Spomenici u Srbiji: Koliko vrede uspomene?

Dubina na kojoj bi pozavidela i najdublja tačka na zemlji. Susret mladih i starih očiju momentalno odgovara na pitanje o smislenosti postojanja. Gotovo je svakodnevica da se doživi mali nalet čudne radosti kada se vidi sva nevinost i ljubopitljiva naivnost. Takvi trenuci ne mogu se proživeti samo na jednom mestu. Na groblju nećete naći svežinu i polet života. Mada ljudi, uglavnom, odsustvo života nazivaju smrću, groblja su mesta na kojima stanuju sećanja, zato ima rezona u sintagmi o “zagrobnom životu“.

Kultura poštovanja grobnih mesta seže u najdalju prošlost. Kroz razvoj civilizacije čovečanstvo se sretalo sa najrazličitijim pogrebnim običajima, od sahranjivanja do spaljivanja, ali uvek je to predstavljalo neku vrstu rituala. Pripadnici nekih naroda su puno pažnje posvećivali grobnicama. Tako su egipatski faraoni sebi dizali velelepne piramide kao kuće u kojima će njihova tela počivati, a često i danas mogu da se sretnu oni koji biraju svoje grobno mesto tokom života.

Ljudi su puno pažnje posvećivali svojim pokojnicima, ali i osobe koje su bile na samrti znale su da neka vrsta kraja dolazi. Tako je nastala i institucija epitafa. Rečenica koja je obeležila život pokojnika po njegovom izboru ili po izboru njegovih bližnjih često je tokom istorije predstavljala odrednicu za sebe.

Mitska je ostala ona nikada proverena Ingrata Patria, no osse quidem habebis kojom je Scipion Afrikanac poručio “Nezahvalna otadžbino, nećete imati ni moje kosti“ kada je razočaran ostavio Rim. Verovatno je, ako se sračuna Scipionov karakter i informacije o njemu, ovo stvarno pisalo na njegovom grobu, ali kakva god da je istina, nadgrobni spomenik je stvorio priču i sačuvao je do danas, pa makar i kao legendu. Ono što je stvarno, mnogi danas i nesvesno citiraju Sinatrin natpis sa groba kada izgovore rečenicu “Najbolje će tek doći“. Zapadni svet je u svoju kulturu sahranjivanja utkao rečenice koje pišu na spomenicima.

Za razliku Zapada, u Srbiji nadgrobni natpisi nisu uobičajenost, mada se mogu sresti na pančevačkim grobljima, naročito, a o tome je etnolog Nikola Vlajić konstatovao za “Politiku“ da je običaj preuzet od banatskih Rumuna.

Od naroda do naroda zavise običaji i poštovanje koje se gaji prema precima. Srbi, kao narod kolektivističke kulture, manje pažnje posvećuju epitafima, ali snagu osećanja prema precima pokazuju četiri puta godišnje. Na zadušnice se iskazuje poštovanje prema mrtvima koje ide toliko duboko da je gotovo običaj da se iznese hrana i ostavi mrtvima, a minimum koji će svako uraditi jeste da pokojnom pušaču zapali cigaretu.

Retki su narodi sa tako velikim poštovanjem prema mrtvima. Pored beogradskog Novog groblja nalaze se grobovi Jevreja Sefarda i Aškenaza, a na samom groblju može se videti deo posvećen i prijateljskim i neprijateljskim vojnicima stradalim tokom ratova koji su se odvijali na ovim prostorima.

Srbi su uvek znali da ukažu poštovanje. Iako nije veliki broj grobova, tu počivaju i vojnici Francuske, Italije, Rusije, ali i Sovjetskog Saveza, Komonvelta, na tom mestu mošti su ostavili i oni koji su ratovali na strani Bugarske i Austrougarske.

Ove grobove malo ko danas obilazi od potomaka, ali su te parcele na Novom groblju uvek uredno okošene i primetno je da se ne prepuštaju zaboravu. Srbi pamte i Srbi se sećaju. Zato i čuvaju i poštuju grobove. Pitanje se otvara samo – zbog čega je tako?

Odgovor se može naći u radu akademika Veselina Čajkanovića koji je dobar deo života posvetio izučavanju srpskih običaja. Istražujući obrede sahranjivanja, on ističe veoma zanimljivu hipotezu o tome kako se za kamen, nadgrobni spomenik, vezuje duša preminulog.

To jasno ukazuje na tendenciju srpskog duhovnog bića da snažno stremi poštovanju sopstvenog, ali i tuđeg nasleđa. U dualizmu koji From postavlja kroz naslov knjige između imati ili biti, prosečan Srbin u mnogo većoj meri bira ovo drugo. Možda se baš u tome i može naći objašnjenje zašto srpskih grobnica ima širom sveta.

