — Izvor: Shutterstock

Karl Uve Knausgor rođen je 1968. u Oslu, a odrastao je na Trumeji i u Kristijansandu. Pohađao je Akademiju za umetničko pisanje u Hordalandu.

U Bergenu je studirao istoriju umetnosti i književnost. Početkom veka radi kao urednik književnog časopisa “Vagant“, u kojem, pored ostalog, piše eseje o Prustu i De Lilu. Knausgor je 1998. godine debitovao romanom “Van sveta“, postigao veliki uspeh i postao prvi debitant koji je dobio prestižnu nagradu norveške kritike “Kritikerprisen“. Njegov sledeći roman “Vreme za sve“ izlazi 2004. i nominovan je za nekoliko nagrada, između ostalih i “IMPAC Dublin Literary Award“. Planetarnu slavu postiže šestotomnim autobiografskim romanom “Moja borba“ koji je pisao i izdao u periodu 2009‒2011, za koji dobija nekoliko nagrada i nominacija. Zbirku eseja “Amerika duše“ objavljuje 2013. godine. Tokom 2015. i 2016. godine izlaze četiri knjige eseja, “U jesen“, “U zimu“, “U proleće“, “U leto“, u formi pisama koje otac piše svojoj ćerki čije rođenje iščekuje.

U vreme pandemije kovida, 2020. godine objavljuje svoje prvo delo književne fantastike “Jutarnja zvezda“, udobno smešteno na 740 stranica “Bukinog“ izdanja, kroz perspektivu devet literarnih junaka koji na razne načine reaguju na natprirodnu pojavu nove, veoma sjajne zvezde, koju niko od naučnika i astronoma nije predvideo, otud slede naknadna objašnjenja, traže se biblijska znamenja ili objašnjenja iz prošlosti – pojava supernove, Vitlejemska zvezda ili zvezda znamenje apokalipse. Knausgor nas je već razmazio, “Jutarnja zvezda“ je prvi od pet tomova.

Bilo da piše samo o sebi u autofikcijskoj “Mo

Jedan dan života

Preporuka za čitanje

Scena 26.12.2023. 22:00

Jedan dan života

joj borbi“ ili iz perspektive devet likova čija se svakodnevica pokazuje kao tričavo iskustvo neprimetnih rutina, u svetu bez vere, a oni su potpuno u senci pojave nove zvezde, koju upoređuje između ostalog i sa zvezdom Danicom, simbolom đavola, ali i Isusa.

Bilo da je u pitanju supernova, koja će se nakon blještavog sjaja zauvek ugasiti, potpuno nova zvezda ili zvezda koju najavljuju proroci, Jovanovo otkrovenje i biblijski spisi, znamenja su tu, pred očima Knausgorovih junaka – mrtvi se prikazuju živima, čak i sveštenica Katrina ima natprirodno iskustvo, a da ne govorim o drugim junacima, čija je spiritualnost na nižem nivou.

Otkinute mačje glave, pojava novih vrsta ptica i životinja, ritualno ubistvo trojice od četvorice članova lokalnog rok metal benda, vojska kraba koje napuštaju more i kreću se uzbrdo, presecajući auto-put, psihijatrijski bolesnici se skidaju goli, beže prema šumi, a mrtvi su vidljivi svima, ne samo zainteresovanima i ožalošćenima.

“Jutarnja zvezda“ je spoj horora, trilera i norveškog noara, kao i filozofsko-teološke rasprave o prirodi smrti. Knausgor nas vešto vezuje za svoje štivo, poput krojačice koja iskusno štepa naručenu haljinu ili odelo. Roman u sebi ima dinamo mašinu, nekakav mehanizam sačinjen od kombinacije reči, koji nas prisiljava da čitamo dalje, da zaronimo u njega i ostanemo unutra do samog kraja.

Ko će se ubiti, ko poškropiti zgusnutom, odstojalom krvlju, ko će se povrediti, ko će nakon moždane i srčane smrti oči izbečiti, kome će Bog poslati gavrana kao dokaz svog prisustva da mu tri puta grakne, ko će otključati vrata pomahnitalom živom mrtvacu, ko beznadežno nestati ‒ moraćete da otkrijete sami, čitajući Knausgorovu knjigu, ne poredeći ga više sa piscima velikanima, već ga svrstavajući u isto kolo s njima. Njega, živog Ganimeda u društvo besmrtnika.

Gilgamešov san