Muževi puše hašiš, a žene žive 120 godina

Egipat ima više od 80 miliona stanovnika. Ljubazni Egipćani, Srbima naklonjeni, rekoše prilikom upoznavanja i prvog dana druženja da je njihova zemlja posle Nigerije i Etiopije treća najveća država Afrike. Pohvalili su se, naravno, i istinom da Egipat ima i najveću reku na kontinentu, ali i da Nil nema ni jednu jedinu pritoku i da je kao takav jedinstven na planeti.

Egipat, ističu, ima Kairo i piramide, Luksor i Gizu, ali i kulturnu baštinu staru preko 5.000 godina. Kazivali su još puno toga, između ostalog da Egipat ima i 88 aerodroma, kao i najstariju železnicu u ovom delu sveta sa 5.000 kilometara pruge. Možda niste znali i to da su Egipat i Sinaj povezani tunelom ispod Sueckog kanala koji, opet, povezuje Sredozemno i Crveno more. U nizu zanimljivosti koje smo čuli na licu mesta i koje se odnose na ovaj u mnogo čemu savršen kutak na planeti Zemlji su i one da je najveća egipatska pomorska luka ona u Aleksandriji, a najveći turistički centri na moru fascinantni Šarm el Šeik i suncem okupana Hurgada, koji po zaradi od turizma ozbiljnim sumama novca pune državni budžet.

Povezane vesti - EGIPATSKA ATLANTIDA: Pronađeni drevni ostaci potopljenog hrama

Hurgada kao dokazani centar nudi turistima, uverili smo se i u to, različita zadovoljstva, jednako na kopnu kao i na moru. Peščane plaže i toplo more su pravi izazov, posebno za ljubitelje podvodnog sveta. Hurgada je zbog svega i više nego idealno mesto za obilazak koralnih sprudova ili upoznavanje morske flore i faune. Oni koji nisu raspoloženi za ovakvu avanturu imaju mogućnost da sve vide iz čamaca sa staklenim dnom. Dopustili smo sebi, naravno, obe male avanture. Malo je posetilaca Hurgade koji ne probaju zadovoljstvo pušenja nargile ili ukus karkadaja, čaja od hibiskusa koji se servira topao ili hladan u zavisnosti od želje gosta. Za turiste se organizuju i izleti u pustinju. Putuje se automobilima, ali i jašući na kamilama, a poseban doživljaj su noći u beduinskim šatorima.

Beduinskih sela u Egiptu ima puno. I beduina takođe. Statistika kaže, iako mi nije jasno kako su pobrojani, da u ovoj zemlji živi čak 1,5 miliona ljudi koji su, kada ih upoznate i kada spoznate njihov način života, u vekovnom zaostatku za civilizacijom. Izmail, 35-godišnji Egipćanin i naš vodič kroz ovu uzbudljivu pustolovinu, objašnjava da mnoga beduinska sela naprosto nisu dostupna za tuđe oči.

„Od 100 sela, samo je 15 prihvatilo da turisti svraćaju u njihov zabran. Drugi su ostali verni sebi, svom načinu života i tradiciji, bez želje da bilo kome dozvole da naruše njihovu idilu“, kazuje uz osmeh Izmail, ali i uz primetno poštovanje u glasu prema onima koji znaju da cene svoje.

Zanimljivo je da beduini nisu Egipćani. Izmail nas uverava da je ovaj nomadski narod u egipatsku pustinju stigao iz Saudijske Arabije. I da je u svemu ostao veran svom načinu života. A žive u selima. Ono u koje smo stigli ni nalik nije onome što mi nazivamo selom. Na peščanoj ploči, zaštićenoj kamenim gromadama vulkanskog porekla od naleta vetra, nalazi se nekoliko trščara ali i dve, tri kuće od čvršćeg materijala…

„Ovde je nekada bilo more. U međuvremenu je voda nestala, ali je ostalo ovo što vidite. Ono tamo je kuća (?!) starešine beduinskog sela. Vi to na srpskom kažete šef.“

A da je uistinu šef dokaz je i to što pored kuće (šatora) i kuća (šatora) ima i kola, pravi pravcati automobil koji mu služi za odlazak u grad i kupovinu proizvoda kojima snabdeva svoju seosku prodavnicu u kojoj kupuju svi njegovi seljani, zatim ima i ličnu kartu…

Povezane vesti - Ostrvo melanholije i rebetika

Ova sela nemaju struju, nemaju još puno toga drugog. Imaju jedino put koji takođe ne bi imali da u selo ne svraćaju turisti. Deca u ovom selu ne idu u školu, ali zato idu u džamiju. Šef sela je i u džamiji “bog”. Uči decu kako zna i ume. Na pitanje kako se bira starešina sela, da li su izbori demokratski, postoje li zavere i slično, stiže i odgovor.

„Šef sela je isto što i kralj. Nema izbora, starešinstvo nad selom se nasleđuje. I nema zavera, ubistava kraljeva kako bi se neko dograbio prestola. Ovde je sve precizno regulisano“, objašnjava Izmail.

Od čega žive oni koji žive u ovom i drugim beduinskim selima? I koliko u ovakvim uslovima, bez ičega osim tišine i beskrajnog mora peska, uistinu žive… Izmail odgovara da je životni vek muškarca oko 100 a žena nešto malo duži - oko 120 godina. A od čega žive… E tu počinje priča o jednoj životinji bez koje života u beduinskim selima ne bi bilo.

„Jedu kamilje meso, golubije takođe… Tu je i kamilje mleko. Postoje i biljke koje se koriste u ishrani, kao i one za čajeve“, govori Izmail ako se uopšte baš tako zove.

A voda? Vidimo seoski bunar, pitamo odakle voda. Izmail kaže da je i u pustinji ima ali ne baš svugde i na svakom mestu. Zato i jeste zanimljiva njegova priča šta beduini rade kako bi saznali gde da kopaju bunar.

„Kamili se voda ne daje 15 dana. Onda se tako žedna odveže i pusti u pustinju. Tamo gde zastane, gde počne da igra, da se vrti u krug, tu je voda. I na tom mestu se kopa bunar.“

Voda iz ovih bunara je slana, razumljivo, ipak je tu nekada bilo more, podseća Izmail i kaže da za sve postoji rešenje.

„Voda iz bunara se pola sata greje a posle toga i pije“, kazuje uz osmeh i objašnjava na čemu se greje kad, kako smo primetili, nigde u vidokrugu nema ni grančica a kamoli drveta.

„Ovde se ljudi i greju i hranu spremaju na osušenom kamiljem izmetu.“

Videli smo i kako to funkcioniše, probali smo i nešto nalik na našu “peku” u seoskom “restoranu” ili “kuhinji”, ne znam kako sve da nazovem jer je tu u funkcije objašnjenja turistima kako se ljudi u beduinskim selima hrane. Žena koja je sve spremala, kada nas je poslužila, brzo je nestala, nigde je više nismo videli, kao u zemlju da je propala.

Bili smo i u seoskoj prodavnici suvenira. Cenkanje je poželjno ali ne i ponižavanje onog s kim trgujete. Ako preterate u bagatelisanju vrednosti robe koje nude, ništa vam ružno neće reći ili uraditi, ali će vam okretanjem leđa zapravo dati do znanja da bi bilo lepo da napustite njihovu suvenirnicu u kojoj su najvredniji proizvod tepih staze od kamilje dlake. Deo ove prodavnice u srcu pustinje je i primitivni razboj na kome se tka. Potrebno je desetak dana da se dobije veličina od dva metra u dužinu sa pola metra širine. Ako mislite da je sve sporo, da je to gubljenje vremena i šta sve ne, brzo ćete ukapirati kako grešite jer ako u beduinskom selu nečega uz pesak ima u izobilju, onda je to – vreme!

Izmail nas je odveo i do seoske apoteke ako se mesto sa  podosta lekovitih preparata i lekova od pustinjskog bilja poređanih na nečemu što liči na veliki sto može tako nazvati. Sve, naravno, nije kao u apoteci, misli se na čistoću, što je opet sasvim razumljivo. Naš dobri vodič nas glasno uverava:

„Interesantno je da ne postoji bolest koja se ovim lekovima ili preparatima ne može izlečiti.“

Da bi nam slikovito dočarao kako to izgleda, čuli smo i ovo:

„Ukoliko ste podložni virusima, da biste se zalečili, moraćete da konzumirate kamilju mokraću.“

U pustinjskom selu se prave i svadbe. Viševekovna tradicija kazuje da mlada mora da se kupi i plati. Čak ni šef sela nema pravo na više od jedne žene, a ako ste mislili da u ovoj zabiti ne postoji institucija razvoda braka, grdno se varate. I to čudo postoji i kod razvoda ženi u funtama, naravno egipatskim, pripada pravo malo bogatstvo. Gde te funte čuvaju, ne znamo, banku u beduinskom selu nismo videli, ali običaj je običaj. Nismo videli ni one žene koje nešto rade osim devojčica koje imaju oko 10 godina i na ularu vode kamile koje turisti koriste za jahanje. Nismo videli ni ljude u seoskoj kafani (šator) koji uživaju, ali smo saznali da kad to čine onda piju čaj iz nestvarno malih posuda sedeći u grupama oko vatre uz obavezno pušenje – hašiša!