Novi roman Simon de Bovoar

Novi roman Simon de Bovoar


U svojim memoarima “Moć stvari” iz 1963. godine, Simon de Bovoar spominje roman od kojeg je odustala. Roman je bio pokušaj da napiše priču o svojoj najboljoj prijateljici Zazi, koja je mlada umrla od posledica virusnog encefalitisa. Počela je da ga piše 1954. godine, pet godina nakon što je objavila svoju revolucionarnu feminističku raspravu “Drugi pol”.

Na romanu je radila nekoliko meseci pre nego što ga je pokazala Žan-Polu Sartru, svom dugogodišnjem partneru. Sartr nije bio impresioniran. Simon je u svojim memoarima napisala da se slaže sa njegovom procenom. Prema njenim rečima, “priča nije držala pažnju čitaoca”. Decenijama nakon toga književna javnost pitala se šta se dogodilo sa ovim rukopisom. Čak i kada su posthumno objavljena njena druga dela, kao što su dnevnici i ljubavna pisma, sudbina ovog romana ostala je pod velom misterije.

Knjiga “Nerazdvojne” će se konačno naći u štampi jer je njena usvojena ćerka Silvi le Bon de Bovoar odlučila da počne da objavljuje radove iz arhive koju je nasledila. Ova knjiga, koja će biti objavljena u Francuskoj na jesen a u Sjedinjenim Američkim Državama sledeće godine, baca svetlost na važno životno poglavlje Simon de Bovoar i odnos koji je bio ključan za formiranje njenih pogleda na rodnu nejednakost i seksizam.

Takođe, ova knjiga bi nam mogla ponuditi uvid u razvoj Simon kao pisca i preoblikovati način na koji razumemo njenu književnu zaostavštinu. Iako je tokom života objavila nekoliko romana poput “Gošća” i “Mandarini”, za koji je 1954. godine dobila najprestižniju francusku književnu nagradu, ona je danas najpoznatija po svojim političkim i filozofskim radovima. Zbog toga akademska javnost s nestrpljenjem očekuje objavljivanje nove knjige, nadajući se da bi mogla da odgovori na dugogodišnja pitanja o literarnim kvalitetima ovog romana.

Povezane vesti – INTERVJU JELENA KAJGO: Ušuškali smo se u neku osrednjost

“Zašto ga je Simon odbacila? Zašto se tako lako složila sa Sartrom? Mislim da to nije imalo veze sa kvalitetom romana”, kaže Toril Moj, profesor književnosti na Univerzitetu Djuk i autor knjige “Simon de Bovoar: Rađanje intelektualke”, koji je nedavno pročitao neobjavljen rukopis. “Smatrala je da je knjiga beznačajna jer se nije bavila političkim temama”. Njena ćerka Silvi izjavila je da je znala da bi roman trebalo objaviti kad-tad, već nakon što ga je pročitala 1986. godine, nedugo posle smrti Simon de Bovoar. “Imala sam druge prioritete kada je objavljivanje u pitanju i tek sada sam stigla do njenih romana i kratkih priča”, rekla je.

Simon de Bovoar je za izvršitelja svog književnog testamenta izabrala Silvi le Bon de Bovoar, koja joj je dvadeset šest godina bila bliska saradnica i koju je usvojila 1980. godine sa jasnom namerom da prava na njene rukopise pripadnu baš Silvi. Takođe, Silvi le Bon de Bovoar je uverena da su “Nerazdvojne” potpuno formirano delo. “Kada je napisala ovaj roman 1954. godine, već je bila iskusan pisac”, rekla je Silvi. “Uništila je neka dela kojima nije bila zadovoljna, ali ovo nije. Rekla mi je da sa rukopisom uradim šta mislim da je ispravno.”

Roman se, kao i dobar deo arhive, čuvao u kući Silvi le Bon de Bovoar, dok su neki rukopisi poklonjeni Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Simon je roman ostavila bez naslova pa je Silvi inspiraciju za naslov tražila u tekstu. Reč ‘nerazdvojne’ pominje se više puta da opiše odnos centralnih likova koji je inspirisan odnosom između Simon de Bovoar i Elizabet Lekon, zvane Zaza. Obe su bile rođene u buržoaskim, katoličkim porodicama, a upoznale su se kada su obe imale devet godina. Delile su iste snove o slobodi i visokom obrazovanju. Istinita priča o Zazi koju Simon opisuje u svom delu “Uspomene lepo vaspitane devojke”, objavljenom 1958. godine, veoma je slična izmišljenoj verziji u romanu “Nerazdvojne”. U obe knjige Simon piše o Zazinom odustajanju od studija pod pritiskom porodice, kao i o njenoj nesrećnoj vezi sa filozofom Morisom Merlo-Pontijem, kojeg u romanu naziva Žan.

Kada je Zaza umrla u dvadeset prvoj godini, Simon je bila očajna. Smatrala je okrutnom ironijom života to što Zaza, koja ju je inspirisala da se odupre konvencionalnim očekivanjima i ograničenjima, nije poživela dovoljno dugo da ih nadvlada i postane nezavisna. “Zajedno smo se borile protiv sudbine koja nam je bila nametnuta i dugo sam mislila da je njena smrt bila cena moje slobode”, napisala je Simon u svojim memoarima.

Povezane vesti – INTERVJU ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ: Prestonica i palanka ne mogu jedna bez druge

Lorens Taku, iz izdavačke kuće koja će na francuskom objaviti “Nerazdvojne”, kaže da roman daje novi pogled na ulogu koju je Zaza imala u feminističkom buđenju De Bovoar.

“U priči veoma snažno opisuje načine na koji su mlade žene bile sprečene da žive slobodno, jer je njihova svrha bila da budu žene i majke”, rekla je Lorens.

Prava za štampanje romana su do sada prodata izdavačkim kućama u sedamnaest zemalja. Danijel Halpern iz izdavačke kuće “Ecco” kupio je prava na knjigu iako je nije još pročitao.

“Nemate baš često šansu da objavite novu knjigu Simon de Bovoar”, rekao je.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar