URBANE LEGENDE: Kuršum

URBANE LEGENDE: Kuršum

Autor ilustracije: Katarina Đorđević


Redakcija „Duge“ mi je dala putni nalog za Tenju. Na bežanijskom groblju je bila sahrana poginulom pripadniku Giškine Srpske garde. Na sahrani sam čuo da je i Giška poginuo i odlučio da umesto u Slavoniju krenem za Gospić. Kamionom punim „Politike“ za Knin. Dok smo čekali da utovare novine, ispraćalo nas je društvo iz „Šumatovca“. „Ideš gde lopta ima ivicu“, rekao je Brana Pajsije Petrović. Patrijarh srpske poezije. „Ti si profesionalni samoubica“, nadovezao se pisac Moma Dimić i za kaznu platio piće.

Šofer je bio srećan što će biti nekog da mu pravi društvo u kamionu. Rat je već bio duboko ušao u mene. Cele noći sam mu pričao o zamrzivačima u kojima se pokvarilo meso, o smradu rata, o borbama u Slavoniji. O poginulom čiji su se prsti ukočili oko kašike bombe iz koje je izvukao osigurač. O naoružanom mrtvacu sa aktiviranom bombom kojem niko nije smeo da priđe. Usput smo se mimoišli sa kolima hitne pomoći koja su vozila mrtvog komandanta.

U Kninu se nije osećao miris rata. Kafane su normalno radile, kafići, diskoteke. U pres centru u Kninu novinari su propijali ratne dnevnice i nije bilo nikog ko je hteo sa mnom u Gospić da krene. Ni tu nisam imao šta da tražim. Iz Knina sam poslednjim vozom stigao u Gračac.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mala pljačka

U vozu je bilo samo nas troje. Nataša, njena sestra i ja. Nataša Rostova, govorio sam joj. Ona se smejala. Rat je bio tu, kod Lovinca, na par kilometara od njene kuće. A ipak se vraćala kući. Vaspitačica. Na lice joj je prešao osmeh dece sa kojom se družila. Sad je ostala bez posla i vraćala se u zavičaj. U Gračcu ispred prodavnice kupio sam gajbu piva momcima sa oružjem. Njima se nigde nije žurilo. A ja sam hteo u Gospić što pre. „Da popijemo, pa te vozimo.“

U Divoselu sam zadužio papovku i spustio se u Istočni Gospić sa Zvonkom Osmajlićem. Na kraju grada, oni koji su vešali Srbe, na groblju su im podigli spomenik u obliku vešala. Za sećanje i zastrašivanje. Ispod spomenika vešala je bio srpski položaj. Mesto gde mnogi nisu hteli da idu. Taj položaj je podsećao na scenu iz filma „Apokalipsa danas“ Forda Kopole. Scenu poslednjeg položaja „The Bridge“, mesta gde se nalaze Danteova vrata pakla. Položaji su bili jako blizu, dovikivalo se međusobno, pominjale majke i gospe.

Zvonko je mene i Zolju odveo do kuće Mile Pokrajca. Bilo je nešto kobno na Zvonkovom licu. Znao sam te Osmajliće iz Berana. Oduvek su bili hajduci. Stanislav Krakov kaže „video mu se mrtav zmijski krug oko vrata“ kad oseti da neko neće preteći. Ali je tada pretekao. Zvonko je otišao dalje da razvodi smenu. Odveo je Muju i Tajsona na njihov poslednji položaj, na Jasikovačko groblje gde su ih ubili HOS-ovi crnokošuljaši. Ustaše su prišle sa strane gde ih nisu očekivali i ubili obojicu. Branili su mitraljezom šarcem preko 300 metara linije. Nikad im nisam saznao prava imena. Tela im nisu razmenjena. Mi smo bili u klinu, levi i desni bokovi su bili prazni, više od dvesta metara je bilo između naših položaja.

