Pričaće se jednog dana kako je novac pojeo košarku

Konkretno, NBA i FIBA nameravaju da u Evropi naprave ligu sa 16 ekipa i 12 stalnih franšiza plus četiri tima koji bi se u ovo buduće elitno takmičenje plasirali kroz nacionalne šampionate.

Sve ovo je više nego izazov za Evroligu i generalno evropsku klupsku košarku. Iz više razloga. Istina je da klubovi akcionari Evrolige nisu u prvoj rundi pregovora prihvatili predlog iz SAD o reorganizaciji najelitnijeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu, ali jasno je uprkos svemu da NBA i kolebljiva FIBA neće lako odustati od ideje u kojoj je profit iznad košarkaške estetike i igre. I dalje, uprkos prepreci na prvom koraku, zajednički planiraju pokretanje lige makar i po cenu da neki od aktuelnih evroligaša od svega odustanu. Ono što je sigurno jeste da evropski NBA projekat, kako je planirano, neće startovati u oktobru 2027, već verovatno godinu dana kasnije.

Da se nešto iza brda valja, uprkos izgovorenom istorijskom ne Evrolige košarkaškoj NBA sili, dokaz je i to što su pojedini evropski klubovi javno saopštili da su otvoreni za novu rundu pregovora koja podrazumeva korigovanu ponudu Amerikanaca. Takođe je za sada javna tajna da predstavnici NBA vode intenzivne razgovore sa jednim brojem evropskih klubova koji bi mogli da se nađu u NBA taboru ukoliko im se ponude bolji uslovi.

U celoj priči finansije i jesu adut onih kojim novca nikad nije malo. Amerikanci zato i podsećaju da je vrednost prosečnog NBA kluba negde iznad 6,6 milijardi dolara, dok evropski košarkaški giganti konstantno posluju sa minusom i uglavnom zavise od fudbalskih (Real, Barselona, Bajern) ili državnih sponzorstava (Crvena zvezda, Partizan). Evropom istovremeno kruži i priča kako NBA uveliko prikuplja ponude za franšize koje dostižu vrednost veću od milijardu dolara u gradovima kao što su Pariz, Berlin ili London.

Bolje upućeni takođe tvrde da ukoliko NBA ponudi evropskim klubovima finansijsku stabilnost i profit, trenutno jedinstvo Evrolige, više prividno nego stvarno, moglo bi da se sruši kao kula od karata.

Neće se, međutim, baš tako lako predati ni Evroliga. Bar tako tvrdi Dejan Bodiroga, predsednik najmoćnijeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu. Nedavno je obelodanio i podatak upakovan u optimizam da je „trenutno Evroliga jača nego ikad“.

„Prošle godine smo imali više od tri miliona i trista hiljada navijača koji su ispunili naše dvorane, a utakmice je posredstvom televizijskih ekrana gledalo više od petsto miliona gledalaca tokom sezone, što je najveći broj do sada. Sponzora, partnera i navijača je sve više. Dakle, Evroliga je u dobrom momentumu kada se pogledaju neke brojke“, naglasio je Bodiroga.

Evroliga, namerena da se odbrani od nasrtljivih Amerikanaca, ide i korak dalje. U želji da zauzmu ključna tržišta i gradove pre nego što poentira NBA, uveliko se razmatra i transformacija 13 klubova vlasnika Evrolige u trajne franšize uz širenje takmičenja koje bi ubuduće imalo 24 kluba.

Kako će sve izgledati još se ne zna. Evropa računa i na tradiciju, odnosno činjenicu da je na Starom kontinentu model sporta zasnovan na nacionalnim ligama, plasmanu prema zasluzi i sportski uzavreloj kulturi navijača, što je i te kako u suprotnosti sa američkim franšiznim sistemom. Postoji, sasvim opravdana, i zabrinutost da bi NBA liga mogla da unazadi pa čak i uništi nacionalne šampionate u pojedinim evropskim državama.

