"Mihiz u literaturi i politici - vizionar, a u životu - kockar"

Nedavno su objavljena Mihizova "Sabrana dela“ i studija "Borislav Mihajlović Mihiz: kritičar i pisac“ dr Vladana Bajčete, višeg naučnog saradnika u Institutu za književnost i umetnost, koji je doktorirao na Mihizovom opusu. Gospodin Bajčeta bio je i član Uređivačkog odbora Mihizovih "Sabranih dela“.

"Nekako se poklopilo da je Matica srpska došla na ideju da se urade ’Sabrana dela’ Borislava Mihajlovića Mihiza u devet knjiga neposredno posle moje disertacije. Moja disertacija bila je pred štampanjem u ’Službenom glasniku’, ali je predsednik Matice srpske Dragan Stanić predložio da oni objave tu studiju kao knjigu. Bilo mi je drago da učestvujem u Uređivačkom odboru, a bio sam pripremljen jer sam, radeći na disertaciji, pročitao i izučio sve njegove tekstove koji su ostali izvan publikovanih knjiga. Doživljavam ’Sabrana dela’ kao krunu onoga što sam do tada radio. I zadovoljan sam“, ističe dr Vladan Bajčeta na početku razgovora za "Ekspres“.

Vi ste prvi istraživač koji se sa naučne strane bavio Mihizovim delom. Kako ste se odlučili da radite disertaciju? Kako je došlo do toga?

"Imao sam nekoliko tema kao i većina kada se odlučuje za pisanje doktorata. Razmišljao sam nešto o Andriću, ali o tome je pisano naširoko, pa je to otpalo. Razmišljao sam o Matiji Bećkoviću, o njegovim crnogorskim poemama, ali i Mihiz je bio jedna od potencijalnih tema. Meni je njegova književna kritika uvek bila najinteresantnija, način na koji je pisao o književnosti. Proučavanjem njegovih tekstova pokušavao sam da prodrem u srž njegove metode, da vidim kako je uspevao da piše tako dobre kritike, koje su ponekad zanimljivije za čitanje od literature kojom se bave. Drugi razlog je ’Autobiografija – o drugima’. Vrlo slično kritikama, za to delo isprva ne znate koja je forma u pitanju: ono priča o jednom životu, a u stvari nije ni autobiografija, nije ni roman, nego i jedno i drugo. To je bilo interesantno žanrovski proučavati, protumačiti šta je po svojoj prirodi.“

Njegov stil u prvi mah čini se rasplinut, prvenstveno ciničan, ali je u suštini sve što je napisao koncizno sa izuzetnim opservacijama, nesvakidašnja pojava koja se razlikuje od svih do sada.

"On je pokazao da književni kritičar mora da bude pisac, ne u smislu da piše prozu, poeziju i romane, nego da i njegov kritički tekst bude literatura. Možete vi da prepričate šta se u knjizi događa, da se malo razmećete teorijskom terminologijom i da opet ne kažete ništa. Književna kritika je danas takva u 90 odsto slučajeva.“

Ja Mihiza doživljavam da je on, uz Karlovačku gimnaziju, uz burno vreme u kojem je živeo i popovsku kuću u kojoj se rodio među knjigama, u suštini – intelektualno sam sebe stvorio?

