Raj opasan bodljikavom žicom

Rodnu zemlju napustila je sa dvadeset dve godine i preselila se u Italiju, gde je studirala na Akademiji za umetnost, a školovanje je nastavila u Parizu, gde se seli nakon šest godina. Danas piše na italijanskom i francuskom.

Njena umetnička dela izlagana su mnogo puta u Francuskoj, Italiji, Crnoj Gori, Albaniji i Belgiji.

Vorpsijeva je nagrađena italijanskom nagradom “Grinzane Cavour“, kao i “Premio Viareggio“, “Premio Elio Vittorini“, “Premio città di Vigevano“ i “Prix méditerranéen des Lycéens“.

Godine 2010. našla se među 35 najboljih evropskih pisaca u knjizi koju je priredio Aleksandar Hemon “Best European Fiction“, a za koju je pogovor napisala Zejdi Smit.

U svom romanu Ornela Vorpsi govori o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme vladavine Envera Hodže, u zemlji bunkera i pomorandži, u kojoj je iskorenjena religija jer je ona opijum za narod, gde postoji samo Sud Majke Partije. Profesija advokata, kojom se bavio Ornelin deda, postala je suvišna i vremenom je ukinuta.

U pitanju je jedno srećno društvo u kome se nikad ne umire jer su ljudi, metaforično rečeno, rođeni jaki, stameni, nesalomivi, kao heroji iz drevnih mitova. Njihovi stanovnici. Akteri. Češće nestaju, pogođeni nasilnom smrću, kao metkom u čelo, bez prava na grob, ili u kazamatima na vrhovima planina na severu zemlje. Iz gradova ih progone u sela, gde obrađuju zemlju ne primajući nadnicu za svoj teški rad.

Ateistička Biblija

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 06.12.2023. 23:00

Ateistička Biblija

U zemlji u kojoj vlada spartanski duh i oskudica, represija i sud partije, nema čak ni konopaca za veš, ali ih električni gajtani zamenjuju, služeći nekim književnim junacima, a ipak autofikcijskim, kao omča, za vešanje. U romanu “Zemlja u kojoj se nikad ne umire“ nestašice vode, struje, informacija i proizvoda su svakodnevne, a luksuz prezren. Flašom šampanjca, koja postoji još samo u kolektivnom sećanju, opisuju se lepe i izazovne ženske noge. Ima mnogo tabua, od kojih Vorpsijeva pre svega prepoznaje disidente ili zabranjene teme u literaturi jer od najranijeg detinjstva voli da čita.

A šta je detetu najdraža tema ako nisu bajke? Međutim, ovde se i bajke razlikuju od onih klasičnih. Grimove bajke su zabranjene. Deca i ne znaju da su one napisane. Dostupne su partizanske bajke koje se čitaju masovno, kako je partizan Jon kapljicom svoje slobodarske krvi obojio Jonsko more ili kako su ilegalci, uhvaćeni i mučeni od Nemaca, gutali važna pisma i šifrirane poruke, napisane na listu papira.

Zemlja u kojoj je Vorpsijeva rođena dvostruko je tabuizirana i ograničena – ideologijom bunkerskog siromašnog socijalizma i patrijarhatom koji ženu pretvara u seksualni objekat i pre njene polne zrelosti, dajući joj do znanja da ako je iole lepa – biće kurva, a ako nije, onda će postati jadnica. Uzgred, u zemlji istočnog socijalizma abortusi su zabranjeni, a ilegalni veoma često pogubni po život majke i ploda.

Vorpsijeva ne jadikuje nad sopstvenom sudbinom. Kada postane imigrant, odlazeći u Italiju, ona je ne glorifikuje zato što joj je pružila šansu da se više nikada ne vrati nazad na rodno tlo nalik paukovoj mreži, već i ovo društvo kritički sagledava i nadrasta, izabravši Pariz za svoje prebivalište.

Autorka svoj identitet nalazi i utvrđuje u pisanju na imigrantskom, nematernjem jeziku. Zato njeno pero nije ožučeno, već lako kao pero anđela. Nije sivo, sumorno, već nebesko plavo.

Ćerka Markiza de Sada

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 23.11.2023. 23:20

Ćerka Markiza de Sada