Nova priča Nebojše Jevrića: Luger

Častio je i ciganske žene koje su došle da muževe vode kući. Pregojene i musave, pile su pivo iz flaša i nazdravljale gazda Pačetu, koji je, toga dana, dobar šićar napravio. Cigani mu tipovali seljaka koji je junca jednogoca na stočnoj pijaci prodao.

Pače Stariji bio je lopov i prevarant.

Posle rata, vodila ga je kroz selo patrola KNOJ-a s okačenim pršutama, kokoškama, sedžadama koje je od komšija pokrao. Kao, da ga zastide. Nije se Pače stideo. Otpozdravljao i namigivao seljacima, koji su psovali i pljuvali za njim. Nisu ga dugo zadržali. Imao Pače iskustva. Ispričao je, ne samo šta je ukrao, već i ko u selu slavu slavi, ko ima nekog u šumi, ko je protiv narodne vlasti i zadruge. Pustili ga s prvim mrakom.

Svom zanatu obučio je Pače i sina. I sina su mu po ocu zvali Pače jer se, kao i otac, gegao u hodu i mrdao lijevo i desno debelom zadnjicom. Umro je stari Pače, ali sin je nastavio.

Po kazni, u palanku je premešten Bodan. Bodan je došao na neko vreme, ali se tu oženio i đecu izrodio. Nikad načelnik, ali uvijek zamenik komandira milicije. Teško tome ko njegovih ruku dopadne. Obučit čovek. Umio je da bije, a trag za njim ostajao nije. Samo priča koja se kroz palanku širila kao i strah. Od kolege je, zajedno s radnim mestom, nasledio i Pačeta. Pače i on sprijateljili se prvog dana.

Mala je milicijska plata. Uvek dobro dođe crni fond za koji žena ne zna. Da se ponese kesa kafe kakvoj gastarbajterskoj ženi kad uvrati u noćnoj smeni da priupita šta to onaj njen u Švabiji petlja s emigracijom. I flaša rakije, da razgovor bolje poteče.

Kad je stigao u palanku, donio je sa sobom i pištolj parabelum „luger“. Ko zna kako zbavljen. Nigde nije popisan. Niko za njega nije znao. Pošto je patrola privela Pače kod njega na informativni razgovor, Bodan je unjkavo kroz nos upitao:

„Ovaj, Pače, ove ćemo tvoje lopovluke da zaboravimo, da l’ bi mogao, sutra je pijačni dan, ovaj, da nekom od ovih gedža prodaš, ovaj, ’luger’?“

Pače je zinuo kao peš gledajući u „luger“ u originalnoj futroli, kakve su samo švapski oficiri imali.

„Mogao bih, kako ne bih mogao, druže komandire.“

„I da ćutiš.“

„Jezik glavu lopovima čuva. Ume Pače jezik da drži na toplom. Vole naši seljaci parabelu. Da za Božić zapucaju. Kad snahu za sina isprose.“

Nije se mnogo Pače sa seljakom Milutinom, koji je prodao junca, pogađao. Rekli mu Cigani tačno koliko je para uzeo. Pače mu spustio cijenu samo za polić rakije, koliko su zajedno popili. Dao mu pištolj i kutiju metaka duge devetke pride. Ispratio ga do pola puta, a onda su, u jednoj jaružini, probali „luger“. Nikad nije napravljen pištolj koji bolje leži u svakoj ruci od „lugera“. Pošto je odbio svoj tal, Bodanu je, ujutru, ponio pazar.

Prošla dva meseca, a Bodan poručio Milutinu da siđe u čaršiju.

Poručio mu i da ponese ono što je, pre dva meseca, kupio. Da mu kući ne dolaze. Može bit’ da bi i nešto drugo našli. A i bolje mu je nego da ga vode u istražni zatvor, u okružno mesto. Tamo će priznat’ sve. I što ne sanja da je uradio. I da ne dolazi njemu u stanicu, nego da se u kafani „Jedva“ nađu.

Kafanu „Jedva“ držala je Milka Švabica. Triput je slala pare iz Nemačke za zidanje i triput su je palanački dunđeri ispalili. Radovi su sporo odmicali, sve dok ona nije došla kući. I preuzela stvar u svoje ruke. Bilo je to omiljeno mesto Bodanovo i njegovih bastadura.

Milutin, s prasetom u papirnoj vreći i „lugerom“ zamotanim u tkanicu, dođe. Predade Bodanu i „luger“ i prase. Plati polić rakije, a onda zdimi iz palanke. Bez juneta, praseta, pištolja i municije. I bez para.

Tako je prošao uskoro i Dragutin iz Vlakova. Pa Pajsije iz Kurikuća. Pa tako redom. „Glava šećera“ kružila je po selima. Seljaci kô seljaci, ćutali su i krili svoju muku i bruku. Ali, u cara Trojana kozje uši. Pače je, na kraju, ponudio „luger“ operativcu iz sreza. A onda su i Pače i Bodan privedeni.

Bodanu je ostalo pô godine do penzije kad je izbačen iz službe. A Pače se, „po svom običaju starom, opet vrati kući sa šićarom“ – novim pištoljem „Zastavine“ proizvodnje, CZ 99.