REAKCIJA, LEČIĆ: Ristiću, atamane, raskrinkaj do kraja mene budalu!

Otišao sam od tebe, ne zbog politike i opasnih predstava, već zbog tvoje arogancije. Pošto si me stavio u kontekst nekakvog tvog „raskrinkavanja“, ja te molim da nastaviš jer jedva čekam da saznam nešto o sebi što Ataman zna, a ja budala ne znam

Glumac i bivši ministar kulture Branislav Lečić oglasio se na svom fejsbuk profilu osvrćući se na intervju reditelja Ljubiše Ristića, koji je u nedeljniku Ekspres glumca nazvao "svojim".

Lečić je na svojoj zvaničnoj stranici objavio link sa pomenutim intervjuom i u komentaru odgovorio na navode svog nekadašnjeg saradnika.

Evo šta je glumac replicirao reditelju Ristiću:

"Razmišljao sam se da li da postavim ovaj intervju i na taj način pripomognem Ristiću da ponovo provokacijom privuče pažnju javnosti, kada već ne može pozorištem. A ja bih to, iskreno, najviše voleo.

Ristiću, nisam tvoj glumac

Bez obzira na to što su mu poslednjih dvadeset i pet godina intervjui potpuno identični, rešio sam da ovaj put odgovorim delimično na neistine koje su ovde navedene. Iako mi je iskreno žao i zbog vašeg i mog utrošenog vremena.

Kao prvo, ja nisam Ristićev glumac (Ristiću, odakle ti to?) kako on ovde navodi. Sa Ristićem prvi susret imam tek 1983. godine kada smo radili "Vojnu tajnu" u „Lori“ u Splitu, a potom „Tajnu Crne ruke“ u Sava centru.

Ja sam od 1981. godine član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde sam imao tu čast da kao vrlo mlad umetnik nosim repertoar, kao i da do 1983. godine ostvarim zapažene uloge u predivnim filmsko-televizijskim projektima poput: "Specijalno vaspitanje", "Svetozar Marković", "Hajduk", "Interesi", "Baza na Dunavu", "Sedam sekretara SKOJ-a", "Piknik u Topoli", "Kraljevski voz", "Dečko koji obećava", "Ancika Dumas", "Igmanski marš", itd...

Ristić me je nakon ta dva realizovana projekta pozvao da se pridružim njegovom teatru i napustim angažman u JDP, na šta ja nisam mogao da dam pozitivan odgovor. Prvenstveno iz razloga što su oba njegova pozorišna projekta protekla gotovo bez učešća reditelja na probama, kao i zbog loše reakcije kritike i publike.

Da sam glumac nekog reditelja, to bi eventualno mogli reći Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Karlos Medina, Dušan Jovanović, Duško Kovačević, Roberto Ćuli i ostali sa kojima sam imao priliku da radim desetine predstava, ali Ristić svakako ne.

Nisam čuo da je ikada zabranjen...

Ne sporim Ristićevu ulogu na alternativnoj sceni 80-tih godina, ali nikada nisam smatrao da je bilo šta što je radio bilo opasno. Nikada nisam čuo da je Ristiću bila zabranjena ijedna predstava (kao što su Makavejevu, Žilniku i Stojanoviću bili zabranjivani filmovi) već upravo suprotno: da je uživao svu udobnost u gradovima u kojima je boravio sa svojim KPGT-om, gde su ga uglavnom pratili skandali vezani za "pražnjenje gradskih kasa".

Zna se ko je bio u opoziciji i demonstrirao na ulicama, a kome je država gradila privatno pozorište. Prvi put u istoriji Jugoslavije

Što se tiče političkog angažmana 90-tih, ne treba trošiti reči: zna se ko je bio u opoziciji i demonstrirao na ulicama, a kome je država gradila privatno pozorište. Prvi put u istoriji Jugoslavije. Da se razumemo, nemam ništa protiv da se pozorišta grade privatnim ili državnim sredstvima. Što je više pozorišta, to bolje za kulturu ovog naroda. Ali mi smeta arogancija Ljubiše Ristića.

Veliki reditelj Ristić se neprekidno smanjuje i gubi u svojim čizmama: na naše oči, on je sve manji i manji, da i danas po svojim čizmama tumara i nikako da iz njih već jednom izađe. Ristićev problem je uvek bio on sam: njegova arogancija, koju sam svojevremeno čak i mogao da podnesem (čak i njome inspirišem). Ali danas više ne mogu. Očigledno je da su čizme koje nikada nije skidao veće od njega. Nestao je Ristić, a ostale su samo čizme! Čizme jahača apokalipse.

Nisu to samo boljševičke čizme, već i čizme kozačkog rediteljskog atamana koji smanjuje svet i gura ga u njih. Na kraju će svet, po Ristiću, nestati u njegovim čizmama, a naravno, time i čovek. Što će i Ristić nestati u njima, to ga ne brine: ostaće čizme, a on će biti poslednji Svedok. Uostalom, i sam Ristić nam kaže da je ništavna istorija, a čovek u njoj budala jer je ne razume: istorija melje svakog pojedinca i naša inicijativa i slobodna volja ne postoje. Sve je u rukama „Službi“ i viših, moćnih interesa. U stvari, čizme su veče od čoveka! Veliki ataman je rekao! I šta nama, smrtnicima i budalama, koji po Ristiću ništa ne razumemo, preostaje? Ništa, osim da se pred tom činjenicom poklonimo i svi kolektivno odemo u Šećeranu, na molitvu i pokajanje. I naravno, ostanemo tamo kao njegova večna publika.

Igrao sam ja Gavrila Milentijevića u filmu „Tri karte za Holivud“ koji je ostao jedini na braniku sopstvene otadžbine ( čitaj: svoga sela) da večno čeka Tita, dok vozovi prolaze i prolaze... a narod nestaje. Ali nema problema! Dovešćemo mi nov narod! On će živeti u Šećerani i biti verna publika...

Narod, koji će znati da ceni ko ga je stvorio i dao mu život, da gleda jednog jedinog reditelja i jedno jedino pozorište: Ristićevo.

Šta Ataman Ristić još zna o meni...

Za Ristića, direktno: Otišao sam od tebe, ne zbog politike i opasnih predstava, već zbog tvoje arogancije. Pošto si me stavio u kontekst nekakvog tvog „raskrinkavanja“, ja te molim da nastaviš jer jedva čekam da saznam nešto o sebi što Ataman zna, a ja budala ne znam.

Nego, nešto se mislim, zašto si se baš u ovom političkom trenutku probudio i opet isto, ali sada znatno kuražnije progovorio iz svojih čizama ? Je li to Ristić ili trenutak koji Ristića podseća na prošlost? Toliko.

Ali nema problema! Dovešćemo mi nov narod! On će živeti u Šećerani i biti verna publika...Narod, koji će znati da ceni ko ga je stvorio i dao mu život, da gleda jednog jedinog reditelja i jedno jedino pozorište: Ristićevo.

I ovde se moja priča o Ristiću završava. Radije bih da se posvetim onima koji su budućnost ove zemlje i kulture jednim savetom: ako želite da trajete, budite svoji. Politika može da bude tema vašeg stvaralaštva, ali nikad funkcija i smisao vašeg bivstvovanja u umetnosti. Kada to postignete, onda su i politika i provokacija nemoćni naspram vašeg stvaralaštva i dalje vaše egzistencije. I trajaćete decenijama."

Vaš Leka

PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, LEČIĆ: Đinđić je bio mnogo veći nacionalista nego svi drugi

“KOSA”, 47 GODINA POSLE: Kako je zahvaljujući jednoj predstavi Jugoslavija pobegla iz komunizma} else {