"Sigurno da se oformio u Sremskim Karlovcima. Važno je znati da je njegov otac pop Gojko bio treći ili četvrti sveštenik u porodici u kontinuitetu. To su kuće u kojima je uvek bila biblioteka. U ’Autobiografiji – o drugima’ Mihiz priča kako ga je otac terao, ’torturisao’ da čita Vukove epske i lirske narodne pesme. Jako je dobro poznavao narodnu epiku. Gimnazija u Karlovcima imala je dugu tradiciju, Srbi u Austrougarskoj nisu imali pravo na svoje univerzitete pa se intelektualna srpska elita okupljala u Karlovcima. To je bila neka vrsta zamene za fakultet krajem XVIII i početkom XIX veka. Posle je usledila Simina 9a, a zatim studije. To su te neke formalne i neformalne institucije, ali ste u pravu kada tvrdite da je sam sebe napravio. Ono što kaže Crnjanski – sam je svoj predak. Ali imao je i on svojih uzora. Na jednoj književnoj večeri, Mihiz čita svoj esej o znamenitom pančevačkom proti, Vasi Živkoviću. Prisutan je i Andrić, koji ga posle izlaganja pita: ’Jeste li čitali Sent-Beva?’ Mihiz na to odgovara potvrdno, a Andrić dodaje: ’Vidi se!’ Mihiz je tada važio za začetnika impresionističke kritike kod nas. Tu su bili Skerlić i Matoš pre njega.“

Mihiz je živeo po svojoj matrici. Kroz Siminu 9a, gde su redovno dolazili važni ljudi od Miće Popovića do Žike Stojkovića, Dejana Medakovića, Dobrice Ćosića, on je oformio sebe kao autohtonu ličnost. Od početka, imao je otklon prema komunizmu, što je sačuvao do kraja. To je iskazao i u druženju sa Milovanom Đilasom?

"Mihiz nije bio od početka do kraja antikomunista. Imao je čak i epizodu sa radnim akcijama. On je zapravo doživeo neku vrstu razočaranja videvši kako se komunistička ideologija primenjuje u praksi. U Siminoj 9a okupljala se grupa intelektualaca, glavni stanari tu su bili Mihiz i Vojislav Đurić, istoričar umetnosti, ostali su povremeno dolazili. Znalo se da će od svih tih pojedinaca nastati veliki pisci, političari, istoričari umetnosti, književni istoričari, slikari, vajari... Oni su se u izvesnoj meri samoobrazovali. Bili su neka vrsta intelektualne opozicije koja nije bila javno ispoljena. Nešto kao antipod crvenim univerzitetima. Postojala je šala da su zapravo bili mirni jer je zatvor tu prekoputa – Glavnjača, a vlast nikada ne traži neprijatelja ispred nosa. Ne svi, ali većina njih, a konkretno pričamo o Mihizu, bili su salonski antikomunisti, nisu to bili nikakvi disidenti. Kada pogledate Mihizove kritičke tekstove, vidite da on, ako nešto i dodirne, vrlo obazrivo obilazi oko partijskih dogmi, što je išlo na korist nove društvene zajednice. To je bila kritika u ’svilenim rukavicama’.“

Dobrića Ćosić od početka prepoznaje u Mihizu barjaktara i glavnog tumača tih nekih novih vizija gledanja iz Simine 9a?

"Ćosić u knjizi ’Mića Popović – vreme, prijatelji’ daje najbolji opis Simine 9a u literarnom smislu. On kaže da je Mihiz bio dalaj-lama te studentske sobe. Ležao je u krevetu, imao je probijen jorgan za dve ruke (zima je), pošto je stalno gestikulirao rukama i pušio mnogo. Svi su pušili pikavce koje su skupljali i u Narodnom pozorištu. Ćosić je zabeležio da je Mihiz najinteligentniji čovek od svih koje je upoznao. A upoznao je verovatno sve značajnije srpske i jugoslovenske intelektualce posle Drugog svetskog rata. Mihiz je bio pronicljiv, sam za sebe je govorio da je njegov problem sa ljudima što vrlo brzo shvata stvari i razgovor je otuda uvek u raskoraku. Mića Popović je za njega rekao – postoje dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno. Ali, jedna stvar je razumeti neka pitanja i probleme, a druga stvar je za njih se boriti, ući u političku arenu...“

Da li je Mihiz u druženju sa disidentom Milovanom Đilasom tragao za fenomenom ideološkog prevrata kao društvenom pojavom?