Takođe i da je cilj onih koji sve zagovaraju pre svega pokušaj „da slanjem svojih osrednjih igrača u Evropu NBA spase košarkašku Ameriku“. S one strane „Velike bare“ tvrde suprotno. Ukoliko projekat zaživi, uveravaju, NBA će uvesti kvote i ograničiti broj američkih igrača u timovima NBA Evropa. Navodno, cilj je „da se stvori autentičan evropski proizvod koji razvija domaće talente“ što u prevodu znači da NBA Evropa neće biti košarkaška deponija za Amerikance koji nisu prošli NBA draft, već nešto sportski gledano daleko plemenitije. Iza ove velikodušnosti krije se, međutim, deo formule kapitalističkog načina razmišljanja na temu kako ostvariti što veći profit. Konkretno, uveravaju upućeni, „NBA ne dolazi u Evropu zato što u SAD nema novih Džordana ili Kobija, već zato što je shvatila da se naredni Jokić ili Dončić kriju baš u Evropi“, a to znači da profit od sledeće megazvezde mora završiti u kasi NBA, a ne kasi evropskih klubova. Jasno je, dakle, da teza od strepnji SAD da izgubi košarkaši primat nije motiv NBA karavana za dolazak u Evropu, već da je reč o čistom biznisu na globalnom nivou.

I američke ptičice na grani odavno cvrkuću da evropska košarka proizvodi najbolje igrače na svetu. Takođe i da prihodi od košarke u Evropi na prate taj nivo talenata. Za sve u NBA sistemu optužuju Evroligu koja, kako kažu, „ostavlja blago na stolu zbog zastarelog poslovnog nivoa“. Ovaj komercijalni raskorak, tvrde u NBA, mogao bi da se niveliše preuzimanjem Evrope na način kojim bi NBA uspostavila direktnu kontrolu nad skautingom i klupskim košarkaškim akademijama.

Preuzimanjem Evrope kroz sopstvenu ligu stvorio bi se pre svega direktan i apsolutno profitabilan kanal za preseljenje najboljih u SAD.

Košarkaši iz Evrope su tek nekoliko decenija prisutni u NBA. U početku su bili manje-više atrakcija da bi vremenom postali mnogo više od toga. Danas su Evropljani u NBA nosioci igre u svojim ekipama, šampioni i višestruki osvajači MVP priznanja. Ali, vratimo se na početak.

Pitanje od milion dolara glasi: ko je i kad od evropskih košarkaša prvi obukao dres jednog NBA ligaša? Malo je onih, čak i dobrih znalaca ove tematike, koji će bez dužeg razmišljanja odgovoriti da je to bio Bugarin Georgi Gluškov.

Košarkaš Akademika iz Varne u Feniks Sanse stigao je 1985. posle sjajnih igara na šampionatu Evrope.

Sansi su izabrali Gluškova u sedmoj rundi drafta kao 148. pika. Odigrao je samo jednu sezonu nastupivši na 49 utakmica. Kao krilni centar u proseku je beležio 4,9 poena i 3,3 skoka. Po povratku iz SAD ostavio je dubok trag u Italiji u dresu Kazerte.

Tek krajem ’80-ih evropski košarkaši postali su neko i nešto u NBA košarci. „Egzotična pojačanja“, kako su na startu predstavljeni u američkim medijima, vrlo brzo su postali lideri svojih ekipa. Vlade Divac (LA Lejkersi), Dražen Petrović (Portland), Šarunas Marčuljonis (Golden Stejt), Žarko Paspalj (San Antonio) igrajući u NBA pokazali su i dokazali da košarkaši iz Evrope mogu igrati ravnopravno u najjačoj ligi sveta.

