Uloga moje porodice na “Vudstoku”

Uloga moje porodice na “Vudstoku”


Farma Maksa Jasgura u Betelu odavno je uvrštena u Nacionalni registar istorijskih mesta, ustoličivši se proteklih decenija kao turistička atrakcija koja izaziva interesovanje i posle pola veka. Tim istraživača vršio je iskopavanje na seoskoj farmi na kojoj je održan najpoznatiji muzički festival. Uoči jubileja – pet decenija od održavanja “Vudstoka”, tim istraživača sa odeljenja za arheologiju Univerziteta Binghemton organizovao je petodnevno iskopavanje na seoskoj farmi u mestašcu Betel, u državi Njujork. Iskopavanje nije rezultiralo pronalaskom artefakata od kojih bi zastao dah. Nisu otkrivene zagubljene Hendriksove trzalice, ili daire Dženis Džoplin, ili pak neki simbol mira…

Arheolozi su naišli samo na deliće slomljenih stakala od raznoraznih flaša, ali i stare aluminijumske otvarače od konzervi. Iako je pre 50 godina sam festival, odnosno koncerti i publika, slikan iz vazduha, ti snimci ne mogu danas da posluže kako bi se odredila tačna lokacija bine, kao ni mesta gde su bili pozicionirani zvučni i vizuelni sistem 1969. godine.

Tokom petodnevnog iskopavanja arheolozi su pažljivo sklanjali kvadratne metre dugačke zelene trave i brižljivo čistili metre i metre prašine i prljavštine tragajući za dokazima ili bar tragovima. Mesto originalne scene, negde u podnožju padine, pod slojevima je zemlje i kaljuge, dodavane vremenom kada su obeležavane godišnjice festivala. Tim arheologa uspeo je da pronađe mesto na kome je sa strane bine stajala ograda, za koju je bila prikačena drvena “ograda mira” koja je delila scenu i publiku.

Međutim, uprkos svim pripremama i pokušajima da se posle pola veka što vernije prenese slika festivala koji je bi pokretač osvajanja nekih novih sloboda, zvanično obeležavanje “Vudstoka” je otkazano. Sećanja ljudi kojima je odlazak na ovaj festival nad festivalima promenio život nikada neće zavisiti od godišnjica, a među njima je i porodica Srba koja je na “Vudstok” stigla sasvim slučajno. Zahvaljujući jednom od njihovih potomaka, u našu redakciju je stigla priča o jednom drugačijem “Vudstoku”.

Pismo iz Njujorka

“Danima mi je zvonilo u ušima, ništa nisam razumela, a još manje mogla verovati vlastitim očima šta sam sve videla u tih nekoliko dana. Sveta kao mravi, ko ih sve takve sakupi na jednom mestu. Čudan je to narod, rekla bih povilenio. Pitala sam se da li iko od njih ima oca i majku i da li oni uopšte znaju gde su im deca ako ih imaju. Gde je to odgojeno, ko je to vaspitao. Mislila sam da nisam došla u Ameriku, nego na neku drugu planetu. Vrag me tamo odnio, među golotinju i sirotinju, niti imaju što obući, niti pošteno pojesti, ni kučeta ni mačeta, nema ih kuče za šta ugristi. Samo se dernjaju, krevelje i benave. Koliko neke muzike, a da se nijedno kolo nije poigralo. Šta je svet primislio, ja ne znam.

Pročitajte još – 50 GODINA KASNIJE: Objavljene dosad nepoznate fotografije sa Vudstoka

Moj Sveto i ja smo krenuli za poslom, došla sam mu u posjetu i srcem svim sam mu htela pomoći. Moj mali Svetozar, najmlađi mi je od sviju braće i sestara. Imala sam već 20 godina kad se on rodio, mlađi sin mog strica, mogla sam ga roditi, najviše smo ga voleli, bio je prava maza cele familije. Roditelji su mu stradali u Vojniću 1942. godine za vreme rata. Ustaše ih žive zapalili u crkvi na Kolaricu sa još 100 Srba iz toga mesta. Svetozar i brat mu ostaše siročići, kao mnoga deca Korduna u to vreme.

Kad se završio rat, moj Sveto se dao po školama tako da mu se skoro zagubio trag, nismo čak znali šta je završio od škole i kad je u vojsku otišao.
Pisao mi je iz Amerike, iz najvećeg grada na svetu, kako mi je govorio, Njujorka. Sveto moj koji je završio neke mašinske škole, u Americi se zaposlio kao mesar.

Ode moj najmlađi sin u Nemačku 1967. godine, krenulo mu lepo, zaposlio se kao konobar u jednom restoranu koji je držao naš čovek. Pisao nam je često i uvek govorio kako mu je dobro i da bi voleo kad bi svi mogli doći živeti i raditi u Nemačkoj. Pozove on mene nakon dve godine da dođem kod njega u posetu, da vidim gde mi dete živi i šta radi. Prvi put sam u Nemačkoj razgovarala na telefon, i to sa Svetom. Nagovarao me svim silama da dođem kod njega u Ameriku. Sećam se na sam Vidovdan sam prvi put u svom životu sela u avion i odletila u Ameriku, gde me Sveto dočekao.

(Original Caption)

(Original Caption)

On otvorio svoju privatnu mesaru, svaki dan iz klanice mu je stizalo sveže meso, a on bi panglao i spremao za prodaju, pakujući u male paketiće i zamotavao u celofan. Pokaže on meni kako se to radi i uhvatim se ja posla da svojski pomognem mom dragom malom bratu i da ga odmjenim kad god možem. Sveto je svirao gitaru i često večerima posle posla išao u neke klubove, tamo bi svirao sa tim svojim drugarima. Išla sam sa njim par puta, ali mi je bilo zamorno, ne znam ništa od te muzike, pa mi dosadno, a previše glasno, razbi uši i glavu. Malo sam se i plašila za njega, ti njegovi drugari sve neki zujani, vižljasti, dugačke kose i kad počnu tamburati i derati se kao da ih je neko na struju uključio.

Pričao meni Sveto o njima i spominjao nekog ‘popa Roku’, ali ja to ništa nisam mogla povezati. Onda jednog dana počeše se nešto dogovarati i tražiti Svetu da što više vremena provodi sa njima, dok posao u mesari pao na mene, sva priprema i proizvodnja, udri Anka, pa kako bude.

Povezane vesti – SAV TAJ DŽEZ: Pet vanvremenskih albuma posebnog zvuka i energije

Ispriča meni Sveto da će se u osmom mesecu održati jedan veliki koncert gde bi on trebao svirati i da neće biti daleko od Njujorka pa da ćemo ići. Opisa on meni da bi se tu trebalo skupiti mnogo sveta, a ja mu odmah predložim, a kako bi bilo da nas dvoje imamo štand na kojem bismo prodavali kobasice, tako da taj svijet ima šta jesti. Oduševio se! Nakon toga sve su pripreme tekle u tom smeru. Sveto je imao obećano mesto za svoj štand, a ja sam pristala da ću mu svesrdno pomoći oko svega. Prvi dan smo došli na to mesto da pripremimo naš šator i da vidimo kako da se organizujemo na licu mesta. Na prvi pogled ništa nije obećavalo da bi se u toj vukojebini mogao skupiti toliki svet. Ali kad sam videla da stotinu majstora diže binu gde će ti ‘pop rokani’ nastupati, pomislih, dobro je, samo da njih nahranimo, biće berićetno.

Kutija puna para

Kad smo, neki Fred, vozač kamiona, i ja došli taj dan kad se svet počeo prikupljati, nisam mogla verovati koliko ljudi. Sveto je bio kao na iglama, toliko posla da od njegove svirke nema ništa, treba raditi. Tako i bi! ‘Vudstok’ mi ušao u vene, gine se za dernjavu, preče im to i budalaštine nego da čestito nešto pojedu i popiju. Prvi dan smo osećali da ćemo se samo umoriti od rada i buke za slabu vajdu. Kad je to prednoć ogladnilo, pa nagrnilo u redove ispred šatora gde se pripremala i prodavala hrana, da sam legla predanji, bogami i mene bi pojeli. Fred je te noći morao sa kamionom po novo sledovanje, videli smo da kobasica neće biti dovoljno za sutradan. Rekoše nam da će to trajati tri dana, ali treći dan pokvari kiša.