Sećanje je u Srba toliko ukorenjeno da su se grobovima predaka bavili u pesmama, a retki su oni koji se ne naježe na uvodne stihove “Plave grobnice“. “Stojte, galije carske/ Sputajte krme moćne/ Gazite tihim hodom/ Opelo gordo držim u doba jeze noćne/ Nad ovom svetom vodom“ ostaće zabeleženo u srpskom patosu za još mnoge generacije. Ostrvo Vido bilo je premalo da primi sve srpske leševe pa su mnogi bacani u more, a Milutin Bojić se pobrinuo da so i voda ne speru njihovo stradalništvo.

Sećanje na najveće srpske vojskovođe

Beograd

Beograd

Vesti 20.01.2022. 14:35

Sećanje na najveće srpske vojskovođe

Spomen se mora dati i slavi čuvenog čika Đorđa koji je svoj život posvetio očuvanju sećanja na stradale srpske vojnike iz Velikog rata. Neumorno je Đorđe Mihailović Zejtinlik u Solunu čuvao od sena zaborava i svedočio da postoje ljudi koji se vode svojim idealima i dužnošću koju su preuzeli na svoja pleća.

Rasuta su mesta večnog počinka srpskih junaka širom sveta. Vrlo je svež primer odavanja počasti nastradalima na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu, u blizini Pariza. Povod je bio Dan primirja u Prvom svetskom ratu, a Nemanja Dimitrijević i Marko Gojković iz udruženja “Evropski koreni“ su tom prilikom za “Večernje novosti“ izjavili: “Odajemo poštovanje junacima koji su pokazali nepokolebljivu hrabrost. Ovi grobovi oličavaju ogromnu žrtvu koju je podnela Srbija. Neka plamen njihove žrtve nastavi da gori u našim srcima, vodeći nas ka budućnosti u kojoj će prevladati mir i razumevanje.“

Ne počivaju srpske mošti samo u Grčkoj i Francuskoj. Na tlu Alžira, Maroka i Tunisa sahranjeno je nekoliko hiljada vojnika iz Prvog svetskog rata. Od Turske, preko Slovačke, Češke, Austrije, Nemačke, spomen-obeležja nastradalim Srbima mogu se sresti i u holandskom gradiću Garderen.

Nedaleko od mnogo poznatijeg Utrehta, na lokalnom groblju ovog malog mesta stoje tri visoka postamenta, na jednom je pravoslavni krst, a sa zadnje strane piše: “Umrli za Srbiju. Blagorodna otadžbina Srbija.“ Ispisano na ćirilici, jasno je da je neki Srbin učestvovao u podizanju ovih mermernih nosilaca istorije. Tako daleko od Drine i Morave, retko ko bi pomislio da i tamo ima srpskih grobova.

Novinarki BBC-ja, koja je istraživala ovu temu, sagovornik je dao dobronamernu kritiku poredeći pristup Francuza i Srba: “Neverovatno je šta oni sve imaju, sve je na sajtovima, podaci o spomenicima, a u Srbiji sam jedva našao knjigu o spomenicima iz svetskih ratova za 16.000 dinara. Znanje postoji, ali nedostaje infrastruktura da se do toga dođe i to je vrlo tužno jer je istorija deo vašeg DNK i vašeg identiteta i možemo učiti iz nje.“

Ove reči pogađaju punu suštinu. Međutim, mora se dodati da Srbija nije Francuska, a pokušaji institucionalizacije na takvom nivou iziskuju puno vremena i resursa. Kao što se ne može filozofirati praznog stomaka, tako se ne može baviti kulturom i nasleđem pre nekih drugih, za bitak važnijih stvari.

Sigurno je da Srbi imaju puno emotivnog naboja prema uspomenama, a to je prepoznao i jedan od najveći srpskih dobrotvora Arčibald Rajs: “Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači.“ Znao je on i da iskritikuje srpski narod, a možda se može i reći da su ga Srbi više slušali, bolje bi prošli.

Krećući se između navedenih stavova, jasno je da Srbija ne sme da smetne sa uma ono što joj je dato veličanstvenom prošlošću ispisanom žrtvama predaka. Francuski filozof i veliki borac za slobodu Režis Debre u svom radu naznačio je razliku između komunikacije i transmisije pa tako ova potonja predstavlja prenos poruka kroz vreme. Upravo tome i služe spomenici, ne samo nadgrobni, a Srbi pokazuju jarku želju za prenošenje sećanja budućim pokolenjima.

