Scena
30.04.2021. 12:34
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Sipac

Ilustracija Milenko Mihajlović
Izvor: Milenko Mihajlović

Sip­ca, Ci­ga­ni­na iz Ma­rin­ko­ve ba­re, uvijek su svi tu­kli. Čak i mali mu­sa­vi Ci­gan­či­ći ko­ji su ra­di­li „na bri­sa­če“. On je mo­rao sa­če­ka­ti da svi odu, pa da, tek on­da, sa sun­đe­rom i kr­pom is­ko­či pred auto­mo­bil na se­ma­fo­ru is­pred Bo­ta­nič­ke ba­šte.

Pr­vog za­tvo­ra do­pao je ka­da je „iz­bu­na­rio bar­ku ba­ku­ti“, odžepa­rio ba­bu, ba­bu ko­ja je u nov­ča­ni­ku ima­la sa­mo de­set dina­ra.

U okružnom za­tvo­ru Pa­din­ska ske­la te go­di­ne su se namnožile mač­ke. Uprav­nik za­tvo­ra da­vao mu je po dva­na­est sa­ti za­tvo­ra ma­nje za sva­ku uhva­će­nu i ubi­je­nu mač­ku. Za dvi­je mač­ke, dan za­tvo­ra ma­nje.

Si­pac je na­pra­vio mot­ku, sa om­čom na vr­hu, ko­jom je po cio dan lo­vio mač­ke.

Pe­če­ni, ko­ji je već jed­nom ležao u Za­be­li, za­to što je za­klao čovje­ka, imao je mač­ku ko­joj je sve zu­be po­va­dio kli­je­šti­ma. Mač­ku ko­ja je sa njim u kre­ve­tu spa­va­la. Mač­ku bez zu­ba, ko­joj se iz usta ci­je­di­la sper­ma ma­to­rog ro­bi­ja­ša.

Tu mač­ku je ne­sret­ni Si­pac ulo­vio jed­no­ga ju­tra i, ne zna­ju­ći čija je, uda­vio.

Ota­da je mo­rao da pre­u­zme nje­nu ulo­gu.

Mo­rao je da po­sta­ne zva­nič­na tet­ki­ca Pe­če­nog, ko­ju je on iznajm­lji­vao i dru­gi­ma na sat.

Ona­ko si­tan i žgo­ljav uspio je da se uvu­če u auto­bus s beogradskim man­ga­ši­ma, ko­ji su kao do­bro­volj­ci po­la­zi­li na front.

Ne­ki su tvr­di­li da se sa­krio u škaf auto­bu­sa, dru­gi da su ga poveli pi­ja­ni do­bro­volj­ci sa Dor­ćo­la, da bi ima­li s kim da se sprda­če.

Si­pac je sti­gao na go­spić­ki front.

Sta­jao je, po­sljed­nji u re­du, dok su di­je­li­li oružje.

I on, Si­pac, Ci­ga­nin, ko­jga su svi tu­kli, ko­ji je jeo ono što osta­ne u ta­nji­ri­ma iza go­sti­ju u eks­pres re­sto­ra­nu pre­kopu­ta Že­le­znič­ke sta­ni­ce, ko­ji je išao po ci­ga­re­te či­sta­či­ma ci­pe­la i ku­po­vao uloške po­sljed­njoj štaj­ge­ri­ci Ve­ri Kre­ča­ni, sti­skao je „šmaj­ser“, dok ga pr­sti ni­su za­bo­lje­li. Pr­vi put je Si­pac, ste­žu­ći oružje, osjetio da i on može da bu­de kao i dru­gi, da i on može da bu­de jak.

Po­sla­li su ga s osta­li­ma na ba­ri­ka­du.

Ob­ja­sni­li su mu ka­ko se pu­ca.

Mom­ci, mje­šta­ni s ko­ji­ma je kre­nuo, ni­šta o Sip­cu ni­su zna­li.

Bio je mrak i ni­ko ni­je pri­mi­je­tio ka­ko se Si­pac, po­sli­je pr­vih puc­nje­va, iz­gu­bio.