U istoriji NBA košarke za sva vremena ostaće upisano da je Dražen Petrović bio prvi evropski bek koji je izabran u idealnu petorku NBA lige. Vlade Divac je u svojoj eri plenio ne samo košarkaškim umećem i šarmom, već i čudesnom basket inteligencijom zahvaljujući čemu je postao zvezda prvo LA Lejkersa, a onda i Sakramenta. Toni Kukoč ostao je upamćen kao ključni šesti igrač Čikago Bulsa i kao neko ko je osvojio tri šampionska prstena. Litvanac Arvidas Sabonis je NBA publiku oduševljavao asistencijama sa pozicije „petice“ kakve NBA do tada nije videla.

Nešto kasnije pojavila se grupa Evropljana koji su u svojim timovima bili nezamenljivi igrači. Nemac Dirk Novicki je NBA terene oplemenio šutom sa jedne noge i igrama koje su Dalas Maveriksima donele istorijsku titulu 2011. Francuz Toni Parker, u ulozi pleja, darovao je Sparsima četiri titule. Ostaće upamćen i kao prvi Evropljanin sa zvanjem MVP finala NBA (2007).

Sjajne partije pružao je i Španac Pol Gasol u dresu Lejkersa. U tandemu sa Kobijem Brajantom u timu iz Los Anđelesa doneo je dve uzastopne NBA titule. Srbina Predraga Stojakovića, trostrukog „ol-stara“, NBA će pamtiti kao jednog od najboljih šutera u istoriji košarke. Karijeru je krunisao šampionskim prstenom u dresu Dalasa.

Evropski asovi se, međutim, nisu zadovoljili samo gore prepričanim. Danas su neko ko vlada NBA ligom i sa statusom zvanično najboljih košarkaša na svetu. Izdvaja se Srbin Nikola Jokić. Trostruki je osvajač MVP priznanja u regularnom delu sezone i MVP finala u kome su Denver Nagetsi napravili istorijski uspeh osvajanjem prve NBA titule. Stručnjaci, ali i ljubitelji košarke tvrde da je Srbin potpuno redefinisao poziciju centra. Istovremeno Jokić je i jedan od najboljih asistenata, ali i najinteligentnijih igrača koji su ikada istrčali na parkete NBA lige.

Amerikanci, ali i svi oni koji prate NBA zbivanja ne kriju oduševljenje onim kako košarku igra Grk Janis Adetokumbo. Najbolji je odbrambeni igrač NBA lige i osvajač prstena sa ekipom Milvoki.

Slovenac Luka Dončić je neko ko je umećem oplemenio košarkašku igru i zasenio mnoge aktuelne NBA zvezde. Njegovi statistički podaci su naprosto fascinantni. Trenutno je jedan od najubitačnijih napadača, ali i najboljih plejmejkera NBA lige.

Bila bi nepravda ukoliko se ne bismo podsetili i na to koliko su američki NBA igrači učinili za košarku u Evropi. Jedan od prvih koji je predstavio američku košarku na evropskim parketima bio je Bil Bredli. U sezoni 1965/66. nosio je dres Simentala, danas Olimpije iz Milana. Italijani su možda najviše zahvaljujući njemu u toj sezoni osvojili evropski Kup šampiona.

Nekoliko godina kasnije na Stari kontinent počeli su da stižu igrači koji su imali zapažene uloge u NBA sistemu. Prva velika zvezda bio je Bob Mekadu, osvajač dve titule sa Lejkersima. Pojačao je 1986. tim iz Milana koji je s njim u sastavu dva puta trijumfovao u Evropi. Džordž Gervin je iste godine potpisao za Romu. Jedan od najboljih strelaca u istoriji NBA u Evropi je u proseku postizao 26 koševa po utakmici.

Kako se povećavao budžet nekih evropskih ekipa, pre svih italijanskih i grčkih, tako je i broj NBA igrača rastao. Jedan od njih bio je i Dominik Vilkins, koji je Panatinaikosu doneo prvu evropsku titulu.

Istorija beleži i da je najveći broj NBA zvezda stigao u Evropu u vreme NBA lokauta (1998/99). Potpisivali su kratkoročne ugovore sa evropskim timovima kako bi održali formu i dopunili lični budžet.

