Toma Piketi: "Moramo se boriti protiv egocentrizma"

Podjednako su, takođe, popularne i njegove knjige "Kratka istorija nejednakosti“ i "Jedva čekam socijalizam“, koje u Srbiji objavljuje "Akademska knjiga“.

Piketi je poznat i kao čovek koji je odbio da primi najveće francusko priznanje – Orden Legije časti, uz obrazloženje da ne veruje onima koji su mu orden namenili – socijalističkoj vlasti Francuske. "Ekonomija je toliko važna da je ne smemo prepustiti drugima“, rekao je svojevremeno i potom ponudio svoje viđenje najvažnijih ekonomskih tema, ali i nejednakosti u svetu, siromaštva, a sada i rata u Ukrajini, o čemu je govorio i gostujući na upravo završenom Sajmu knjiga u Beogradu, kao i u intervjuu za "Ekspres“.

Njegov, kao i doprinos njegove supruge Žilije Kaže, teoriji analize ekonomije, mnogi porede sa postignućima koji su u naučnom radu imali Pjer i Marija Kiri pre sto godina.

Ali, sjajna karijera i prijemčiv stil pisanja ipak nisu dovoljni za stepen popularnosti koji Piketi uživa u svetu, naročito kada se tome dodaju stavovi koji odudaraju od mejnstrim tokova i koji zabijaju nož u leđa vladajućem establišmentu, podrivajući temelje savremenog hiperkapitalizma.

Zato ga pitamo – kako je postao jedan od najuvaženijih i planetarno najčitanijih pisaca iz oblasti ekonomije?

"Mislim da je popularnost došla zahvaljujući ozbiljnom i predanom radu mene i moje supruge na važnim ekonomskim pitanjima. Mi smo u našim istraživanjima prikupili mnogo podataka, došli do različitih saznanja, a istovremeno se ne ponašamo kao da su naši zaključci jedini ispravni, već se trudimo da pomognemo ljudima da imaju vlastito mišljenje i da zaključke sami donesu, da misle svojom glavom, ali na osnovu konkretnih saznanja nastalih iz ozbiljnih naučnih analiza i istraživanja. Smatram da je upravo to ono što naš rad, ali i naše knjige, čini tako popularnim.“

Odrasla sam u vreme socijalizma koji smo željno i burno odbacili i zamenili za kapitalizam. Vi ste objavili zbirku tekstova "Jedva čekam socijalizam“ u kojoj preispitujete ideju odbacivanja socijalizma i preispitujete potencijale nekog novog oblika socijalizma koji bi omogućio prevazilaženje sadašnjeg modela kapitalizma. Da li smo pogrešili sa tadašnjim oblikom socijalizma ili je kapitalizam s globalizmom uspeo da prodre u svaki kutak planete i dovede u pitanje njen opstanak, produbljujući još više nejednakost među ljudima?

"Kapitalizam je uspeo da prodre u sve pore našeg društva, ali sam ja, ipak, u vezi sa tim optimista, a kada to kažem mislim, pre svega, na Evropsku uniju koja ima kapacitet da se menja. To ne ide lako niti brzo, ali je važno da postoje ekonomska i politička stremljenja ka boljem, ka demokratskim regulacijama u vezi sa globalnim kapitalom. Pomak je već napravljen. Ne mogu da kažem da je to već socijalizam, ali je svakako nešto drugačije od čistog kapitalizma, onog koji poznajemo od pre 100 godina. Preferiram izraz socijaldemokratija. Dakle, mi smo uveliko svedoci transformacije i to je veoma važno, kao i to da imamo pozitivan narativ u vezi sa tim. Što se tiče ideje nekog novog socijalizma u bivšim socijalističkim zemljama, reč je o novim modelima koji su slični samoupravljanju koje ste vi imali u bivšoj Jugoslaviji, a koji se sada uspostavlja na primer u Švedskoj i Nemačkoj. Možda to ne treba zvati socijalizam, ali i nije bitno kako će se neko društveno uređenje zvati. Bitan je sadržaj, ideja socijalne pravde, tolerancije, demokratije, većih prava radnika u kompanijama. Važno je da to bude jedan progresivni sistem koji će biti bolji od onog koji je bio pre 100 godina.“

U novoj knjizi "Istorija političkih sukoba“, koja će se tek sledeće godine pojaviti prevedena na srpski jezik, bavili ste se, između ostalog, i pitanjem – zašto ljudi glasaju za neke političke partije, kako odlučuju za koga će glasati. Šta ste ustanovili u vezi sa tim?

"To je velika knjiga koja se fokusira na istoriju Francuske, od Revolucije do danas, ima puno konkretnih podataka, poređenja… A jedna od ključnih poruka knjige jeste da moramo pokušati da konstruišemo novu političku koaliciju koja će biti sposobna da aktivira nižu klasu, kao i nižu srednju klasu, da uvide šta je to što imaju zajedničko i da je to važnije od onoga što ih deli, po čemu se razlikuju. Takođe, radeći na knjizi, istražujući, dobili smo odgovor da je društveno-ekonomski momenat uglavnom presudan prilikom glasanja. Ljude zanimaju, pre svega, sistem edukacije mladih, zdravstvo, javni prevoz, krucijalne osnove života, a u manjoj meri teritorijalna i nacionalna pitanja. Lično mrzim nacionalizam, bilo da je francuski, srpski, koji god. Nacionalizam svuda postoji, ne samo u Srbiji. Ima ga i u Francuskoj sa Le Penovom, u Americi sa Trampom, na primer, ali kada dođe do kriznih situacija, kao što je to na primer bilo sa kovidom, nacionalizam ne pomaže. Zato je važno da se svi izdignemo iznad nacionalnog principa. Trebalo bi da smo svi u stanju da živimo zajedno.“

Profesorka sa Harvarda dobitnica Nobela za ekonomiju

Kraljevska akademija

Kraljevska akademija

Svet 09.10.2023. 15:35

Profesorka sa Harvarda dobitnica Nobela za ekonomiju

Dosta Vaših istraživanja je usmereno ka ekonomskoj nejednakosti pojedinaca i njenim uzrocima. Priroda nejednakosti postoji od nastanka ljudske rase, ali iz perspektive malih država ona je narasla do danas prisutne društvene nejednakosti sa imperijalnim osvajanjima velikih sila. Baza tadašnjeg raslojavanja nastala je na porastu proizvodnih snaga i nagomilavanju bogatstva. U našem društvu čuju se često kritike privlačenja stranih investicija davanjem subvencija. Primeri jugoistočne Azije i drugih država govore da je to dobar put, koji omogućava neophodnu revitalizaciju vlastitih resursa. Da li je to ispravan način za podizanje proizvodnih osnova i akumulaciju pokretačkog kapitala?

"Problem je u tome što ne možete da subvencionišete baš sve. Neke stvari u nekim tačkama ipak moraju biti potpuno plaćene. Subvencije jesu dobre za podizanje proizvodnih osnova, ali to ne sme trajati unedogled. Potrebno je da se postavi takav ekonomski sistem u kojem ljudi imaju kapacitet da plaćaju sve takse od kojih će se potom finansirati javna infrastruktura, obrazovanje mladih, bolnice, putevi, prevoz, energetski sistem i sve ostalo što je takođe potrebno za razvijanje i napredak jednog društva. Privatan sektor ne može sam sve to da finansira i da razvija. Dakle, ne možete subvencionisati baš sve i baš svakoga, već istovremeno sa tim morate razvijati i sistem naplate taksa.“

U knjizi "Kapital i ideologija“ snažno podvlačite princip identitetskog raskola. Čini nam se da je najveća bolest 21. veka egocentrizam, koji je kao zloćudno tkivo narastao, ne samo u savremenom društvu, već i u svima nama, i koji uzrokuje raskole i međusobno nerazumevanje. Koji je, prema Vama, put ka većoj jednakosti? Da li je, možda, početna tačka upravo lečenje egocentrizma i buđenje svesti o potrebama i razumevanju drugih?

"Da, upravo to je veoma važno i upravo to je najbolji start na putu borbe protiv nejednakosti. Lični i globalni egocentrizam je ono protiv čega svako od nas treba da se bori kako bismo bolje razumeli jedni druge.“

Vaša istraživanja o nejednakosti su se iz ekonomskih produbila i na druge socijalne i društvene nejednakosti. Istraživali ste pitanje rasne diskriminacije, koje sa migratornim talasima dobija nove pojavne oblike. Da li Vam se čini zapostavljenim pitanje nejednakosti osoba sa invaliditetom? Procentualno ogroman broj takvih osoba živi među nama, i dok se mnogi bore (s pravom) protiv rasne, nacionalne, polne ili rodne neravnopravnosti, njihov položaj je van fokusa. Zašto društvo ne prepoznaje probleme osoba sa invaliditetom u borbi za jednakost u dovoljnoj meri, kada one nailaze na iste prepreke?

"U tom smislu postoji određeni progres, ali je i dalje nedovoljan, pre svega se to ogleda u infrastrukturi gradova. Osobe sa invaliditetom su, na primer, ograničenog kretanja zbog stepeništa na koje veoma često nailaze. Transport im je nekada veoma težak, putovanja, kao i još mnogo toga. Mi kao društvo na tome moramo mnogo da radimo. Postoje udruženja čiji je cilj da osobama sa invaliditetima učine život lakšim, ali to i dalje nije dovoljno.“

Gost ste beogradskog Sajma knjiga, svetkovine koja tradicionalno svake godine okuplja više od 200.000 posetilaca. Taj broj je impozantan čak i za sajamske manifestacije u mnogim većim državama nego što je Srbija. Kakvi su Vaši utisci?

"Da, primetio sam da je na Sajmu velika gužva, a moja supruga i ja smo jako lepo primljeni na Sajmu, ali i juče na Ekonomskom fakultetu. Takođe, moje predavanje u Dvorani kulturnog centra bilo je odlično posećeno. Veoma se radujemo što boravimo u Beogradu. Poslednji put sam na ovom prostoru bio još kao student u vreme bivše Jugoslavije. Sada su pregovori o našem dolasku ovde trajali osam godina i srećan sam što smo napokon to uspeli da realizujemo.“