Kolumna

Nova priča Nebojše Jevrića: Vlada – čovek koji je izabrao

Na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Takovske, sve do pre nekoliko godina, sedeo je jedan čovek koga su mnogi u centru Beograda znali – ali malo ko ga je zaista poznavao.

Zvali su ga Vlada. Nisu znali prezime. Ni gde živi. Ni odakle je došao. Samo da je svakog jutra, po kiši ili mrazu, sedeo uza zid sa malom ikonom u ruci i blagim osmehom koji je izluđivao cinične prolaznike.

"On je jurodivi“, govorila je jedna starija žena koja je prodavala cveće kod trolejbuske stanice. "Moli se za sve nas, ma koliko mi to zasluživali ili ne.“

Malo kasnije se saznalo da je Vlada zaista bio nekada "neko“. Sin generala u penziji, odrastao u vojnom stanu na Dedinju, završio gimnaziju i fakultet. Imao sve. Onda je, kažu, posle očeve smrti, nešto u njemu puklo. Napustio je porodičnu kuću, prodao svoju polovinu imanja, novac podelio manastirima i skloništima, i ostao na ulici. Bez besa, bez pijanstva, bez žaljenja.

Ljudi su ga godinama viđali po centru grada. Uvek čist, ali u istom kaputu. Govorio je malo, često samo klimnuo glavom. Nikad nije tražio novac – ali ako bi mu neko dao, ubrzo bi ga video u Crkvi Svetog Marka, gde bi tiho spustio kesicu u sanduk za priloge.

Sveštenici su ga poznavali. Jedan od njih kaže da je bio "najredovniji čovek u hramu“. "Dolazio je pre svih, ostajao do kraja. Nikada nije tražio ništa. Samo bi se prekrstio i sedeo u zadnjoj klupi.“

Komšije iz okolnih ulica kažu da je spavao u jednom haustoru u Takovskoj, gde mu je jedna žena ostavljala ćebe i kese sa hranom. "Kad bih mu nešto donela, on bi uvek zahvalio i pola odmah podelio nekom drugom“, kaže ona.

Vlada nije bio beskućnik u klasičnom smislu. Nije bio izgubljen, ni izgladneo, ni nasilan. Bio je čovek koji je izabrao ulicu. "Neću ništa. Imam sve što mi treba“, rekao je jednom novinaru koji je pokušao da napravi reportažu o njemu. "Samo ljudi previše žure da bi primetili da već imaju sve.“

Njegov nestanak niko nije odmah primetio. Jedne jutarnje smene više ga nije bilo. Klupa je ostala prazna. Ubrzo je među prodavcima i prolaznicima počela priča da je Vlada preminuo negde kod Železničke stanice, da ga je odnela Hitna pomoć i da mu niko nije znao ni prezime ni adresu. Neki kažu da su u crkvi tog dana našli kesu s novcem i papirić na kom je bilo napisano: "Za sve koji traže mir.“

Grad se, naravno, nije zaustavio. Saobraćaj je nastavio, ljudi su žurili, reklame su svetlele. Ali, neki su ga pamtili. Cvećarka s početka priče kaže da je nekoliko nedelja kasnije mladić svako jutro dolazio i ostavljao hleb na Vladino mesto. "Nije hteo da kaže ko je. Samo bi rekao: ’On je meni jednom pomogao da ne poludim.’“

Vladina priča nikada nije dobila epilog. Ni objavljen nekrolog, ni krst na grobu. Ali je ostala kao tiho podsećanje da ponekad najveći otpor sistemu nije viknuti – nego odustati. Od privida, od trke, od stalnog "mora se“.

Možda je baš zato mnogima ostao u sećanju. Ne kao svetac, ne kao čudak, već kao neko ko je stvarno živeo po onome kako je hteo.

Možda je baš on jedini ostao.

Urbane legende: Na mom vratu, jednog jutra je osvanula tetovaža "Ovde iseci"