Na­šli su ga pred zo­ru ka­ko drh­ti u žbu­nju po­red ka­sar­ne.

Bje­že­ći kroz mrak, iz­gu­bio je nož, bom­be, tor­bi­cu sa šar­že­ri­ma.

Vidite još

U ru­ka­ma je, po­red „ša­la­maj­se­ra“, sti­skao te­le­fon.

„Je l’ ovaj vaš?“, pi­ta­le su br­ka­te mom­či­ne iz spe­ci­jal­ne jedinice, vo­de­ći pre­pla­še­nog Sip­ca.

„Si­p­lji­vi, ma­mu ti je­bem, šta će ti te­le­fon?“, raz­drao se za­mje­nik ko­man­dan­ta.

„Ca­re, slo­bo­de mi, to sam ja za štab...“

„Šta će nam te­le­fon, kad je pr­va te­le­fon­ska ve­za osam­de­set kilome­ta­ra odav­de?“

I opet su uhap­si­li Sip­ca.

Ve­za­li su ga li­si­ca­ma za ogra­du kre­ve­ta. Slje­de­ćim tran­spor­tom vra­ti­će ga na­zad.

Odve­za­li su ga na mo­ju mol­bu.

Po­sli­je po­la sa­ta vra­tio se Si­pac od­ne­kud iz ku­hi­nje sa fla­šom da se po­ča­sti­mo, dok dru­gi ra­tu­ju. Ni do po­la fla­še ni­smo sti­gli, a on je već „uspio“ tro­ji­cu da „ukan­ta“, jed­nog da „za­ko­lje“, dvoji­cu da „za­ro­bi“.

„Sa­mo da mi vra­te oružje, ču­će se ko je Si­pac, bre.“

U gužvi, u pa­klu što je na­stao, svi su na ma­log Sip­ca – lov­ca na mač­ke u Pa­din­skoj ske­li, za­bo­ra­vi­li.

Pri­mi­je­ti­li su ga tek na po­sljed­njem sje­di­štu auto­bu­sa, ko­ji je vozio do­bro­volj­ce iz Met­ka za Be­o­grad.

Ko je mo­gao pro­va­li­ti da se Si­pac, na kvar­no, do­če­pao svog „šala­maj­se­ra“?

Nje­ga su uvi­jek svi tu­kli.

Bio je naj­ma­nji, žgo­ljav, klem­pa­vih uši­ju, s ve­li­kom gad­nom kra­stom na vra­tu.

Če­sto je, dok je spa­vao, čuo smi­jeh.

Ni­ka­da se vi­še Sip­cu ne­će smi­ja­ti.

Is­pod tri bro­ja ve­ćeg voj­nič­kog ši­nje­la, na­ba­vlje­nog na voj­nom ot­pa­du i ofar­ba­nog u cr­no, „šte­ko­vao“ je Si­pac na ka­nap privezan „ša­la­maj­ser“.

Izašao je iz autobusa kod štajge. I pravac cigansko naselje. Ušao je u krčmu koju je držala Roska, matora štajgerica. Gde se igrala kupa. Gde se prodavalo nehlađeno pivo. Struja je dolazila tek kad se upali ulično osvetljenje.

„Roska, je l’ možemo da popričamo nešto u ’ofisu’“, rekao je debeloj gazdarici.

Ofis je imao jedan krevet i nije imao prozora. Kad su ušli, Sipac je izvukao ispod vojničkog šinjela šalamajser.

„Molim da predate pazar. Od danas ste pod mojom zaštitom.“

Roska je na njega nasrnula metlom, a on pritisnuo obarač.

Pogodio ju je u prst i pokupio pazar. Pobegao iz kafane.

Cele noći je čašćavao po ubogim straćarama po Savamali.

A ujutru su ga našli golog vezanog za drvo na Kalemegdanu.

„Ja sam se šalio, ja sam se samo šalio.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Povlačenje

Urbane legende

ilustracija priče
14.04.2021. 13:09

Povlačenje

Close
Vremenska prognoza
clear sky
10°C
23.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve