"Posle zime“
Preporuka za čitanje
Pre izvesnog vremena, već sam pisala o Gvadalupe Netel, predstavljajući njenu zbirku priča "Brak crvenih ribica“.
Gvadalupe Netel, rođena 1973, istaknuta je meksička književnica čija je proza prevedena na sedamnaest svetskih jezika. Čitalačku publiku pridobila je romanima "Telo u kome sam se rodila“ i "Posle zime“, za koji je osvojila nagradu "Eralde“, kao i zbirkama priča "Latice i druge nelagodne priče“ i "Brak crvenih ribica“, za koju je dobila prestižnu nagradu za kratku prozu "Ribera del Duero“.
Saradnica je brojnih međunarodnih novina i časopisa i glavna urednica časopisa posvećenog kulturi koji izdaje Nacionalni autonomni univerzitet Meksika. Gvadalupe Netel živi u Meksiku, iako je deo detinjstva provela na jugu Francuske, u Parizu i Provansi, a živela je i u francuskoj Kanadi i Barseloni.
"Telo u kome sam se rodila“ je osvrt na njeno detinjstvo tokom ’70-ih u Meksiko Sitiju. Pripovest o tome da je ugledala svet s kataraktom u desnom oku što joj je prouzrokovalo mnogo problema s vidom tokom prvih godina. Zbog ove zdravstvene poteškoće posećivala je ogroman broj lekara i izdržala nekoliko teških tretmana, zbog kojih se u najranijem periodu osećala različitom, drugačijom od drugih.
U to vreme je većina zemalja Latinske Amerike bila pod totalitarnim režimima, kojima je Meksiko bio glavno utočište, što je omogućilo da devojčica Gvadalupe postane svedok egzodusa i da reku prognanika iz Argentine, Čilea i Urugvaja posmatra iz bezazlenog rakursa deteta.
Protagonisti romana Gvadalupe Netel "Posle zime“ su Klaudio i Sesilija, mladi Kubanac i Meksikanka, koji žive daleko od kuće, on kao književni urednik u Njujorku, ona kao postdiplomac u Parizu. Mladi latino par ulazi u burnu emotivnu vezu sa svojim bekgraundom, koji ih obeležava, iako nevidljiv, kao Kainov ili pečat dara Duha Svetoga. Oboje imaju emotivne partnere koji ih ne čine potpunim, već više neurotičnim i usamljenim bićima. Ta nevidljiva struktura i pozadina, kontekst u kome žive, deluje kao izuzetno snažna rečna struja kojoj se ne mogu odupreti. Ono što izgleda labavo i slabo nije izbrisano, u njemu pulsira nepredvidivi život, David koji će pobediti Golijata.
Sesilija je od najranijeg detinjstva lišena ljubavi majke, koja je pobegla sa svojim ljubavnikom. Nežnost i bliskost upila je od svoje bake po ocu u gradiću Oahaka na jugu Meksika.
Oboje, Klaudijo i Sesilija, završili su daleko od doma, ispraznivši svoje gnezdo, kupajući se u beskrajnoj i dubokoj usamljenosti, koja je naročito izražena u urbanim sredinama, tražeći vatru na lednicima. Njihova seksualna iskustva, ljubavi i ljubavni rastanci, veze koje doživljavaju kao vremenski ograničene i besperspektivne, a one, kao virusi, prežive usputne kataklizme, pobede žestoke strasti i nastave svoje trajanje, kombinovane su sa gubicima, raskidima, prijateljstvima i uzgrednim poznanstvima.
U traganju za srodnom dušom, problematizuju se pitanja života i smrti, samoubistva, doniranja organa, anksioznosti i depresije, psihoterapije, sporadičnih terorističkih napada, adekvatnog zbrinjavanja masovno povređenih, vojske beskućnika i vukova samotnjaka.
Uz mnogo dobre muzike, citata iz literature i pesničkih kultova, koji su naročito razvijeni na pariskim grobljima, kojima je junakinja ovog štiva fascinirana, urbanu atmosferu, minimalističku i svedenu, Gvadalupe Netel nas vodi do srca svojih junaka, gde stanuje toplota i širina ljudske duše i prostor nevidljivog beskraja.
Gvadalupe Netel: "Posle zime“; prevodilac: Branko Anđić; izdavač: "Booka“.