Sto u Moskvi

Hotel "Moskva" je od prvog dana bio mnogo više od hotela. Arhitektonski dragulj ruske secesije i spomenik srpske kulture izmenio je fizionomiju Beograda i postao sastajalište beogradskih umetnika, balkanske i svetske elite. Građen je kao internacionalna palata, čiji su vlasnici bili Rusi i Srbi, Rusi i Mađari, Srbi, Dalmatinci, Nemci, Jugosloveni... Sagrađen u okviru velike palate "Rosija", hotel "Moskva" nadživeo je osam državnih tvorevina.

Otvorio ga je 1908. srpski kralj Petar I Karađorđević, a njegovi stalni gosti bili su prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, srpski premijeri Nikola Pašić, Dragoslav Marković i Zoran Đinđić. A u palatu su svraćali Tito, Sukamo, Gadafi, Brežnjev i Milošević. Jer, u drugoj polovini prošlog veka ova beogradska crvena kuća bila je i konačište svetskih državnika, kako onih koji su dolazili na samite nesvrstanih zemalja, tako i onih koji su bili tu da odaju poslednju počast nekadašnjem doživotnom jugoslovenskom predsedniku ili poslednjem srpskom voždu. "Moskva" je u međuvremenu bila i utočište ličnosti sa naprednim mišljenjem. Njih smo kasnije prepoznavali kao disidente ili kao opozicionare. Između ostalih, bili su to Milovan Đilas, Vlado Dapčević, Dobrica Ćosić,Vuk Drašković...

Hotel "Moskva" je imao tri nivoa, koji su bili odvojeni stepenicama. Na prvom su sedeli članovi Vlade i Skupštine, na drugom diplomatski kor, a na trećem "bežanija", odnosno oficiri i običan svet. Bili su toliko daleko od šanka da su konobari morali da "beže" da bi stigli do ovih najskromnijih posetilaca kafane i hotela - govorio je svojevremeno Trifun Subotić, bivši generalni direktor hotela "Moskva". Jedan od najznačajnijih gostiju "Moskve" bio je srpski ministar, a kasnije i premijer Nikola Pašić. U elegantnoj gostionici hotela se znalo u kom kraju sede članovi Narodne skupštine, a gde je sto kraljevog miljenika i srpskog premijera.

Povezane vesti - DESA TREVISAN – Dama u ramu za portret novinara

U hotelu "Moskva" je jedno vreme stanovao i Lav Trocki. Hranio se u restoranu, u kome su ga naši pisci i novinari učili srpski jezik. U "Moskvi" se družio i sa srpskim socijalistima. Pre 86 godina u kafani "Moskva" Dragiša Lapčević pisao je razglednicu Dimitriju Tucoviću i izveštavao ga o ruskom dopisniku koji je došao u Beograd. Šalio se da su Lava naučili da igra tablić u pare, ali mu ne uzimaju sav novac, da bi mogao da plaća piće. Budući veliki revolucionar i bliski Lenjinov drug sa srpskim socijalistima igrao je preferans u restoranu hotela "Moskva", a sastao se i sa carevim izaslanikom Trubeckim.

Ugledni kritičar Jovan Deretić tvrdio je svojevremeno da je hotel "Moskva" bio gnezdo srpske moderne književnosti. Obnova književnog života u posleratnom Beogradu išla je preko neformalnog okupljanja umetnika, ali i preko literarnih i umetničkih časopisa. Tu novu formu okupljanja predstavljale su grupe književnika i umetnika, koje su nastajale ponekad spontano i bez jedinstvene osnove, a u nekim slučajevima bile su izraz koncepcijske i akcione jedinstvenosti. Prva takva akcija počela je već 1919. kad je osnovana "Grupa umetnika". Sedište grupe je bila kafana "Moskva" gde su se okupljali pisci Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, slikar i pesnik Sibe Miličić, muzičar Miloje Milojević, slikar i umetnički kritičar Branko Popović, Todor Manojlović i Stanislav Vinaver.

Kako tvrdi Radovan Popović, hroničar beogradskih umetničkih kafana, Stanislav Vinaver je govorio da je kafana "Moskva" "leglo naše literature". Valjda zato što su završili moskovske škole, što su redovno sedeli i vodili polemičke dijaloge u gostionici hotela "Moskva" ili zato što su sa uzbuđenjem govorili o ruskoj literaturi i umetnosti, ovi, ali i drugi mladi srpski pisci, slikari, pesnici, kompozitori, kritičari dobili su nadimak - Moskovci. I prvi časopis sa izrazitijim umetničkim ambicijama osnovan je 1919, takođe u "Moskvi". To je bio časopis "Misao", koji se pojavio 1. novembra 1919. Njegovi osnivači bili su gimnazijski profesori Velimir Živojinović i Milorad Janković, a prvi urednici Sima Pandurović i Velimir Živojinović.