"Tako je. On je napisao četiri drame i sve ih je objedinio u knjizi ’Izdajice’. Banović Strahinja preljubu prašta nasuprot patrijarhalnoj zajednici, koja bi je nesumnjivo najstrože kaznila. Kraljević Marko, koji važi za najvećeg srpskog heroja, u stvari je vazal; komandant Sajler je uvereni nacionalsocijalista, dok ne shvati da je Jevrejin. Pa Pera Todorović, koji je imao veliki politički obrt od ljutog antimonarhiste do čoveka režima. Đilas vam je to. Znači, mogao je Mihiz da napiše i petu dramu o Đilasu, dobro bi se uklopila u njegovu knjigu.“

Ali, on se sa njim druži i polemiše i priča, a negde nemaju oni puno saglasje oko Đilasove ideje?

"Imate Đilasovu knjigu ’Vlast’, u kojoj govori o 1954. godini i svojim tekstovima zbog kojih će pasti u nemilost. Tu kaže da je sa Mihizom razgovarao uoči suđenja i dodaje da je po njegovim sugestijama mnoge stavove ublažio. U drugom delu govori kako kada dođete na to suđenje vama padne u vodu sve što ste pripremili, kada krenu vaši bivši prijatelji i saborci da vas rešetaju. Ali Đilasov ’Dnevnik’, koji je nedavno objavljen, zanimljiv je u smislu koji vas interesuje: malo-malo pa se pomene Mihiz. Ne portretiše ga naširoko, ali često je Mihiz tu u nekim kratkim sličicama. Voleo je da se druži sa njim.

Njihovo druženje počinje već ranih ’50-ih: Mihizova žena Milica bila je Đilasova profesorka engleskog. I oni se upoznaju i druže dok su Mihiz i Mića Popović još živeli na Starom sajmištu. Tu Đilas dolazi limuzinom, sa obezbeđenjem, Milica čak i ne zna ko je Đilas i koliko je on važan. Čudila se što Mihiza uopšte zanima taj svet političara.

A Mihizu je Đilas bio zanimljiv kao reprezentativni uzorak vrste koja se zove homo politikus, pritom je i revolucionar. Ali posle se ispostavilo revolucionar sa greškom, koji sve to potre, ode u zatvor i provede tamo skoro devet godina... Vole ljudi, naročito pisci, književnici, da se druže sa svojim antipodima.“

Vratimo se Mihizu, čoveku koji je izrastao u značajnu ličnost među piscima. U jednom trenutku došlo je dotle i trajalo dugo da su veliki pisci, poput Selenića, donosili njemu svoje rukopise: ako ih on verifikuje, znači da može da se štampa, da je to dobro?

"Da, on je to zvao preventivna kritika. Čitao je Seleniću, Ćosiću, Pekiću, Dušanu Kovačeviću sve rukopise, čak i kasnije nekima iz mlađe generacije, poput Radoslava Petkovića, koji je dolazio u Rovinj, pa je i njegov prvi roman pročitao. Kao što smo rekli za politiku, on je tek za književnost imao dobar radar – dobro je znao šta valja, a šta ne valja, znao je u okviru nekog dela koje su mu vrline, koje su mane, šta pojačati, šta smanjiti i šta možda iseći.“

Zanimljivo da avangardna Mira Trailović, uprkos njegovoj političkoj potkazanosti, uzima Mihiza za dramaturga u Ateljeu 212?

"Šta vam je tu neobično? Znate da je Mihiz prvi Srbin, jedan od prvih, koji je pogledao Beketa i Joneska, kada je otišao na svoje studijsko putovanje u Francusku, kome su, ne zaboravimo, Ćosić i Davičo doprineli. To je bio dobar potez. Eto to je ilustracija odnosa komunista prema nekim svojim otpadnicima i političkim neistomišljenicima, a istovremeno i njihovog tobožnjeg otpadništva. Kada se vratio, napravili su, čini mi se, baš na Starom sajmištu prvu predstavu ’Čekajući Godoa’, gde je Mića Popović bio scenograf, pod vedrim nebom, pa je i neka kiša tu doprinela, grmljavina itd. Tako da je Mihiz bio prava avangarda, on se apsolutno uklapao u Mirin koncept Ateljea 212, čak je i kumovao imenu pozorišta.“

Mene zanima odnos Andrića i Mihiza. Andrić je, ako se varam ispravite me, zamolio Mihiza da napiše predgovor za "Prokletu avliju”?

