Njima je samo bilo dosadno

Njima je samo bilo dosadno


Kada je grupa školaraca 1965. godine završila na ostrvu, nastupila je situacija drastično različita od one koja je opisana u čuvenom romanu Vilijama Goldinga – piše Rutger Bregman.

Vekovima je zapadna kultura bila prožeta idejom da su ljudi sebična bića. Ta cinična slika čovečanstva opisana je u mnogim filmovima i romanima, istorijskim knjigama i naučnim istraživanjima. Ali tokom poslednjih 20 godina desilo se nešto izvanredno. Mnogi naučnici iz svih krajeva sveta danas imaju mnogo optimističniji pogled na čovečanstvo.

Kada sam počeo da pišem knjigu o ovakvom pogledu na čovečanstvo, znao sam kojom pričom ću se sigurno pozabaviti. Priča se odvija na napuštenom ostrvu negde u Tihom okeanu. Avion je upravo pao. Jedini preživeli su britanski školarci koji ne mogu da veruju koliko su imali sreće. Samo plaža, školjke i voda kilometrima unaokolo. I ono što je najbolje od svega – nigde nema odraslih.

Dečaci su već prvog dana uveli neku vrstu demokratije. Jedan od dečaka, Ralf, izabran je za vođu grupe. Njegov plan je jednostavan. Pre svega će se zabaviti. Drugi zadatak će im biti preživljavanje na ostrvu, a treći pravljenje dimnih signala koje bi mogli da uoče brodovi koji prolaze pored ostrva. Prvi zadatak su uspešno obavili, ali druga dva nisu. Više ih je interesovala zabava nego održavanje vatre. Ubrzo su počeli da oslikavaju svoja lica, prestali da nose odeću i prepustili se nagonima da šutiraju, udaraju, grizu.

Kada se na ostrvu konačno pojavi britanski mornarički oficir, zatiče tinjajuću pustoš. Tri dečaka su mrtva. „Mislio sam“, kaže oficir, „da se britanski dečaci ne bi ovako ponašali.“ Na to se Ralf rasplakao. „Plakao je za izgubljenom nevinošću“, čitali smo, i zbog „tame u čovekovom srcu.“

Ta priča se nikad nije dogodila. Ispričao ju je Vilijam Golding 1951. godine u romanu “Gospodar muva”. Ova knjiga, prodata u desetinama miliona primeraka i prevedena na više od 30 jezika, smatra se jednim od klasičnih romana 20. veka. Kada pogledamo unazad, jasno je šta je tajna uspeha knjige. Golding je umeo da majstorski prikaže najmračnije porive čovečanstva. Naravno, duh tadašnjeg vremena išao mu je naruku. Tih, šezdesetih godina nova generacija je ispitivala svoje roditelje o zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu. Da li je Aušvic bio anomalija, želeli su da znaju, ili se u svakom od nas krije nacista?

Pročitao sam “Gospodara muva” još kao tinejdžer. Bio sam razočaran, ali ni na trenutak nisam sumnjao u Goldingov pogled na ljudsku prirodu. Počeo sam da sumnjam tek kasnije kada sam saznao više o životu autora. Saznao sam koliko je bio nesrećan. Bio je alkoholičar, sklon depresiji. „Oduvek sam razumeo naciste”, priznao je Golding, „jer sam po prirodi i ja takav.“ Napisao je roman „Gospodar muva“ delimično zbog te tužne samospoznaje.

Povezane vesti – Smešna strana erotike

Zapitao sam se da li je nekad neko istražio šta bi deca u stvarnom životu uradila kada bi se našla sama na pustom ostrvu. Napisao sam članak o toj temi u kojem sam uporedio roman “Gospodar muva” sa modernim naučnim uvidima i zaključio da bi se, po svemu sudeći, deca ponašala mnogo drugačije. Čitaoci su bili skeptični. Svi moji primeri odnosili su se na decu kod kuće, u školi ili u letnjem kampu. Tako je započela moja potraga za pričom koja bi bila stvarni “Gospodar muva”. Na internetu sam pronašao članak u kom je pisalo: Jednog dana, 1977. godine, šest dečaka iz Tonge pošlo je u ribolov… Uhvatila ih strašna oluja i brod im se nasukao na obalu pustog ostrva. Šta je uradilo ovo malo pleme?

Sklopili su pakt da se nikada ne svađaju.

U ovom tekstu nisu bili navedeni nikakvi izvori. Ali ponekad je dovoljno samo imati sreće. Jednog dana, dok sam pregledao novinsku arhivu, slučajno sam ukucao pogrešnu godinu i pravi članak se pojavio. U pitanju je bilo izdanje australijskog lista “The Age” od 6. oktobra 1966. godine, a priča se odnosila na šest dečaka koji su tri nedelje ranije pronađeni na kamenitom ostrvcu južno od Tonge, u Tihom okeanu. Dečake je spasao australijski mornarički kapetan nakon što su na ostrvu Ata proveli više od godinu dana. Pisalo je da je ime kapetana Piter Varner. Kada sam probao da ga potražim, ponovo sam imao sreće. U jednim malim lokalnim novinama koje izlaze u australijskom gradu Mekej naišao sam na naslov “Drugari već 50 godina” i fotografiju dvojice muškaraca. Njihova imena bila su Piter Varner i Mano Totau. A gde su se sreli? Na napuštenom ostrvu.

Povezane vesti – Njena Kina

Piter je bio najmlađi sin Artura Varnera, nekada jednog od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Australiji. Tridesetih godina prošlog veka Artur je vladao nad ogromnim carstvom pod nazivom “Electronic Industries”, koje je u to vreme dominiralo radijskim tržištem u zemlji. Piter je trebalo da krene stopama svog oca. Umesto toga, kada je imao 17 godina, pobegao je na more u potrazi za avanturama i proveo narednih nekoliko godina ploveći od Hongkonga do Stokholma, od Šangaja do Sankt Peterburga. Kada se napokon vratio pet godina kasnije, bludni sin je ocu ponosno pokazao diplomu kapetana. Ovo nije impresioniralo Piterovog oca i tražio je od njega da nauči da radi nešto korisno. “Šta je najlakše?”, pitao je. “Računovodstvo”, slagao ga je otac.

SCENA C 2 (1)

Piter je počeo da radi u očevoj kompaniji, ali more ga je još uvek mamilo i kad god je mogao odlazio je u Tasmaniju, gde je imao svoju ribarsku flotu. To ga je dovelo u Tongu u zimu 1966. godine. Na putu ka kući malo je skrenuo i ugledao ostrvo. Ata je nekada bilo naseljeno ostrvo, sve do jednog tužnog dana 1863. godine, kada se na horizontu pojavio brod u potrazi za robovima i otplovio s domorocima. Od tada je Ata napušteno ostrvo, prokleto i zaboravljeno.

Ali Piter je primetio nešto čudno. Kroz dvogled je video tragove vatre na zelenim liticama. Zatim je ugledao dečaka. Golog, sa kosom do ramena. Ovo divlje stvorenje je skočilo sa litice u vodu. Odjednom se pojavilo još dečaka koji su vikali iz sve snage. Uskoro je prvi od njih doplivao do broda.

“Zovem se Stiven”, povikao je na savršenom engleskom. „Ima nas šestorica i mislimo da smo ovde oko 15 meseci.“ Kada su se ukrcali na brod, dečaci su rekli da su bili učenici u internatu u glavnom gradu Tonge. Jednog dana, iz dosade su odlučili da odu na pecanje a onda ih je uhvatila oluja. Piter je radio-vezom pozvao prestonicu Tonge. „Pronašao sam šestoro dece“, rekao je operateru. „Sačekajte“, stigao je odgovor.

Prošlo je dvadeset minuta. Konačno, na radiju se začuo gotovo plačni glas operatera. „Pronašli ste ih! Mislili smo da su mrtvi. Sahrane su održane. Ako su to oni, ovo je čudo!”

Tokom narednih meseci pokušao sam što preciznije da rekonstruišem šta se dogodilo na Ati. Piterovo pamćenje bilo je odlično. Bez obzira na njegovih 90 godina, sve što je ispričao bilo je u skladu sa mojim drugim izvorom, Manoom.

Mano sada ima skoro 70 godina i živi na samo nekoliko sati vožnje od Pitera. Pravi “Gospodar muva”, rekao mi je Mano, počeo je u junu 1965. godine. Protagonisti su bili šestorica dečaka – Sion, Stiven, Kolo, Dejvid, Luk i Mano. Najstariji je imao 16 godina, najmlađi 13. Ono što im je bilo zajedničko je to da im je svima bilo jako dosadno. Smislili su plan da pobegnu na Fidži, ostrvo koje je udaljeno od Tonge oko 500 milja, ili čak na Novi Zeland. Postojala je samo jedna prepreka. Niko od njih nije imao brod, pa su odlučili da ga “pozajme” od lokalnog ribara kojeg nisu voleli. Nije im bilo potrebno puno vremena da se pripreme za putovanje. Dve vreće banana, nekoliko kokosa i mali rešo na gas bile su sve zalihe koje su spakovali. Nije im palo na pamet da ponesu mapu, a kamoli kompas.

Povezane vesti – Lakše je opiti se televizijom nego vinom

Niko nije primetio brodić dok je napuštao luku te večeri. Nebo je bilo vedro, duvao je blagi povetarac i more je bilo mirno.