Mladi srpski umetnici, u proleće 1924. u "Moskvi" upoznali turskog princa Mahmuda Beobeja, sina velikog kalifa Abduela Medžima, koji je bio prognan iz Carigrada i sklonio se u Srbiju. Večne šaljividžije Stanislav Vinaver, Rade Drainac i Tin Ujević su princa Mahmuda učili da pije tursku kafu na srpski način.

Povezane vesti - Graditelj reči i vizija

Poštari su većinu pisama i knjiga nosili slavnim piscima i slikarima direktno u gostionicu, a ne kući. Priča se čak da je Tin Ujević imao u kafani i svoje poštansko sanduče. Boža Kovačević, akademik, prepričavao je da je Ujević dolazio u kafanu oko podne, dobro snabdeven novinama i kakvom stranom knjigom, zatim bi se pojavljivali Vinaver, Miličić i Manojlović. Kao žestoki antifašisti svađali su se, a često u zanosu vređali jedan drugog. Avgustin Tin Ujević prvi put je u kafanu došao 1912. kao socijalista iz Zagreba, odakle je proteran i povezao se sa srpskim revolucionarima iz grupe "Pijamont". Tajna policija ga je registrovala kao visokog, stasitog momka, uredne garderobe i najčešće u crnom odelu. "Moskva" je tih godina bila centar okupljanja protivika austro-ugarske monarhije, pa je tajna policija pratila i Tina Ujevića. Veliki hrvatski pesnik je bio zaljubljen u srpski glavni grad. Posle boravka u Parizu, gde se intenzivno bavio pisanjem i proučavanjem umetnosti, dolazi u Beogradu u kome objavljuje "Lelek sebra" i "Kolajnu".

Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Svoje duševne rane lečio je i u kafani "Moskva" uz vino i kafu. Među gostima bio je prepoznatljiv po velikom šeširu, koji je skidao pred damama. Toliko je kafanu voleo da ju je smatrao svojim domom. Uživao je u zgodama za koje je uvek imao publiku. Jednom prilikom je ušao u restoran, skinuo svoj ogromni šešir i seo za sto, i na beli, uštirkani čaršav počeo da trebi i istresa vaške iz glave. Sa susednih stolova čula se cika i negodovanje prisutnih gospođa, i one bi napuštale restoran. Konobar bi tek na kraju ove predstave mogao da vidi u čemu je štos. Tina nije mrzelo da, pre ulaska u restoran, pospe svoju kosu pepelom, koji je ličio na male sive buve i tako uznemiri mlade dame i gospodu oko sebe. Tin možda sebi ne bi nikada kupio novo odelo da ga konobari kafane "Moskva" jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili na ulicu rekavši mu: "Upristoji se, pa dođi, pesniče". Ujević je kupio belu košulju i frak, ali je u torbi sakrio svoje stare dronjke. Došao je u hotel i kafanu lepo odeven, seo i naručio pet litara kuvane rakije. I dok se rakija kuvala, Tin se u toaletu presvukao i ponovo pojavio za kafanskim stolom u uobičajenom izdanju, a sako je potopio u šerpu sa rakijom. I od zaprepašćenog kelnera naručio: "E, a sad prodaj ovaj sako, pa naplati piće".

Povezane vesti - Anica Savić Rebac – Levičarka koju palanka nije volela

Po priči Lole Dimitrijevića, nakadašnjeg novinara "Politike", kada bi se u kafani pojavio dr Vladan Đorđević, svi prisutni za okolnim stolovima ustajali bi da ga pozdrave. A kada bi se u kafani pojavio mladi Miloš Crnjanski, on bi dolivao ulje na vatru, pa je u žaru diskusije Stanislava Vinavera nazivao Svinjar, a ovaj njega Smrdoš. Sve bi ih utišavao Rade Drainac, vičući: "Mir, stoko, ovde se misli duboko!"

Hotel "Moskva" je zaista bio mesto gde se na ovaj, ili onaj način mislilo duboko za kafanskim stolom, koji su delili izvanredni pisci i slikari, značajni političari, prolaznici, redovni gosti. Ko nije sedeo za tim stolovima, nije živeo u Beogradu, a koliko je hotel "Moskva" bio uvek mnogo više od hotela govori i izdanje "Hotel Moskva - prvih 100 godina", autora Marka Lopušina i Dušana Lopušina iz 2008, čiji delovi su korišćeni i za ovaj tekst. U uređivačkom odboru su bili i Svetlana Velmar-Janković, Dejan Medaković, Milorad Pavić, Momo Kapor. Imena dostojna znamenitih ljudi koji su sedeli za ovim stolovima.