"Nije ga Andrić zamolio, nego mu je naručio Žika Stojković, koji je tada bio u SKZ-u, a oni su hteli da objave neko ponovljeno jubilarno izdanje ili tako nešto. Mihiz je napisao tekst, a Žika Stojković, pošto su bili dobri prijatelji i imao je tu slobodu, rekao mu je da ne valja ništa. Mihiz je tu nešto bio zbrzao, ovaj mu je bacio to i rekao mu – sedi, fino napiši, evo ti još 15-20 dana. I on je napisao taj čuveni esej o ’Prokletoj avliji’. Imao je Mihiz jedan tekst o ’Prokletoj avliji’ pre toga, kada se knjiga tek pojavila. Ovo je recimo 1962, na 70 godina Andrićevog rođenja, već je dobio i Nobela itd., i to je stvarno najbolji Mihizov esej. Onda je bila priča da ga je Andrić zvao telefonom – možemo li da prošetamo – Mihiz je otišao i Andrić mu je, otprilike, rekao ’znam da pišete lako i pitko, ali znate ja sam već toliko dugo pisac, ovu sam knjigu radio 25 godina i na kraju sam je objavio maltene samo da se oslobodim muke, a vi kažete da je to najbolje što sam ja to uradio, i još pronalazite nešto što ja ne vidim, a može biti da ga tu i nema’. Mihiz je stvarno verovao da je to najbolja njegova knjiga. Danas sa sigurnošću možemo da kažemo da je tako: apsolutno savršena knjiga, sami vrh svetske književnosti. Mihiz je rekao Andriću nešto u smislu da ’veliki pisci kažu i više nego što su i sami svesni u svojim najboljim delima’. Andrić isprva nije ničim pokazao da mu je to bilo uverljivo, ali posle se o tome izjasnio.“

Znači tačno je da je Andrić rekao da mu je tek posle te njegove kritike bilo jasno šta je napisao?

"Tačno, baš tako. To ima u dnevnicima Branka Popovića objavljenim u ’Letopisu Matice srpske’. Posećivao ga je kada se Mihiz odvojio od sveta, nije izlazio iz stana, i seća se te anegdote da se Mihizu zavrtelo u glavi kada je čuo da je Andrić izjavio kako su pripovedački krugovi koje je on otkrio u ’Prokletoj avliji’ njemu bili novost.“

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Intervju

Intervju

Scena 27.05.2022. 15:05

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Intervju

Intervju

Scena 23.06.2023. 05:10

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Toma Piketi: "Moramo se boriti protiv egocentrizma"

Intervju

Intervju

Biznis 03.11.2023. 02:40

Toma Piketi: "Moramo se boriti protiv egocentrizma"

Postoji i ona sekvenca da je Mihiz hteo da objavi Andrićevo pismo Nedićevoj vladi?

"Ne Nedićevoj vladi, nego Svetislavu Stefanoviću, koji je tada bio predsednik SKZ-a u vreme ’komesarske uprave’. On 1942. godine predlaže Andriću da štampaju izbor njegovih pripovedaka. Andrić mu pismom odgovara da u aktuelnim okolnostima ne želi ništa svoje da dâ u štampu. Mihiz je hteo da se to pismo posle rata objavi kao primer građanske hrabrosti. Andrić je to odlučno zabranio.“

Zanimljiv je odnos Mihiza i Ćosića. Izrastao je u veliko uzajamno poštovanje, a počeo je ozbiljnim sporom?

"Spor se desio na jednoj posleratnoj književnoj večeri, gde je Ćosić pročitao svoju priču. Prisutni Mihiz je pred publikom isekao Ćosićev rad kao neliterarnu i ideološku apologetiku. Ćosić, iako je bio samouveren, bio je dovoljno samokritičan i znao da mu kao piscu treba pomoć. A i Mihizu je to imponovalo. On je, pomenuli smo preventivnu kritiku, kasnije čitao sve Ćosićeve rukopise. Prijateljstvo je druga priča, to je uvek kao i ljubav. Ne možete matematički da izračunate zašto je neko nekome blizak. Mislim da su se oni našli u ponekim sličnim pogledima na srpsku istoriju, nacionalno pitanje itd.

Mihiz negde govori o velikim dometima srpske književnosti, pominje Andrića, Crnjanskog, sve apsolutne vrhove, a zatim dodaje ’i delimično Dobrica Ćosić’. Znao je Mihiz da tu ima potencijala, da je to odlično, ali da tu nešto ipak nedostaje. Pogledajte, ’Koreni’ jesu odlična knjiga, i uopšte mnoge iz te njegove epopeje o Katićima, ali to nije kao ’Travnička hronika’ i ’Seobe’. Znate, najteže je biti Tolstoj. Da imate dve hiljade strana sa 600 likova, a gde se sve tačno zna kada, zašto, kako... I Pekić je, na primer, žrtva istog stvaralačkog kompleksa. Njegove kratke stvari su izvanredne, ’Novi Jerusalim’, ’Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkija’. A sve što je razvodnjeno na stotine i hiljade stranica ima čega god hoćete: i za bacanje i odličnih stvari, baš kao i kod Ćosića. Neka vrsta skribomanije. Trebalo im je tri Mihiza da im stalno seku, izbacuju... Znate čuvenu priču o ’Zlatnom runu’ kako je Mihiz skratio za 200 strana: Pekić je to prihvatio, a onda napisao još dva cela toma. To vam je to. Mislim da je tu negde i Ćosić.“

Preferans, kartaška disciplina, u mnogo čemu definiše Mihiza. Definiše ga kao ličnost, potkazuje kompletan njegov život, kako razmišlja i šta radi, i šta mu je važno i šta mu nije važno. Šta je u stvari preferans njemu?

"Preferans je, prvo, najzanimljivija igra kartama. Kada naučite to da igrate, onda vam sve ostale igre postanu smešne. Svi smo do tada igrali i poker i remi i ne znam ni ja šta, ali preferans je ipak kraljevska igra. To se nikada ne nauči do kraja. Lako je naučiti pravila, ali finese su beskrajne. Jedan glumac je rekao odličnu stvar – dajte mi da odigram sa čovekom partiju preferansa i napisaću vam ne njegovu biografiju, nego njegovu autobiografiju. Mihiz bi rekao autobiografiju o drugome. Preferans je igra u kojoj se po načinu na koji igrate otkriva vaš temperament i karakter. Da li imate hrabrosti da uzmete talon ako imate samo četiri sigurne u rukama itd. Mihiz je bio kockar po prirodi, on je trošio novac na kartama, gubio često. Ćosić kaže da je on bio kockar koji igra da izgubi. Imate onu epizodu kada je Mihiz za vreme rata dobio neki novac, pa ga je doneo majci i majka je to bacila u šporet. E, to vam je kao kod Dostojevskog. Scena tipično edipovska, koja ostavi takav utisak na sina da on posle celog života igra da baca taj novac u vatru i ponavlja istu sliku. Znao je da ode u Veneciju iz Rovinja, gde je provodio leta, i da tamo potroši sav novac u kazinu, pa nema za kartu za nazad. Postoji kod Tišme zanimljivo mesto u ’Dnevnicima’, dok je Mihiz bio u Novom Sadu. Tišma nije pripadao tom krugu, a inače mrzovoljan, verovatno nije ni bio neki druželjubiv tip. Ipak, svugde prisutan, kaže da je jednom ladno odbio Mihiza koji ga je zamolio da ode po njegovu ženu Milicu na stanicu, jer ovaj ne može da prekida partiju preferansa. Sa druge strane, evo jedna ekskluziva – pričao mi kafanski prijatelj (i saigrač) – koji je igrao sa Mihizom na ostrvu Sveta Katarina kod Rovinja, da je znao da gubi i onda ga Milica zove, a on požuri kući jer, eto, ne može zbog porodičnih obaveza da dovrši partiju. Neoprostivo.“