E to u svom životu nisam videla. Golo, pijano, drogirano, izbezumljeno, prozeblo od noći i trežnjenja, zamotano u neke ćebiće, zalojenih kosa, zgureni, gladni, drhte kao pihtije na suncu, ali ne odustaju. Sveto se sav unezverio, ne zna šta će sa tolikim poslom, odustao od svirke, a i ti njegovi momci više ne dolaze, niti ga traže. Nema spavanja. Išla sam sa Fredom dvije noći po sledovanje u Njujork, pa pridremam u kamionu i to je to. Gužva je bila toliko velika da mnogi nisu mogli ni doći do hrane, a ti hipici kako su ih zvali razmigolili se po svim stranama, sklepali neke šatorčiće i zaklone, tu leže, seru i pišaju, tresu se i šmrkću kao mali veprići, helikopteri su često kružili nad svom tom svetinom i bacali neke stvari i hranu da bi taj jadni i naopak svet nešto prezalogajio i zaštitio se, jer to je bilo na toliko razbacanom prostoru da svi nisu ni mogli doći do hrane.

Vudstok

Videla sm da su im odnekud donosili u velikim kutijama nekakvu hranu i delili, nisu oni bili pri nekim parama. Četvrti dan razvedravanje, milina od vremena, svi kao da smo se navikli, sad bih da tako i ostane. Ali pospremanje je uzelo danak. Sveto se pogubio, predozirao umor i piće, pali cigaru na cigaru samo da ne zaspi i da ne zagubi kutiju sa parama od prodane robe. I ja sam zanemela. Došlo mi je da zaspim i da se ne probudim. Vraćali smo se kao pokisle kokoši, kao da smo izgubili neku veliku bitku, ali svejedno je u nama plamtila neka radost, koju od umora nismo mogli iskazati.

Kad zatvorim oči odma’ mi pred očima sav onaj svet, buka i dernjava i tako nekoliko dana. Jedva sam se povrtatila. Bilo mi žao Svete, on nikako da dođe sebi. Nismo se mogli ni smejati, sve nam je dolazilo kao da smo sanjavali te događaje, a tih dana ovamo u Njujorku samo se pričalo o tom ‘Vudstoku’ gde smo bili. Da sam ja znala engleski, imali bi šta čuti od mene, samo sam vrtila glavom i ako nisam razumela šta govore, rekla bi da sam znala po svakom pomenu šta kažu. Meni je još ostalo mesec dana do povratka u Nemačku.

Povezane vesti – AND STILL ROLLING: Mik Džeger ponovo na filmskom platnu

Bilo mi jako žao Svete, razboleo se jadan, posao mu opao, od onih prijatelj ni traga ni glasa, ali trudio se da ipak sa mnom podeli najviše vremena i da me isprati kao da se nećemo nikad više videti. Na nesreću tako i bi. Dao mi je para da nisam znala kud ću sa njima, bojala sam se da sve to i ponesem, bojala sam se da jadan odvaja od svojih usta i daje meni, ali mi je rekao i pokazao da on ima deset puta više. Malo se povratio pred moj polazak i ispratio me na avion, isplakali smo se od radosti i od tuge, tako sam i došla u Nemačku, sva uplakana, nit me ko šta pitao niti gledao u moje stvari, ja im samo pružim papire, oni pogledaju i ja prolazim.

Pomogao me Sveto kao niko u životu, odmah smo počeli graditi novu kuću, veliku dvorišnu zgradu, kupili dobar par konja, obnovilo se domaćinstvo zahvaljujući ‘Vudstoku’. Živnuli i ja i moja familija. Sveto se javljao kartom i žalio se na zdravlje svaki put sve više. Nisam mogla izdržati, srce mi je prepuklo kad je stigao telegram treću godinu po mom dolasku, da je jadan umro. Pala sam u nesvjest i završila u bolnici, sedmi dan sam došla k sebi. Posle toga ništa mi se nije mililo.”

 

Bunt nezadovoljnih

Ovom, potpuno drugačijem doživljaju “Vudstoka” valja dodati i kazivanje o talasu nezadovoljstva koji je drugog dana održavanja preplavio festival. Broj štandova za hranu i piće nije ni približno bio adekvatan broju posetilaca, pa su pojedini vlasnici, videvši veliku potražnju, drastično podigli cene. Nezadovoljstvo učesnika festivala je u jednom trenutku izmaklo kontroli i mnogi su potpuno uništili i izgazili nekoliko desetina štandova. Svetin štand je od tog nasumičnog uništavanja spasen zahvaljujući njegovim prijateljima muzičarima.

 

Porodica

Iz poštovanja prema protagonistima ove priče koji više nisu živi, nećemo objaviti njihova prezimena. To pravo ostavljamo potomcima koji će svoja sećanja jednom možda priložiti zvaničnoj biografiji “Vudstoka”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar