Roman "Austerlic“

Preporuka za čitanje: Rupa u identitetu

Vinfrid Georg Zebald bio je jedan od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca, koga određuje saznanje da mu je otac bio niži oficir nacističke vojske, što je povuklo unutrašnji okidač pobune protiv ćutanja o prošlosti zemlje u kojoj je rođen.

Ratna i poratna prošlost postale su jedna od centralnih tema njegovog dela, ali bi bilo nedovoljno posmatrati ga isključivo kao pisca književnosti Holokausta jer mu je zamah znatno širi.

Ranih sedamdesetih preselio se u Englesku, u Mančesteru je doktorirao studijom o romanima Alfreda Deblina. Za života je objavio zbirku pesama "Posle prirode“, a potom prozna dela "Vrtoglavica“, "Iseljenici“, "Saturnovi prstenovi“ i "Austerlic“, koji ovde predstavljamo, kao i knjigu eseja "Vazdušni rat i književnost“.

Bio je viđen za Nobelovu nagradu. Poginuo je u 57. godini, 14. decembra 2001, u saobraćajnoj nesreći, pošto je u vožnji doživeo infarkt.

Roman "Austerlic“ predstavlja mučno i dugogodišnje, možda i celoživotno traganje za identitetom, Žaka Austerlica, kome su jednog dana saopštili u internatu u Engleskoj da se ne zove kako se do danas zvao, već Žak Austerlic, kako se inače mora potpisati na završnom testu, ali tu informaciju istovremeno ne mora nikom reći.

Dvanaestogodišnjak koji je u roku od dve godine izgubio svoje staratelje, za koje je mislio da su mu roditelji, i svoje ime i prezime, dobivši drugo, ništa pobliže o sebi i svom prezimenu ne zna, ni ko je, ni šta je, ni odakle je, pošto su građanske arhive u Velsu gde je stanovao i u celoj Britaniji uništene tokom Drugog svetskog rata. Jedino u šta je siguran jeste da je na Ostrvu bela vrana, da nema drugih Austerlica.

Direktor internata i profesor zaštitnik pomažu pitomcu Žaku koliko mogu da izađe iz senke svog slomljenog identiteta. Prvo mu je pristanište Pariz, zbog francuskog imena, odakle dalje traga po Evropi. Kao i u drugim svojim romanima, izabrane crno-bele fotografije služe mu kao odskočna daska, asocijativni rakurs opisa bolnih i čudesnih događaja. Izrazito je uzbudljiva priča o usporavanju nemačkog propagandnog filma o "lepom životu“ u getu Terezin, na kome u deliću sekunde izvlači lepu ženu iz senke, praveći od nje fotografiju, koju će njegova praška dadilja prepoznati kao njegovu majku Agatu Austerlic.

Način na koji Žak Austerlic dolazi do svog identiteta, poput orla koji se sa nebeskih visina ostrvljuje na plen, fascinantan je. Odakle je upućen u Englesku, zajedno sa ostalom jevrejskom decom, kao petogodišnjak? On saznaje da je putovao vozom i sa koje vozne stanice u kom gradu je pošao, ko ga je pratio i kako je bio obučen, u koje doba godine.

Naravno da Zebald priča o Holokaustu, ali i nadrasta ga. Naravno da u jednoj evropskoj državi ima desetak ljudi sa prezimenom Austerlic, a da je na arhivskom spisku samo jedna žena i da je ona njegova majka. Ona mu daje ne samo život, već i input u pogledu njegovog novog identiteta.

Žak Austerlic svom prijatelju tokom tri decenije otkriva pojedinosti svog porekla. Vremenom saznaje da mu je majka ubijena u zloćudom Terezinu, a otac iz Pariza deportovan u logor na jugu Francuske, gde mu se verovatno, takođe, okončao život. I sudbina je ili je koincidencija da se u donjem delu dvorišta kuće u Istočnom Londonu nalazi aškenasko groblje. I da je Žak Austerlic naravno Jevrejin Aškenaz. Koji je za života dva puta izgubio svoje roditelje – one za koje nije znao da mu oni nisu roditelji i one koji su mu bili roditelji, ali ih on nije upoznao.

Miloš Lukić o romanu "Dijamant", o porodici kao instituciji...