U "Autobiografiji o drugima“ Mihiz piše odeljak "Pijana noć sa Krcunom“?

"To je vrlo zanimljiva priča, iz trećeg toma ’Autobiografije’, koji nije dovršen. Krcun je bio zainteresovan za Mihiza, kao što je Mihiz bio zainteresovan za njega i njemu slične. Zapravo je najzanimljivije u toj priči kada Mihiz vidi da je Krcun čovek koji pije da se napije, da se dobro napije. Da tu celu noć provede tako da bude iskren do kraja i da na kraju kaže šta zapravo misli o svemu što ga okružuje. I on je neko ko je razočaran kao i Đilas, samo što njemu ne pada na pamet da piše članke, da se javno razračunava, a verovatno nije ni bio sposoban za to.“

Mihiz njemu kaže "Sanjate li njih, vaše su ruke krvave do lakata“?

"Da, Krcun mu odgovara, ’bodete vašom tupom sremačkom britvom – do ramena su mi krvave’. I priznaje posredno danas poznatu stvar: da su komunisti pobili na hiljade ljudi nakon 1944. godine, i krivih i nevinih. Mnogi su ljudi stradali jer su, ne znam, radili svoj posao za vreme okupacije. Bilo je, naravno, i kolaboracije, ali znate koliko je glumaca, na primer, streljano. Nikad se više nakon te noći nisu čuli ni videli.“

Da pričamo o Mihizu posle pada komunizma, uvođenja višepartijskog sistema. Njegovu viziju politike i budućnosti Srbije nisu prihvatali Milošević, Šešelj, Vuk Drašković i sijaset drugih. Bilo je to vreme kad je politika tekla ulicom?

"U toj demokratskoj opoziciji okupio se ozbiljan broj pisaca, pesnika, umetnika, lekara, univerzitetskih profesora. Bili su tu Mihiz, Ćosić, Danojlić, Pekić, Simović... Ali ipak izgleda da se oni u politici nisu najbolje snašli.

Politika je tražila mlade ljude pune energije, a oni su već bili ljudi u šezdesetim, sedamdesetim godinama. Pritom, oni nisu ’rođeni’ političari. Mnogo su se bolje snalazili Šešelj i Vuk Drašković jer su oni ’pravi’ političari, a bili su i u punoj snazi. Recimo, onaj Mihizov govor na balkonu Narodnog pozorišta o čvornovatom drvetu neslobode, koje će oni rušiti i najzad srušiti, pokazuje osrednjost nekarakterističnu za Mihiza – pisca. Za politiku verovatno nije toliko važno biti mnogo pametan, koliko znati kad šta reći i kako. Pekić se zahvalio studentima na Terazijama u ime svoje mladosti koju je proveo u zatvoru. Selenić jedini mudro nije hteo da mitinguje, smatrajući da ne zna da govori za više ljudi od broja jedne generacije svojih studenata.“

Ali Mihiz se razočarao što nije prihvaćena njegova ideja sažeta u deset tačaka. Šta je pisalo u njima?

"Najprovokativnija od tih tačaka je da se prizna nezavisnost Hrvatske, ali da se prizna i autonomija Srbima u Hrvatskoj. To je bila jeretička ideja, nikome nije padalo na pamet da prizna Hrvatsku. A zapravo, kada vidite taj njegov predlog, sve se na kraju završilo tako kako je predviđao ili gore – još skuplje je sve plaćeno. Prosto je video da je zacrtani put pogrešan i da nema šanse da bude drugačije nego da Srbi budu shvaćeni kao agresori. Tako i danas traje.“

Da li se Mihiz posle te 1992. godine povukao, razočaran i bespomoćan?

"Nije se on povukao zbog toga što je video da je bio u pravu a niko ga nije slušao, on se povukao jer je shvatio da je njegova generacija, tako je on to govorio, doprinela ’sluđivanju’ ovoga naroda. Mihiz je svoju generaciju doživljavao kao generaciju koja u kontinuitetu naše moderne istorije, od Prvog srpskog ustanka do danas, nije popravila, nego unazadila našu poziciju u Evropi i okruženju. Prosto se razočarao u to da je igrao negativnu ulogu, da nije pomogao, da nije sa svojim saborcima ispisao bolju stranicu istorije svoje zemlje. On to barem priznaje, za razliku od mnogih koji post festum pišu memoare u kojima su svi krivi osim njih samih.“

On je od svojih početaka zastupao tezu da je posao intelektualca da uloži sve znanje i uticaj kako bi unapredio život i budućnost svoje zemlje?

"To je tačno, to je stara priča o angažmanu intelektualca. Recimo, Selenić je bio još svesniji toga. On je govorio – ja mogu da sedim ispred televizora i da gledam šta se događa i da komentarišem to sa mojim prijateljima, ali to je nemoralno. Jer, kako se njegova reč ceni više nego reč bilo koga, on ima obavezu da istrpi i uzme deo na sebe. To je plauzibilan stav, ali intelektualac mora da bude svestan svoje snage i svojih kapaciteta. Svi su oni bili naravno pametni ljudi, govorili su razumne stvari, koje su, međutim, otišle u prazno, u vetar. Možda je i zbog takvih razloga Mihiz zaćutao na kraju. Prosto vidite da je vaš napor uzaludan, nekad i pogrešan, da ste napravili grešku. To vam je, da se vratimo na preferans, kao ići sa tri i po sigurne u rukama na talon, to skoro nikad nije pametno.“

Vi ste čovek meritoran da odgovorite na ovo pitanje: kako sa distance i svog istraživanja vidite Mihiza i koliko je on danas neprisutan u javnosti, među ljudima koji bi mogli koliko-toliko da ga razumeju?

"Od toga smo počeli pa i da završimo time: njegova sabrana dela su tu i svi mogu da čitaju ono što je napisao i javno izgovorio. Mihiz će ostati kao književni kritičar od koga će nove generacije kritičara moći da uče; kao dramski pisac, čija se nagrada dodeljuje već duže od dvadeset godina, za najbolje delo mladog dramaturga; kao autor odličnih memoara, i kao politički publicista. Nije retka pojava da kada pisac umre, neko vreme nastupi zatišje. I da onda nakon toga prođe jedna-dve generacije, dođu novi naraštaji čitalaca, koji će da revalorizuju njegovo delo. Mihizova ’Kazivanja i ukazivanja’, Selenićev ’Iskorak u stvarnost’, Simovićev ’Galop na puževima’ i Palavestrina ’Književnost i javna reč’, knjige su publikovane 1994–1995. godine. Čak je Mihiz inicirao i podsticao objavljivanje tih knjiga. Ti naslovi su svedočanstvo jednog vremena i govore o nekim našim političkim zabludama iz ’90-ih godina na način da ih sagledavaju u kontinuitetu srpskog političkog delovanja i mišljenja. I tu ima nekih stvari od kojih bi svaki političar, verovatno u svakom narednom naraštaju, mogao nešto da nauči. To je, u najkraćem, Mihizova ostavština.“