Mnogo je istorije, ipak, prošlo ovim prostorom, a kapaciteti da se sve obuhvati su nekada nedovoljni. Upravo to i predstavlja izazov Srbiji sa kojim mora da se suoči. Mora se kanalisati energija kako bi se budućnosti ostavilo znanje o značajnoj prošlosti. Srpski narod nije tikva bez korena, ali mora da bude mudar i uči iz istorije, kako istorija ne bi njega naučila, ponovo. Tu nije reč samo o grobljima, već se tiče i spomen-obeležja širom zemlje.

Dobra je šansa da se počne sa razmišljanjem o značaju Nemačkog vojničkog groblja na Košutnjaku. Unikatan primer u ratnoj istoriji sveta, general August fon Makenzen je 1915. godine naredio da se 36 srpskih, jedan francuski i dva britanska branioca Beograda sahrane zajedno sa nemačkim vojnicima, kojih je tokom bitke poginulo više od 200. Na groblju je podignuto i spomen-obeležje sa snažnim epitafom na srpskom i nemačkom jeziku koji je glasio: “Ovde počivaju srpski junaci.“

Bila su to teška ratna vremena, a još teža su došla tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu. Na groblju su počeli da se sahranjuju i nacisti pa je tako bila neizbežna njegova sudbina koja će uslediti. Po oslobođenju je groblje stradalo usled besa partizana. Rezigniranost komunista u trenutku kada su oslobodili Beograd je razumljiva, ali se možda moglo naći neko drugo rešenje jer je po mnogima tu počivao jedinstven primer u svetu kada je neprijatelj, zajedno sa svojim, pokopao i protivničke žrtve, čime ih je učinio besmrtnim za večnost.

Mršavi pokušaji obnove ovog groblja javili su se 1985. godine sa posetom Helmuta Kola, sve kako bi tadašnji nemački kancelar položio cveće na spomenik, a 2015. godine je izrađena studija kojom se predviđa obnova spomenika, mada do konačne izrade nije došlo. Kroz maglu se mogu videti razlozi zbog kojih ovo tapka u mestu, a ako oni podrazumevaju opasnost od pogrešnog tumačenja zbog toga što su nacisti koristili ovo groblje, mora se iznaći način da se to premosti.

Antologijska je izjava jednog od omiljenih stranih generala u Srbiji Franša d’Eperea kada kaže da Srbi idu brže uzbrdo, nego saveznici po ravnici. Ono što nije poznato jeste poštovanje koje je imao general Makenzen čije poštovanje prema srpskom narodu može da stane rame uz rame sa D’Epereovim. Tako “Politika“ navodi neke njegove javno izrečene stavove: “Vojnici, vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe nemačke armije.“

Generalove strepnje su se obistinile, a ostala je zabeležena i njegova žal “što taj mali srpski narod“ nije bio njegov saveznik.

Nacistički zločini su strahoviti i u osvežavanju sećanja na ovaj originalni gest poštovanja Augusta fon Makenzena to ne sme da se ispusti iz vida. Ako izbegnu takvu zamku, restauracijom Nemačkog vojnog groblja na Košutnjaku Srbi mogu dvostruko dobiti. Pokazaće poštovanje za dostojne protivnike iz Velikog rata i podsetiće svet na svoju slavnu prošlost.

Ono što takođe može biti poduhvat jeste izboriti se sa unutrašnjim vandalizmom koji nije dramatičan, ali je nemoguće praviti se da ne postoji. Istorijsko nasleđe može da se voli ili ne voli, ali ga treba biti svestan. Ako je bilo dobro, učimo da ga ponovimo, ako nije, pamtimo da nikada više ne pogrešimo. Ne sme se doći u poziciju da ružimo i skrnavimo istorijsko nasleđe jer se onda spuštamo na nivo divljaštva ljudi koji na samoproglašenom Kosovu godinama unazad prekopavaju srpske grobove, prekrštavaju srpske crkve i manastire i očajnički se trude da prekroje istoriju.

Pa onda, koliko vrede uspomene? Cena je subjektivna, zavisi od naroda do naroda, pa čak i od čoveka do čoveka. Srpskom narodu se, ipak, mora priznati da ljubi uspomene i sećanje jednako kao slobodu, a ako propusti da to pokaže svetu, može doći do trenutaka u kojima će svet to smetnuti sa uma.

Velelepni spomenik ženama srpskim akademicima

SANU

SANU

Scena 12.10.2021. 17:07

Velelepni spomenik ženama srpskim akademicima