Ali te večeri su dečaci napravili veliku grešku. Zaspali su. Nekoliko sati kasnije probudili su ih talasi. Bio je mrak. Podigli su jedro koje je vetar ubrzo pocepao na komade. Zatim se slomilo kormilo. “Plovili smo osam dana”, rekao mi je Mano. “Bez hrane. Bez vode.” Dečaci su pokušavali da ulove ribu. Uspevali su da sakupe malo kišnice u izdubljene ljuske kokosovog oraha i delili je podjednako među sobom, uzimajući po gutljaj ujutru i uveče.

Zatim su, osmog dana, ugledali čudo na horizontu. Ne tropski raj sa palmama i peščanim plažama, već ogromno stenovito ostrvo. Ata se smatra nenaseljenom. Ali „do trenutka kada smo ih pronašli”, napisao je kapetan Vorner u svojim memoarima, „dečaci su organizovali malu komunu sa baštom u kojoj su uzgajali hranu, izdubili su panjeve za čuvanje kišnice, napravili teretanu sa neobičnim tegovima, teren za badminton, kokošarnik i održavali konstantnu vatru. Sve ovo su uradili samo uz pomoć jednog starog noža i mnogo odlučnosti.” Dok su se dečaci u “Gospodaru muva” sukobljavali zbog vatre, oni u ovoj stvarnoj verziji održavali su svoj plamen tako da se nije ugasio duže od godinu dana.

Sve su radili podeljeni u dva tima. Ponekad bi se sporečkali ali su brzo rešavali razmirice. Dani su im počinjali i završavali se pesmom i molitvom. Kolo je napravio improvizovanu gitaru od komada drveta, polovine ljuske kokosovog oraha i šest čeličnih žica koje je pronašao u olupini broda i često je svirao kako bi im podigao raspoloženje. A podizanje raspoloženja je ono što im je bilo potrebno.

Tokom celog leta kiša jedva da je padala i to je ih je dovodilo do ludila od žeđi. Pokušali su da sagrade splav, ali bezuspešno. Najgore od svega, Stiven se jednog dana okliznuo, pao sa litice i slomio nogu. Dečaci su mu fiksirali prelom uz pomoć štapova i lišća. „Ne brini”, šalio se Sion, „mi ćemo raditi i tvoj deo posla dok ležiš tu kao kralj!“

U početku su se hranili ribom, kokosom i pticama. Kasnije, kada su se popeli na vrh ostrva, pronašli su stari vulkanski krater, u kome su ljudi živeli vek pre toga. Tamo su otkrili divlji taro krompir, banane i piliće, koji su sami nastavili da se razmnožavaju tokom 100 godina od kada su poslednji stanovnici napustili ostrvo.

Dečaci su konačno spaseni u nedelju, 11. septembra 1966. Lokalni lekar je bio zaprepašćen kada je video da su svi potpuno zdravi i snažni, kao i da je Stivenov prelom noge savršeno zacelio. Ali ovo nije bio kraj njihove pustolovine, jer kada su se vratili u Tongu policija ih je uhapsila i odvela u zatvor. Gospodin čiji su brodić dečaci “pozajmili” 15 meseci ranije, još uvek je bio besan i odlučio je da podnese tužbu.

Međutim, Piter je smislio plan. Budući da je bio korporativni računovođa u firmi svog oca, Piter je upravljao filmskim pravima kompanije i poznavao ljude koji rade na televiziji.

Tako je iz Tonge pozvao menadžera Kanala 7 u Sidneju.

“Možete da dobijete australijska prava za ovu priču”, rekao im je.

“A meni će pripasti prava za ostatak sveta”.

Piter je zatim platio odštetu za stari brod, a dečaci su pušteni iz zatvora pod uslovom da sarađuju na emisiji. Nekoliko dana kasnije stigla je ekipa sa Kanala 7 i nastala je prva ekranizacija ovog događaja koja je emitovana u oktobru 1966. godine. Kada su se dečaci vratili kućama ljudi su bili presrećni. Piter je proglašen nacionalnim herojem. Ubrzo je dobio pismo od kralja Tonge.

“Hvala vam što ste spasli šest mojih podanika”, pisao je kralj. “Da li ja mogu nešto da učinim za Vas?“

Kapetan nije morao dugo da razmišlja. “Da! Želeo bih da lovim jastoge i započnem posao ovde.“ Kralj je pristao. Piter se vratio u Sidnej, dao otkaz u očevoj kompaniji i naručio novi brod. Zatim je unajmio šest dečaka kao posadu svog novog broda i dao im priliku da urade ono što su sve vreme želeli – da vide svet izvan Tonge.

Vreme je da pričamo drugačije priče. Pravi „Gospodar muva“ je priča o prijateljstvu i odanosti, koja ilustruje koliko smo jači ako se oslanjamo jedni na druge. Na kraju našeg razgovora, Piter mi je dao da pogledam njegove memoare koje je, kako je objasnio, napisao za svoju decu i unuke.

“U životu sam naučio mnogo”, glasila je prva rečenica, “uključujući i lekciju da uvek treba tražiti ono što je dobro i pozitivno u ljudima.”

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar