Pobeda klaviriste iz senke

Isprva je bio samo klavir i muzika je bila sasvim nevažna. Neko je svirao samo da bi nadjačao zvuk kinoprojektora. Ali note je teško ignorisati, muzika je ipak muzika, čak i kada je tu da samo brže prođe vreme. I nije mogla dugo da ostane u senci platna ma kako ono magično bilo. Ni  nemi filmovi nisu mogli bez zvuka i vremenom je filmska magija postala nezamisliva bez njih.

Prvi zvučni film sa originalno komponovanom muzikom je „King Kong“ Merijena C. Kupera iz 1933. Muziku je komponovao čuveni Maks Stajner, jedan od najvećih filmskih kompozitora svih vremena, autor muzike za više od 300 filmova, od kojih su najpoznatiji „Prohujalo sa vihorom”, „Kazablanka”, „Blago Sijera Madre” i drugih. Ovaj vanvremenski hit obeležila je čuvena dramatična muzika koja je ušla u istoriji filma. Ali za razliku od filmova koji su kasnije snimljeni i koji su publici doneli i prepoznatljive hitove, jedna od najlepših numera filmske muzike koja je urađena za „Kazablanku” nikada nije nagrađena.

Malo je ljubitelja filma koji su u pratećoj muzici mnogih dela prepoznavali dela Vagnera, ali je činjenica da su njegove note prisutne u mnogim ostvarenjima. Klasična muzika je zapravo ostvarila ogroman uticaj na kasniju filmsku muziku, pogotovo umetnici iz doba romantizma. Šubertovu „Nedovršenu simfoniju“ koristio je Luis Bunjuel u filmu „Zlatno doba“ iz 1930, muzika Johana Sebastijana Baha našla se u filmovima „Marseljeza“ Žana Renoara iz 1938, „Orfejev testament“ Žana Koktoa iz 1950, „Prelaz preko Rajne“ Andrea Kajata iz 1960, „Persona i tišina“ Ingmara Bergmana iz 1966. godine i u mnogim drugim ostvarenjima.

Povezane vesti - Skidanje patine

Čarli Čaplin se u filmu „Diktator“ iz 1940. godine opredelio za uvertiru iz Vagnerove opere „Loengrin“. U filmu „Zlatne kočije“ Žana Renoara koriste se Vivaldijeva „Godišnja doba“, a Albinonijev „Adađo“ može se čuti u „Procesu“ Orsona Velsa iz 1962. Rosinijeva muzika iz opere „Seviljski berberin“ korišćena je u Felinijevom „Osam i po“ iz 1963, a Mocartova muzika korišćena je u filmu „Amadeus“ Miloša Formana iz 1984. godine, Malerova u istoimenom filmu Kena Rasela iz 1974. godine, Vagnerova u filmu Frensisa Forda Kopole „Apokalipsa sada“ iz 1979. godine, Šopenova muzika u biografskim filmovima „Šopen“ Kena Rasela i „Emprompti“ Džejmsa Lapina, zatim arija „O mio babbino caro“ iz opere „Đani Skiki“ Đakoma Pučinija, kao i Betovenova muzika u filmu „Soba s pogledom“ Džejmsa Ajvorija iz 1985. godine, komad „Mesečina“ iz „Bergamske svite“ Kloda Debisija u filmu „Frenki i Džoni“ Gerija Maršala iz 1991. godine.

U ostvarenju „Kraljev govor“ Toma Hupera iz 2010. godine, u jednoj od poslednjih scena prepoznaje se Betovenov drugi stav „Sedme simfonije“, a u filmu „Drvo života“ Terensa Malika iz 2011. godine, Kuprenov rondo „Les Baricades Mistérieuses“ i „Vltava“ Bedriha Smetane. Među poznatim klasičnim kompozitorima 20. veka koji su stvarali za film su i Sen-Sans, zatim Sergej Prokofjev Geršvin, Hačaturijan i Šostakovič, koji je autor muzike za 34 filma.

Tokom svih tih godina filmska muzika ne samo da je na velika vrata izašla iz onog prostora rezervisanog samo za razbijanje tišine, već je učinila da pojedini filmovi postanu i ostanu popularni upravo zahvaljujući njoj. Jedan od sigurno najboljih primera je „Staying Alive“, snimljena za potrebe filma “Groznica subotnje večeri” 1977. I posle svih ovih decenija je poznata i popularna među mnogo mlađim generacijama. U vreme diskoteka i žurki punila je plesne podijume. Popularnost je otišla toliko daleko da su pojedini lekari preporučivali da se sluša u operacionim salama, a autori, grupa „Bee Gees“, braća Beri, Moris i Robin Gib, iako veoma popularni, sigurno nisu ni u najluđim snovima mogli pretpostaviti da će njihova muzička tema biti veoma popularna i u 21. veku. Album sa numerama iz filma prodat je u više od 30 miliona primeraka.

Povezane vesti - BOJE, MUZIKA, TABU TEME… Ovo su neki od najboljih filmova Almodovara

Filmovi koje je teško zamisliti bez muzike su i dela Federika Felinija koje potpisuje Nino Rota, koji je od tridesetih pa do 1979. godine napisao više od 150 tema za italijanske i filmove drugih svetskih produkcija. Među njegovim najpoznatijim kompozicijama su teme za Felinijeve filmove “Ulica”, “Sladak život”, “Amarkord”, “Osam i po”, muzika iz “Romea i Julije” Franka Zafirelija, a nesumnjivo najpoznatija širem krugu ljubitelja filmova je njegova muzika iz “Kuma” (1972) Frensisa Forda Kopole. Američki institut za film je ovu temu izabrao za petu na listi najboljih svih vremena.

U vrhu ove liste je i Bernard Herman (1911-1975), dobitnik Oskara za muziku iz filma “Đavo i Danijel Vebster” (1941). Američki kompozitor i dirigent, autor stotina melodija, najpoznatiji je po muzici iz filmova Orsona Velsa (“Građanin Kejn”) i Alfreda Hičkoka: “Psiho”, “Sever-severozapad”, “Vrtoglavica” i “Čovek koji je previše znao”, a autor je muzike i za “Rt straha” iz1962, čija je tema iskorišćena i u rimejku u režiji Martina Skorsezea iz 1991, Trifoov “Farenhajt 451” i Skorsezeov “Taksista”. “Osećam da muzika na ekranu može da pronađe i naglasi unutrašnji život likova. Može da dopuni scenu užasom, veličanstvenošću, vedrinom ili jadom. Može da pokreće priču napred ili da je usporava. Ona često uspeva da puki dijalog podigne na nivo poezije. Konačno, ona je veza između ekrana i publike, koja dostiže i razvija sve u jedinstveno iskustvo“, objašnjavao je Herman ulogu muzike u filmovima.

Autor „Pink Panterove“ teme Henri Mančini (1924-1994) karijeru je počeo kao pijanista u obnovljenom orkestru Glena Milera, a prvu nominaciju za Oskara dobio je upravo za temu iz filma “Priče o Glenu Mileru”. Njegova muzika čuje se, između ostalog, i u delima “Dodir zla”, hororima “Stvorenje iz Crne lagune”, “Došli su iz svemira” i “Tarantula”, u komediji “Šarada” sa Odri Hepbern i Kerijem Grantom. Dobitnik je čak četiri Oskara za muziku za film “Doručak kod Tifanija”, za najbolju pesmu (“Moonriver” iz istog ostvarenja), kao i za originalnu muziku iz filma “Viktor, Viktorija” reditelja Blejka Edvardsa. Njegov instrumental “Ljubavna tema za Romea i Juliju” proveo je dve nedelje u vrhu „Bilbordove“ top-liste pop muzike.

“Da se ja pitam, dobijao bih Oskara svake druge godine”, rekao je svojevremeno slavni kompozitor Enio Morikone, koji je nedavno preminuo u 91. godini u Rimu. Za života je napisao više od 500 kompozicija, mahom filmske muzike, ali i dela iz savremene klasične muzike. Među najpoznatijim numerama sigurno su one iz špageti-vesterna koje je pisao za filmove  školskog druga, reditelja Serđa Leonea ili emotivne drame svog prijatelja Đuzepa Tornatorea. On potpisuje muziku za Leoneova ostvarenja “Dobar, loš, zao”, “Bilo jednom na Divljem zapadu”, “Bilo jednom u Americi”, za “Dane raja” Terensa Malika, “Misiju” Rolanda Džofea, “Nedodirljive” Brajana de Palme…

Muziku iz filma “Ratovi zvezda” Akademija za film proglasila je najboljom svih vremena, a može se naći i u Kongresnoj biblioteci, gde se čuva kao “kulturno, istorijski i estetski značajno delo”. Autor je Džon Vilijams, koji je čak 52 puta bio je nominovan za Oskara, a dobio je pet statua, među kojima je i ona za muziku iz “Ratova zvezda”. Legendarni autor filmske muzike potpisan je i ispod filmova  “Supermen” , “Ajkula”, “Bliski susret treće vrste”, “E.T. vanzemaljac”, serijal o Indijani Džounsu i “Šindlerova lista”, “Spasavanje redova Rajana”, kao i prva tri filma iz serijala o Hariju Poteru, blokbastera poput “Sam u kući” ili “Park iz doba jure”.

Kanadski kompozitor Hauard Šor je pažnju ljubitelja filmova zadobio muzikom za filmove Dejvida Kronenberga, a mlađoj publici poznat je pre svega po melodijama iz trilogije “Gospodar prstenova” i “Hobit”. Oskare je osvojio upravo za te filmove, a njegova muzika čuje se i u trileru “Kad jaganjci utihnu”, filmovima Dejvida Finčera “Sedam” i “Igra”, u “Filadelfiji” i “Ćeliji”.

Njegova izjava da ceo filmski svet možete naći u jednom instrumentu, baš kao što možete naći i ceo svet zvukova u orkestru verovatno je najbolja definicija uspeha filmske muzike. Jer šta bi bilo platno bez tih fantastičnih zvukova. Klavirista iz neke pozadine uspeo je da ga učini neuporedivo zanimljivijim, u stvari iskoristio ga je za jednu novu umetnost koja je mnoge sasvim dobre filmove učinila neprolaznim.