Scena
31.01.2022. 14:05
Scena
13.02.2024. 15:00
Đoko Kesić
Mira Trailović - Jubilej
Skrnavljenje velikana: Jesu veliki, ali nisu veći od nas
Verujem da su se mnogi, koji su se ovih dana latili pera da pišu o Miri Trailović uz 100. godišnjicu njenog rođenja, suočili sa sumnjom – kako naći adekvatnu reč koja uokviruje lik i delo žene koja je obeležila ceo vek ne samo srpskog, jugoslovenskog, nego i evropskog pozorišnog scenskog prostora?
Uz ovaj jubilej Beograd i Srbija zaista su se trudili da joj iskažu ljubav, poštovanje, ali iznad svega zahvalnost za sve što je učinila u revolucionarnom pohodu na unapređenju pozorišta i svega ostalog što nas je učinilo boljim i dostojnijim.
Sa ove vremenske distance jasnije se sagledava veličina Mire Trailović, koja je u veliki svet uvela Beograd, Srbiju i Jugoslaviju u vreme gvozdene zavese i stravičnih ideoloških podela, a tamo iskreno prihvaćena kao veliki stvaralac i kreator novih umetničkih tendencija, suptilnog bunta i neslaganja sa tim podelama. Tu je zapravo i začeta ona maksima koju su rabili i zlorabili mnogi, prvenstveno politički poslenici. Zbog toga se i stihovi Danila Kiša, zapisani povodom njenog preranog odlaska 7. avgusta 1989. godine u 65. godini, a koji kažu: “Kakav dobro obavljen posao, Smrti / kakav uspeh / srušiti takvu tvrđavu“ – jasnije sagledavaju i još snažnije osećaju.
Iz svega viđenog i izrečenog ovim povodom, nema sumnje da su naša pozorišna i scena i kultura uopšte – na dobrom putu jer u sebi nose taj kod i još uvek sveži trag dela velike gospođe Mire Trailović. Ona je tu, kao opomena, pouka i prigovor, kao sudija koja ne sudi, nego podseća da to može i mora bolje, da više liči na život, na ono što nas okružuje.
Iza nje su ostali njen stvaralački duh, vizija genija koji je sagledavao šta nas čeka “iza sedam gora“, avangardno pozorište Atelje 212 i Beogradski internacionalni teatarski festival ‒ BITEF. BITEF je osnovala 1967. godine i tim povodom izrekla je, čini se, svoj kredo postojanja: “Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu ljudskog postojanja katkada dotaknu.“
Životni put Mire Trailović bio je krivudavo traganje za sopstvenom ličnošću i stvaralaštvom. Rođena je 22. januara 1924. godine u Kraljevu. Njen otac Andrej Milićević bio je prevodilac sa francuskog jezika, a majka Radmila takođe profesorka francuskog jezika. Baka Katarina bila je dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, a deda Milan Simić upravnik Narodnog pozorišta, što je donekle i uticalo na njen životni put.
Promenila je mnoge fakultete, od arhitekture do istorije umetnosti, dok se konačno nije pronašla u režiji, koju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti 1956. godine. Te iste godine otvara Atelje 212.
Počela je iz “garaže“. Režijom “Fausta“ otvorila je novo pozorište u galeriji novinske kuće “Borba“ na današnjem Trgu Nikole Pašića. Iza imena Ateljea stoji zanimljiva priča. Naime, kako je u dvorani bilo 212 stolica, dogovorili su se da ovaj broj dodaju imenu i tako je ostalo do danas.
Pozorište je otvoreno sa ciljem da se prikazuju avangardne predstave, čime je pomerilo granice slobode izražavanja i predstavlja simbol kulturnog života u našoj zemlji. Pozorište se kasnije preselilo u zgradu u Svetogorskoj, gde se i sada nalazi, a zgradu je projektovao Bojan Stupica. Sa Ateljeom jedna nova epoha je počela.
Pod vođstvom Mire Trailović Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci Ateljea 212 gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik.
Bila je pozorišna rediteljka čiji komadi su uvek bili avangardni (grozila se te reči), ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka, prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde – Joneska, Sartra, Olbija... Atelje će posle afirmisati publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla “Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla.
Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu “Iza zatvorenih vrata“, “Don Žuan u paklu“ i “Čudo u Šarganu“. U njeno vreme Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput “Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.
Sa Jovanom Ćirilovom i saradnicima Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala – BITEF – 1967. godine u Ateljeu 212, čiji je umetnički direktor bila do smrti. U vreme Hladnog rata ovaj festival bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane “gvozdene zavese“ i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli dah velikog sveta u našu sredinu i postavili Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni.
Scena
29.12.2023. 17:00
Šta ćemo sve gledati u pozorištu 2024.
Posle povratka iz Pariza Atelje 212 nije ispoštovao svog osnivača i kreatora. Posle smrti Mire Trailović, njen dugogodišnji saradnik u Ateljeu i BITEF-u Jovan Ćirilov zapisao je da joj “njena deca“ posle povratka iz Pariza nisu dozvolila da se vrati u matičnu kuću. Grad joj je dozvolio da osnuje Bitef teatar 1989. godine. Ona, posle toga, ne samo da je bila razorenog duha, i telo joj je onemoćalo, toliko teško je prihvatila taj čin.
Pre nego što se posvetila pozorištu, od 1944. godine radila je kao spikerka, rediteljka i urednica dramskog programa u Radio Beogradu. Ona je i pročitala vest na Radio Beogradu da je Berlin pao. U Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) upoznala je Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije i dopisnika “Politike“ iz Pariza, za koga se i udala 1949. godine. Na njihovo venčanje mladin otac Andrej Milićević, veliki intelektualac, ali i antikomunista, nije došao. Jer mladoženja je bio komunista. Nisu imali dece, ali je uvek isticala kako je bila srećna.
Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje, ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa, koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom globtroterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta – sasvim logično došla je i do zamisli o BITEF-u. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos – zahukta taj svetski festival “novih pozorišnih tendencija“. (Iz teksta Dragana Klaića (1950‒2011))
O velikoj Miri Trailović tek će se pričati. Ali, nažalost, priča se i sada na ovim novim nazovimedijima. Naime, jedno reklo bi se nevešto, a nikako zlonamerno pominjanje Nebojše Bradića (pozorišni reditelj i bivši ministar kulture) ovih dana, da je Mira Trailović bila viđena na poznatom mitingu Slobodana Miloševića na Ušću 19. novembra 1988. godine, dovelo je do toga da je na nekim portalima ovaj detalj bio važniji od značaja gospođe Trailović, njenog dela, a sve povodom 100. godišnjice njenog rođenja. Srbi, koji nikako ne mogu da se izvuku između partizana i četnika, ideologiju i privatno vide kao pitanje života i smrti, ne videći da istoriju treba gledati kao učiteljicu života.
Ovo nije prvi put, Srbi su tome baš skloni čak i da izmisle, tražeći bilo šta neprimereno u životu velikih ljudi samo da bi pokazali da oni nisu veliki, da su jednaki običnom svetu. Zašto bi njima Mira Trailović bila izuzetak? Za života, ona je bila predmet, doduše tihog ogovaranja – zbog čega se ona druži sa Milošem Crnjanskim? Istina, oni su se viđali kad se veliki pisac vratio u zemlju, a ti što su u tim susretima “videli“ nešto drugo, nisu mogli da dokuče dva postulata: veliki ljudi imaju o čemu da pričaju, a Mira Trailović je tada postavljala na Radio Beogradu adaptiran “Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog.
Nije Mira Trailović prva koja se našla pod lupom onih koji bi da svi budu kao “mi“, da niko ne štrči, jer elita po njima ne postoji. Setimo se šta su sve pisali i pričali o Isidori Sekulić, velikoj spisateljici, dami koju su poštovali svi, od Crnjanskog do Andrića. Ovim Srbima, koji i nisu čitali Isidorinu literaturu, a ako su pokušali i nisu razumeli, bilo je važnije da li je ona na onaj svet otišla nevina ili je “ono“ ona uradila sa nekim fijakeristom… Pa kroz kakvog “toplog zeca“ je prošao Danilo Kiš zbog navodnog plagijata, pa “znamo mi, bili smo svedoci, kako je Ivo Andrić obilazio uveče Kalemegdanski park gde klinci vode ljubav, pa ono što je gledao Ljubicu Otašević“. Čak je i Sveti Sava grešan, “prihvatio je pravoslavlje, a ne katolicizam“, da je izabrao ovo drugo, “živeli bismo kao sav normalan svet na Zapadu“!?
Zbog čega smo takvi? Vladimir Vuletić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za “Ekspres“ je napisao: “Postoji sklonosti, posebno kod ljudi sa margine kulturnog života ili sa dna društvene lestvice da, ako im se pruži prilika, skrnave dominantne društvene vrednosti i naravno ljude koji ih predstavljaju i otelovljuju.
To je jedna vrsta socijalnog vandalizma od kojeg, naizgled, niko nema koristi, ali zapravo za one koji skrnave delo velikih ličnosti to ima ogromnu simboličku vrednost jer na taj način dovode u pitanje i izokreću postojeći kulturni i vrednosni sistem u kome su oni na dnu i na margini. Za uski krug onih koji ih podržavaju oni tada postaju veliki pa u svom mikrosvetu stiču slavu koju inače nemaju u realnom životu i postojećem društvu.
Naravno, baš zato što su na društvenoj i kulturnoj margini, takvi imaju razvijen sluh za vibracije društvenih kretanja i svaki put kada im se učini da je na pomolu neka promena oni se trude da budu među prvima koji će je podržati. Zato, neretko, srećemo dotadašnje marginalce u prvim borbenim redovima svakog novog pokreta. Međutim, njihov socijalni habitus i lična jednačina obično čine da, čak i ako dođe do promena, u novim okolnostima oni nakon početnog uzleta padaju na niske grane na kojima su bili i ranije.