Najveća atrakcija bio je Deron Vilijams koji je u Evropu stigao u vreme poslednjeg lokauta 2011. U Bešiktašu je dočekan kao megazvezda. Sve utakmice odigrao je pred punom dvoranom. Na jednoj je, uz oduševljenje navijača, postigao 50 poena. U istoj sezoni velika atrakcija na evropskim terenima bio je i Toni Parker koji se u vreme lokauta vratio u Francusku. Igrao je za Asvel.

Danas je priča malo drugačija. Na početku sezone 2026/27. dres NBA klubova nosi 71 košarkaš iz 23 zemlje. Najviše predstavnika ima Francuska (19). Slede Nemačka sa sedam, Srbija sa šest, zatim Velika Britanija i Litvanija sa po četiri igrača. Hrvatska ima tri košarkaša, a Švedska dva. Ono što je više nego zanimljiv podatak jeste da svi klubovi u NBA trenutno imaju bar jednog igrača iz Evrope.

Evropski igrači visoko se kotiraju i kad su u pitanju ugovori. Od svih najplaćeniji je Nikola Jokić čiji je ugovor „težak“ 276 miliona dolara. Njegova ovogodišnja plata iznosi 59 miliona. Ali, ono pravo tek sledi. Trenutno drugi najplaćeniji igrač NBA lige (prvi je Stef Kari) već u narednoj sezoni potpisaće ugovor sa rekordnom cifrom ikad u NBA ligi. Papiri su spremni, srpski as uskoro bi trebalo da stavi paraf na iznos od 359,5 miliona dolara za novu petogodišnju vernost svom klubu.

Jedni idu u SAD, drugi iz SAD stižu u Evropu. U aktuelnoj sezoni Evrolige čak 133 košarkaša imaju najmanje jednu odigranu utakmicu u NBA ligi. Pedantni statističari izračunali su da svi zajedno imaju više od 20.400 utakmica u najjačoj ligi sveta.

Najviše NBA igrača je trenutno angažovano u madridskom Realu. Isti broj košarkaša iz SAD, dakle njih 11, nosi i dres Dubaija koji geografski nije na Starom kontinentu, ali košarkaški jeste.

Najozbiljniju NBA karijeru od svih imao je Jonas Valančijunas. Litvanac, trenutno član Žalgirisa, odigrao je s one strane okeana 14 sezona ili 1002 utakmice. Da američki igrači u Evropi nisu katalog robe koju bi trebalo vratiti proizvođaču, ili možda i jesu, dokazuje i da trenutno dres evropskih klubova nose devetorica koji u svojoj zbirci trofeja imaju NBA šampionski prsten. Jedan od njih je i Džordan Navora, trenutno prvotimac Crvene zvezde.

Uz Navoru, Zvezda u aktuelnoj sezoni Evrolige ima još petoricu bivših NBA igrača. Partizan čak devetoricu. I jedni i drugi u rosteru imaju po 11 igrača sa stranim državljanstvom.

Isti igrači, u proteklih pet sezona, branili su boje oba kluba. Ali i drugih ekipa u Evroligi.

U poslednjih pet evroligaških sezona američki košarkaš internacionalac koji je promenio najviše klubova u Evropi je Kodi Miler-Mekintajer. Nosio je dres Partizana, zatim Baskonije, dve sezone majicu Crvene zvezde i sada Olimpijakosa. U grčkom klubu ima ugovor 2+1 godinu, što znači da će za tri sezone zaraditi 6,5 miliona evra. U Crvenoj zvezdi zarađivao je milion evra po sezoni.

Da su beogradski klubovi dobrostojeći dokaz je i to što troše više nego ozbiljne pare za ugovore košarkaše. Zvezda za neto plate trenutno na godišnjem nivou troši 16,5 miliona evra i sa Fenerbahčeom deli sedmo i osmo mesto u Evroligi. Partizan plaća igrače nešto manje – 14,5 miliona evra po sezoni, jednako koliko i Barselona.

Zanimljivo je da su Crvena zvezda i Partizan gotovo poravnati kada je u pitanju broj odigranih minuta i utakmica njihovih pojačanja u najjačoj ligi sveta. Šestorica košarkaša Crvene zvezde imaju 788 utakmica u regularnom delu NBA lige. Rekorder je Šemi Odželej sa 284. Partizan se može pohvaliti da u rosteru ima Džabarija Parkera, nekadašnjeg drugog pika na draftu, kao i Lamara Stivensa, koji donose ogroman kvalitet i atletske vrednosti NBA karavana.

Uprkos ovim, ali i nizu drugih pokazatelja, beogradskih rivala nema među klubovima na koje buduća NBA Evropa liga računa kao na trajnu franšizu. Razlog je, govore dobro upućeni, isključivo ekonomske prirode. Srpsko tržište, tvrde, u budućoj ligi naprosto „ne može da generiše stotine miliona dolara profita kroz TV prava i skupe ulaznice na nivou Pariza ili Londona“. Međutim, nije baš tako. Evropi i onima koji kroje novo košarkaško odelo Evrope i te kako smeta tzv. državno sponzorstvo na koje su oslonjena dva beogradska kluba.

Ovim sudbina „večitih rivala“, bar kada je u pitanju igranje u Evropi, nije zapečaćena. Ukoliko NBA Evropa uprkos otporima na kraju ipak zaživi, beogradski klubovi bi teoretski imali šansu da postanu deo ovog takmičenja ako na terenu izbore jedno od četiri rotirajuća mesta kroz još nedefinisane FIBA kvalifikacione turnire.

U suprotnom i Zvezda i Partizan bi mogli da nađu sebe u novoj Evroligi. U desetogodišnjem strateškom planu ovog takmičenja je i transformacija lige sa stalnim franšizama i proširenjem broja učesnika na 24. Ukoliko dobiju trajnu franšizu, što baš i nije izvesno, to bi i Zvezdi i Partizanu osiguralo dugoročnu stabilnost i mesto u evropskoj eliti bez obzira na ideje iz SAD.

Planovi koji se pominju jasno definišu poziciju 12 evropskih gradova bitnih za realizaciju ideje u NBA Evropa. Na toj listi su London, Mančester, Pariz, Lion, Madrid, Barselona, Berlin, Minhen, Rim, Milano, Atina i Istanbul.

Britanci, Francuzi, Španci, Nemci i Italijani bi imali po dve, a Grčka i Turska po jednu ekipu. Ovo na neki način samo potvrđuje da se NBA Evropa u ovom projektu vodi ekonomskim principima uz uverenje da su pomenuti evropski gradovi i njihove zemlje bogata tržišta sa razvijenom infrastrukturom i adekvatnim biznis okruženjem usklađenim sa standardima Amerike. Sve postaje jasnije kad se zna da se projektovana vrednost ulaznih licenci kreće od petsto miliona do više od milijardu dolara. I za bogatu Evropu, odnosno njene finansijski najmoćnije klubove, ove cifre baš i nisu beznačajne.

Kako sada stvari stoje, u ligi za bogate zvanoj NBA Evropa uprkos visokom košarkaškom rejtingu nema mesta za klubove iz Rusije, zatim Srbije i na kraju Litvanije uprkos istini da je reč o zemljama koje su uz Španiju ubedljivo najuspešnije evropske zemlje u košarkaškom sportu.

Rusi imaju franšizu (akcije) u Evroligi. Litvanci preko Žalgirisa takođe. Srbija se nada. Ukoliko Evroliga donese konačnu odluku da u sezoni 2027/28. u takmičenje uključi 24 kluba, šanse „večitih rivala“ rastu. Sa još devet klubova Partizan i Crvena zvezda ušli bi u završni proces od 11 timova koji konkurišu za dobijanje trajne franšize.

