Preporuka za čitanje
Realističan i fantastičan Lisabon Dejana Tiago-Stankovića
Dejan Tiago-Stanković rođen je u Beogradu, a živeo daleko od njega. Isprva u Londonu, potom u Lisabonu. Studirao arhitekturu, a nije se bavio njome. Simbol njegove profesije nije maketa, nožić, šestar, lenjir, već olovka. Ali, nije se odmah posvetio pisanju. Tek u svojim četrdesetim. Prethodno se bavio srodnim poslom. Prevodio je vrhunsku književnost. Prvo Saramaga na srpski, a onda Andrića i Mihailovića na portugalski.
Objavio je roman o Lisabonu, o gradu koji je postao njegov, nalik na knjigu pripovedaka, dijaloga i dramskih tekstova "Odakle sam bila, više nisam“ i romane "Estoril“ i "Zamalek“. Njegov roman "Estoril“ preveden je na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, što je kuriozitet, ušao u školsku lektiru.
Prošle godine, nakon reizdanja romana o Lisabonu "Odakle sam bila više nisam“, koji ovde predstavljamo, autor koji je imao konglomerat svojih čitalaca, željnih njegovih novih knjiga, preminuo je iznenada, ostavljajući nas u žalosti, kao da smo rod najrođeniji. Jer mogao nam je dati još svojih harizmatičnih i majstorski napisanih knjiga, ali nije, ostavio nam je samo tri. Sve što je napisao, smatraćemo njegovom zaostavštinom i čitati uvek iznova, kao tri blistava literarna sunca.
Posle prikaza njegovih romana "Zamalek“ i "Estoril“ u "Ekspresu“, kao pravi dendi, gospodin čovek, našao me je na društvenim mrežama, na kojima je bio izuzetno aktivan, i zahvalio mi na tekstu. Uz njega, to je sporadično učinilo samo nekoliko još kolega pisaca. Bio je svetska klasa literate, koji je održavao neposredan kontakt sa svojim fanovima i čitaocima.
Što se mene tiče, predstavljajući njegove knjige išla sam unazad, prvo sam prikazala njegov najnoviji roman o Kairu i Egipatskoj knjizi mrtvih, antikvitetima za sladokusce – "Zamalek“, potom još zavodljiviji, važniji, angažovaniji "Estoril“, veličanstven antiratni roman, koji je postao školska lektira u Portugalu.
"Odakle sam bila više nisam“ govori o portugalskim kraljevima koji su imali vojsku dvorskih činovnika sa odorama bez džepova, kako ne bi mogli da ukradu zlato koje broje, i nikako da ga izbroje, zbog pristiglog obilja moraju da vraćaju trgovce, carinike i priložnike. Takvi, vredni brojači, ništa ne mogu uneti i izneti iz kraljeve riznice. A tu su i trandže iz savremenog Lisabona, praznik Svetog Antonija, gradska slava veselog grada, vreva, okupljanje na ulicama, priča o fraku i o tome koja vrata sve on može otvoriti a pečate otpečatiti, jevrejska četvrt u kojoj odavno nema Jevreja, priča o koloniji Brazilaca, koji su se doselili u ovaj deo sveta zbog odsustva barijere jezika. O jednoj pedikirki. Jednom krojaču. Glumcu, pokrštenom Jevrejinu, matoroj devojci koja od San Antonija traži đuvegiju. I pronalazi. I ostali nevoljnici, zbabljene dede i obrnuto, prijatelji koji na aerodromima nestaju kao u crnoj rupi, završavaju ovde.
Pisati o Lisabonu na Tiago-Stankovićev način je realistično i fantastično istovremeno, kao što je Direrov nosorog izmišljen i stvaran.
Portugalski kralj je životinju manje zabavnu od slona poklonio papi, izgustirao je kao dete igračku, ali grdosija i beštija je predosećajući brodolom na jedvite jade naterana da uđe u brod. I strada. Na osnovu skica koje su pravili neuki crtači, Direr je izgravirao svoje remek-delo, učinivši ga besmrtnim.
Na isti način, od zemlje je stvoren Golem. A od eksplozije supernove Vitlejemska zvezda. Zvezda vodilja.
Dejan Tiago-Stanković: "Odakle sam bila više nisam“; izdavač: "Laguna“