Postoji, međutim, i jedan širi i drugačiji vid skrnavljenja velikih ličnosti i njihovog dela. Dok su vrednosti koje reprezentuju velike ličnosti javnog života u zenitu, oni su poštovani i mase ih slave i hvale u nadi da će poistovećivanjem sa njima i sami sebi i drugima izgledati lepši i bolji. Međutim, kada iz bilo kog razloga slava velikih ličnosti potamni ili ugasne, a to se najčešće dešava kada počne da se menja sistem vrednosti čiji su oni bili reprezent, tada mase traže nove idole, a dokaz svoje lojalnosti novom poretku iskazuju na jedini način koji im stoji na raspolaganju ‒ agresivnošću, prostaklukom i podmuklim skrnavljenjem velikih ličnosti prethodne epohe.
Mira Trailović, međutim, nije osoba jedne epohe. Njeno stvaralaštvo i zaostavština nadilaze uske ideološke i političke okvire vremena u kome je živela i zato se ne može govoriti da je žrtva nekog društveno-političkog preokreta. Za one koji je napadaju pre bi se moglo reći da su socijalni vandali koji napadajući njen lik žele da privuku pažnju na sebe. Da bi izbegli osudu, nastoje da se preporuče delu politički ostrašćene kulturne javnosti perfidno pronalazeći u njenom životu one elemente koji se ne uklapaju u politički svetonazor onih krugova kojima se obraćaju.“
Istoričar Predrag Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, pita – zbog čega se Miri Trailović lepi negativan predznak ako je ona bila na mitingu Slobodana Miloševića na Ušću? Najpre, gospođa Trailović je bila levičar, drugo, ona je moguće htela uživo da vidi veliku scenu, ljude na sceni i oko nje, to je njen prirodni habitus. I treće, moguće da je iz patriotskih razloga bila na Ušću jer je Milošević tada branio ustavnost Srbije... Bilo šta od pomenutog apsolutno pripada velikoj Miri Trailović.
“Šta je loše u tome? Znači, mi sada pravimo jedno tipično geslo koje se zove anahronizam. Učitavamo da su ljudi koji su išli na miting koji je tražio da se reguliše ustavni položaj Srbije krivci za rat i tako dalje. A pri čemu je svako normalan, uključujući i Slovence i Hrvate, u tom trenutku podržavao ideju da se Srbija integriše. Prema tome, mi zločinačku prošlost tražimo. Ako se ’dogodio narod’, kako je zapisao Milovan Vitezović, tome se sprdamo. Naši mitinzi su zapravo neka vrsta demokratske revolucije koja je kasnije izbila u drugom delu Istočne Evrope, koja je možda otišla u nekom drugom pravcu...
Većina velikih Srba bili su tome izloženi, pa primer je Dobrica. Njemu se spočitava što je bio na brodu sa Titom? A svi pisci iz svake republike su išli na brod. Svaki najveći pisac u republici tog vremena iz svih republika. Mi ne znamo za ove druge. A otkud ta potreba Srba da nipodaštavaju svoje velike ljude i njihova dela? Pa sve je to davno objasnio Radoje Domanović u svojoj satiričnoj pripoveci ’Mrtvo more’. Stanovnici palanke Stradije osuđuju vrlo surovo i oštro sve one koji pokušaju na neki način da se istaknu u njihovoj sredini, a sve pravdaju rečenicom: ’To kod nas ne može da bude.’ Iako ih narator pita da li su čitali pesme ili naučne radove, gledali slike, slušali kompozicije koje su javno osudili, oni odgovaraju da nisu, ali da znaju da to ruši harmoniju koja vlada u njihovoj ’zemljici’...
To možda ima i drugde, ali ta ideja, jedna ogovaračka kultura, to je sramno. To je danas eksplodiralo na svim društvenim mrežama, kada svaka ništarija ljudska prema sebi upodobljava velike ljude. Ranije to je bilo malo teže. Nije mogao svako da to radi, a danas to je životni moto ljudi sa dna. Ti kažeš patrijarh Pavle je svetac, oni kažu nije to baš tako“, kaže Predrag Marković.
Glumac Milan Caci Mihailović, bard srpskog glumišta, čovek kojeg baš poštujem, ne priča na ovu temu. Kaže da o važnosti Mire Trailović i njenom značaju može da priča danima, ali ne telefonom i ne na temu – šta ko misli o njoj, a tek šta je radila na mitingu Slobodana Miloševića: “To nije moja priča i o tome ne bih, a njeno pravo je bilo da li će biti levičar ili nešto drugo.“
Scena
29.09.2023. 10:21
Jagoš Marković: Poslednji aplauz
Komentari