Konkurencija je više nego žestoka. S obzirom na finansijsku moć, najveće šanse se daju Dubaiju koji već igra Evroligu. Tu su i neki klubovi iz bogatih evropskih gradova, pre svih Pariza i Rima. Zatim i Londona. Ozbiljan kandidat da postane vlasnik trajne franšize Evrolige je i Valensija. U igri je i solunski PAOK, ali i dva bogata izraelska kluba, Hapoel Tel Aviv i Hapoel Jerusalim.

Možda je najveći problem „večitih“ što unutar Evrolige postoji struja koja smatra da jedan grad, konkretno Beograd, ne bi trebalo da ima dve stalne franšize. Malo čudno s obzirom da to važi samo za Beograd, a ne konkretno za Atinu ili Istanbul.

Uprkos tome što Evroliga ne želi u Evropi NBA Evropu, ona željom da stvori potpuno zatvoren sistem sa višegodišnjim licencama zapravo radi isto što i NBA. Ako sve ugleda svetlost dana, nacionalni šampionati u evropskim zemljama izgubiće značaj i ostati bez prava prohodnosti u elitno kontinentalno takmičenje. Evroligom sa 24 tima takođe bi se povećao i broj utakmica, što bi bio novi napor za igrače, ali bi se uvećali prihodi, pre svega od prodaje ulaznica i TV prava.

Velika pretnja evropskoj košarci je i istina da sve više ostaje bez najtalentovanijih igrača. Činjenica je da bogate stipendije na američkim koledžima poput magneta privlače evropske talente. Ovog leta šestoro mladih evropskih košarkaša prešlo je u američku Razvojnu ligu posredstvom zvaničnog drafta 2026. NBA G lige. Trojica su Francuzi, dvojica Španci i jedan Šveđanin. Ova brojka nije konačna jer postoje i evropski igrači koji su u G ligu prešli direktno nakon završetka američkih koledža ili kroz sporedne NBA ugovore. Postoje, međutim, i kontraputevi. Zvanično čak 18 igrača iz G lige potpisalo je ovog leta ugovore sa klubovima iz Evrolige.

Sve ovo na neki način potvrđuje da evropska klupska košarka prolazi kroz najveći organizacioni preokret možda i u istoriji. Jedan od zanimljivih pravaca je bez sumnje težnja prema globalizaciji i izlasku iz tradicionalnih košarkaških granica. Dokaz je implementiranje Dubaija u evropsku košarku čime se samo potvrđuje da Evroliga i te kako želi arapski kapital. Nije nikakva tajna da ulazak arapskog kapitala u evropsku košarku predstavlja najveću komercijalnu prekretnicu u istoriji ovog sporta. Za njih je opet evropska košarka ništa drugo do jeftina ulaznica za elitni zapadni sport. U tom paketu je i novi naslovni sponzor Evrolige. Partnerstvo sa „Turkish Airlines“-om je arhivirano, u naredne četiri godine naslovni sponzor biće avio-kompanija „Etihad Airways“ sa višestruko većom sumom u poređenju sa onom iz prethodnog ugovora, što će klubovima akcionarima Evrolige uvećati nagradne fondove.

Sad je valjda jasno i kakva budućnost čeka košarkašku Srbiju. Iz sportskog ugla i dalje će verovatno biti zemlja najtalentovanijih košarkaša i stručnjaka na svetu bez svojih timova na velikoj evrosceni, dok će je poslovni košarkaški svet doživljavati isključivo kao zemlju jeftinog, ali ne i do kraja upakovanog košarkaškog blaga sve dok se jednog dana i sama ne uključi na pravi način u košarkaški biznis. Najgora opcija bila bi ukoliko bi se jednog dana pričalo da je na Balkanu nekad postojala evropska i svetska košarkaška sila koja se zvala Srbija.