Taj dan smo dobili dve velike avio-bombe na poklon od naših aviona „jastrebova“. Pale su na sto metara od našeg položaja. Čuo sam zvuk aviona, pogledao u nebo i ugledao sam „jastreba“ kako ponire na nas, srećan jer to su naši. Sreća je brzo prerasla u paniku kada smo videli dve velike avio-bombe kako lete ka nama. Skočio sam unazad i kuću je potresla detonacija, pritisak, stakla na prozorima su otišla u paramparčad.

Crvena prašina je bila svuda i barut u vazduhu. Dovikivali smo se da vidimo ima li preživelih. Sreća, samo smo bili ugruvani.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Zaštićena zona

Zolja je ostao u dvorištu kuće, iza bunkera od vreća sa peskom, a ja sam se popeo u potkrovlje nekakvim merdevinama. Pored prozora bili su svežnjevi novina uvezani kanapom. To mi je bio zaklon. Dobar zaklon. Kada je pao mrak i počelo puškaranje, počeo sam i ja da pucam prema Gospiću. Da rasterujem strah. Sagoreo sam nekolike kutije metaka. Tako je prošla noć. Ujutru je prestala pucnjava. Pogledao sam u svoj zaklon i video rupu. Tu je pogodio metak. Našao me je snajperista. Razvezao sam novine. Bile su to „Duge“ i „Ninovi“. Dobar zaklon. Kuršum sam našao u „Dugi“. U „Dugi“ je bila i moja fotografija. Kuršum je prošao kroz moju fotografiju. Kroz čelo.

„Zolja, Čedo! Pogođen sam!“, počeo sam da se derem sa tavana.

Oni su se polomili uz merdevine, a ja sam ih dočekao sa otvorenom „Dugom“ i mojom fotografijom kroz koju je prošao metak. Spisak psovki nije za pristojnu priču.

Godinama kasnije smo pominjali tu fotografiju i taj kuršum.

Dan ranije je pala kasarna u Gospiću, uzeli su brdo tehnike i oružja. Tek mnogo, mnogo kasnije smo saznali ko je sve bio naspram nas. Koliko njih je bilo spremno naspram nas devet na položaju! Naši su povukli svu teritorijalnu odbranu sa te linije prethodnu noć.

Ali ni oni nisu znali koliko nas ima.

Imao sam crnu bombu sa spljoštenim osiguračem spremnu da stavim na vrat, za slučaj da nemam kud. Na vrat, na karitoidnu. Zato što su neki da ne padnu u ruke aktivirali bombu na grudima. Razneli se i tako umirali satima u mukama.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Osvetnik

Kratko je trajalo zatišje, krenuli su artiljerijom da ruše Istočni Gospić, lagano, otpozadi! Detonacije su bile sve bliže i bliže. Onda su pale u dvorište, geleri su vrćali o zidove i kroz grane drveća.

Tada je krenuo opšti napad sa svih strana. Zolja je bio sam u bunkeru na ulici, ostala trojica desno kod garaže. Rekao mi je da ostanem u kući jer su tu ispred, na dvadesetak metara. Gorelo je nebo i zemlja, praštalo je. Najviše se pucalo sa njihove strane sa mecima 5,56 mm. Taj metak peva dok leti, a na telu kad uđe napravi sitnu rupu, odigra valcer i izađe na drugu stranu praveći  krater.

Zrna su počela da dolaze otpozadi. Padali smo u okruženje. Sve je padalo iza nas, pojačanja nije bilo.

Kuće su gorele, spaljivali su sve kako su napredovali. Dim od spaljenih kuća je prekrivao nebo.

JNA se povlačila sa tenkovima ostavljajući civile. Prljavi, krvavi smo stigli u Divoselo, koje je bilo spremno za evakuaciju.

Svako od nas je imao svoj kuršum. Ja sam svoj dobio taj dan u fotografiju. Poštedelo me je, da bih mogao da ispričam.

Kuršum sam poklonio Nataši Rostovoj. „Dugu“ sam sačuvao. Jedino što sam iz rata doneo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar