PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Poslednji let iz Sarajeva

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Poslednji let iz Sarajeva


U aerodromskoj  zgradi pakao. Plač žena, dece. Beže Srbi iz Sarajeva. Sklanjaju nejač.

Sa svih strana se čuje pucanje.

Odjednom, začuje se rulanje po pisti. I poleti avion.

Mislili smo da je poslednji. Ali nije bio. Imao sam osam a brat šest godina. Majka nas je stiskala uz sebe i puštala da nas nosi masa ka ulazu u avion. Odjednom se pojavio otac. Gurao nas je napred. Pred ulaskom u avion stade.

“Ja ostajem!”

Majka vrisnu. Poče da plače. Videći majku da plače, počesmo i mi da plačemo.

“Imam još posla”, reče i udalji se. Tada sam ga poslednji put video.

Transportnim avionom stigli smo u Beograd.

Povezane vesti – PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Amandmani na Sveto pismo

U početku smo bili kod rođaka. Nekoliko nedelja. Onda su nam rekli da imamo tri dana da napustimo stan.

Kad smo ušli u kolektivni smeštaj, mislili smo da tako izgleda u paklu. Po podu strunjače. Ljudi popucali. Neki pričaju sami sa sobom.

Samo jedan toalet na silni narod.

“Nećemo ovde”, rekla je majka.

Našli smo troševnu sobu u nekom dvorištu.

Majka je počela da radi kao čistačica. Iako je bila fakultetski obrazovana.

Preselili smo se u garsonjeru punu bubašvaba. Nisam ih ubijao. Naučio sam da se igram sa njima. Uvek sam u džepu imao praznu kutiju od šibica sa bubašvabom. Shvatio sam da su i one žive.

U avgustu zove baba iz Sarajeva.

“Odveli su ga! Odveli su Jadranka!”

Majka se sruši pored telefona.

Odveli su ga na Alipašino polje. U zatvor za Srbe.

(Ćutim. Te devedeset druge razmenili smo neke pohapšene muslimane za preživele Srbe. Razapinjali su Srbe, kao Hrista, na velikom stolu. Tukli kundacima, bejzbol palicama. Palili genitalije. Jadranko nije razmenjen.)

Brat i ja u dvorištu čučimo. I ćutimo.

Znamo da više nećemo videti oca.

Baba je bila hajduk. Kad su ustaše upale na Kozaru, zaklali su joj sedmoro braće. Ona je sa dvanaest godina uspela da pobegne. Deset dana je lutala šumom. Desetog dana ju je ujela zmija. Ali je naišla na partizanski sanitet. Isekli su joj mesto gde ju je ujela zmija. I preživela.

Devedeset treća godina. Strašna godina. Majka je radila dva posla. Da bi nas prehranila. Ujutru smo delili jednu kiflu.

Onda je Crveni krst organizovao prihvat dece u Grčkoj. Majka koja više nije mogla da nas hrani posla nas je u Grčku. U Ksenti.

Na vrhu brda bila je crkva. U crkvi je služio otac Stefanos.

Povezane vesti – PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Uz oganj na samku

Jednoga dana sam se  popeo do crkve. U međuvremenu sam naučio grčki.

Nisam morao ništa da mu kažem. Taj čovek je sve znao. Imao sam osećaj da mi čita misli. Rekao mi je da dođem sutra.

Došao sam i sutra i prekosutra. Čitao mi je molitvu za molitvom.

Odjednom sam osetio miris mora i maslinjaka.

I sve je postalo nekako drugačije.

Brat je bio u jednoj porodici. Ja u drugoj. Mogli smo da se viđamo svakog dana i da se igramo.

Majka se zaposlila u struci. Boravak u Grčkoj je završen.

Došao je kraj ratu. Prodali smo kuću i stan u Sarajevu da bismo kupili stan u Beogradu.

Hteo sam da učim za arhitektu, ali nije išlo. Počeo sam da skitam, pijem, kockam.

Bio sam skinhed. Prvu ljubav sam upoznao na demonstracijama. Na Kalemegdanu me zaskočila grupa ciganske samoodbrane.

Nabildovani Dorćolci.

Jedva sam uspeo da pobegnem.

Ona mi je prva prišla kada sam ušao u Knez Mihailovu. Okolo su bili ljudi sa pištaljkama. Ludilo.

“Je l’ policija?”

Povezane vesti – PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Sablja

“Jeste”, slagah. Ona skide majicu da mi obriše krv. Ostala je samo u brusu. Leptiri poludeše.

Onda sam otišao u Ksenti. Kod oca Stefanosa. Da se pričestim. Dok sam uzimao naforu, dobio sam od njega šamar.

Usred crkve.

“Zašto ne ideš u crkvu?”, pitao me.

Sve je o meni znao iako ništa nisam rekao.

U Beogradu po pet, šest dana nisam mogao da spavam. Znao sam da moram negde da odem. I otišao sam pod Ostrog. Posle toga sam danima spavao. Nisam se budio četrdeset osam sati.

Moj najbolji drug je bio Vasko. Bio je to veseo momak pun pozitivne energije.

Jedne noći vozio me putem prema Staroj Pazovi. Odjednom je skrenuo u polje. Ka nekoj  napuštenoj ruševini. Tu je zaustavio kola, pitao me.

“Je l’ vidiš rogatog?”

Nisam ništa video. On je video njegovu senku naspram farova automobila.

Drugi put smo šetali peške prema Galovici.

Onda je skrenuo u polje.

Išao sam za njim. Nigde nije bilo svetla.

“Moja majka je videla onog sa trozupcem kako mi probada kolevku.”

“Ma daj, pusti…”

Povezane vesti – PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Majka Stefanija

“Ja ću da umrem.”

Sutradan mu je kamion kod crkve Svetog Đorđa pregazio auto. A njemu se nije ništa desilo.

Dobro je, mislio sam. To je to.

Ali nije bilo.

U pečenjari, sedamnaestogodišnji razbojnik je ubio njegovog oca i njega dok su pokušavali da zaštite kelnericu.

Na sahrani je bilo hiljadu ljudi.

Čitao sam govor koji je napisala devojka anđeoskog lica i prelepih očiju.

Svi su plakali.

Sad radim kao programer. U uspešnoj firmi. Davno sam prestao da kockam. Hoćeš ići sa mnom u Grčku da upoznaš oca Stefanosa?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar