Nova priča Nebojše Jevrića: Smrt na Sajmu knjiga

Zvali su ga i Noske i Uške, ali se on svima predstavljao kao Meče. Visok metar i pedeset, ali nabildovan. Sanjao je da postane čuvar reda, ali ga zbog visine nisu primili u školu u Sremskoj Kamenici, gde su se školovali milicajci. Rastao je pun mržnje prema krakatim Dinarcima.

Ništa nije tako jako kao mržnja malog čoveka prema velikom, zapisano je u „Blagu cara Radovana“.

Završio je ugostiteljsku školu kao jedan od najboljih đaka. Na praksi, starije kolege zavolele su ga jer niko kao on nije umeo da uvali račun pijanim gostima. Ako bi se ko od gostiju i pobunio, zatreptao bi dugim, gotovo ženskim trepavicama, i suze samo što ne bi krenule.

„Izvinite, ja sam ovde na praksi. Ja sam novi...“ I opet bi dobijao bakšiš.

Probijao se između stolova, visoko podižući ajncer s pićem... Nosio, na kratkoj ruci, i po pet naređanih tanjira u večno punoj kafani u Skadarliji. Kad bi kelneri, posle fajronta, istresali bakšiš koji se delio sa šankerima, on je uvek vadio najviše.

Sa posebnom snishodljivošću odnosio se prema ljudima iz Službe, s uniformom ili bez nje.

Sve je čuo, sve je video, sve je znao. Kao što je pamtio apsolutno tačno račune u kafani, pamtio je i delove pijanih razgovora. Kasnije se, uz preporuku Važnih Drugova, zaposlio u kafani u koju dolaze prvoborci iz šeset osme, pesnici, slikari... Tu, posle pete čaše niko ne vodi računa o konspiraciji, koju je uvažavao i poštovao. Pio je i on kad bi ga častili, i polako se navlačio na alkohol.

Često je pričao masne političke viceve, koji su podsticali one druge da i oni pričaju.

Posle fajronta, do duboko u noć, pisao je u iznajmljenoj sobici, u zajedničkom dvorištu, svoje izveštaje. Kucao je na poratnoj mašini teškoj deset kila, iz Mesne zajednice Jebidola. Svima u dvorištu rekao je da je pisac i da piše knjigu. (Treba se čuvati onoga što o sebi pričate jer vam se može desiti da to i postanete.) U Analitici DB-a, zaposlene drugarice smejale su se metaforama kojima je nesretni Meče kitio svoje izveštaje.

Godine prolazile. Nikad se nije oženio. Trajao je tu i činio sve da bude dobar, neophodan. Moglo se kod njega dobiti i piće na crtu, zbog čega su ga stalni gosti uvek poštovali. Umeo je i da, kad skine konobarsku bluzu, zasedne s pijanim piscima za sto.

„De si ti, mička li ti paterina, voliš i ti vinjak, tinjak, sirotinjak!“, govorio mu pokojni Ambrozije.

Godine prolazile. Stario je zajedno sa svojim gostima. Sanjao je da i on, jednog dana, postane ravan njima, da govori onako kako su oni govorili. Da piše. Nikad o sebi nije pričao. Selo iz kojeg je došao odavno je opustelo. Kad su kafane pozatvarane i privatizovane, otišao je u penziju.

Važni Drugovi više nisu bili važni. Sve se promenilo. Niko ga nije zvao. On sam, bez prijatelja, u velikom gradu. Napisao je jednu, pa drugu, pa treću knjigu o konju Šarinu, kojeg je čuvao kao dečak na selu. O psu Zeljovu. Bile su to tanušne knjižice, bez ilustracija. Mesecima je gladovao da bi, od kelnerske penzije, uspeo da odštampa knjige. Pisao je u hladnoj sobi, u iskrzanom kaputu, s kačketom na glavi i šalom oko vrata.

Poklanjao je svoje knjige piscima, ali su ga oni zbunjeno gledali. Nikog od onih pisaca koje je poznavao više nije bilo među živima. Slao je knjige redakcijama za kulturu dnevnih novina i, čekajući hoće li ga ko pomenuti, kupovao sve novine.

Počeo je da pije, sve više, ispred prodavnice u komšiluku. Na Sajmu knjiga niko ga nije prepoznao.

Šesetosmaši bili su već ljudi u ozbiljnim godinama. Rakija i neuredan život razbili bratiju boemsku. Nema više „Bermudskog trougla“. Noseći torbu punu knjiga, lutao je kroz vrevu na Sajmu. Javljao se svima, pokušavao da priča. Zaludu. Posetioci Sajma začuđeno su ga gledali.

A onda je otišao do reke. Pobacao knjige koje je uzaludno pokušavao da podeli. Ni džabe ih niko nije hteo.

Izgutao bočicu tableta koje mu je doktor propisao zbog nesanice. I zaplivao prema matici.

Kaput i dokumenta ostavio je na obali. Plivao je polako, ženski, nije mu smetala hladna voda. Stigao je do sredine, a onda su tablete počele da deluju.